O jednoj upotrebi "kulture"

Igra interpretacija

Ili: Kako neutralnost i belinu činjenica prekriva nanos tumačenja koji, vremenom, zamenjuje same stvari

Poseta grčkog kompozitora Mikisa Teodorakisa zasenila je, prema oprobanom modelu upotrebe "kulture" u proizvođenju stvarnosti, sve ono što bi moglo da izazove indignaciju na pomisao o lakim notama iz Grka Zorbe. Trenutak amnezije koji kod publike izaziva, ili simulira da izaziva, izvođenje svite iz ovog baleta jedno je u nizu ad hoc rešenja koja skreću pažnju sa onoga što bi zapravo morala da dodiruju.

Tako se igra jedna igra bez imena i kraja.

Uvek će se naći to nepoznato a veoma bitno x, zbog čega sve ostale stvari u njegovom okruženju izgledaju beskrajno mirno i užasno svakodnevno. Nekad su to nagvaždanja iz Francuske 7, katkad istrgnute reči iz tekstova čija celina govori nešto drugo, često cinična zloupotreba javnih istupanja u ime produženja igre.

Tako iznova započinje interpetativna igra koja se poslednjih meseci igra pod imenom "Agresor i žrtva". (Igra počinje tako što se igrači podele u dve grupe. Jedni su "bestijalne horde", "gigantski mesožderi", "impotentni zlikovci" i "mongoloidni monstrumi". Druga grupa igrača su "branioci ognjišta", "vitezovi plavog neba", "čuvari svete zemlje" i "hrabri zaštitnici rodne grude".) Pravila igre nalažu da se informacija kako najviši državnici zemlje primaju nekog uvaženog ko priznaje pravila igre (na primer grčkog kompozitora) nađe među udarnim informacijama medija. Tako igra postaje masovnija.

Tada treba razgovetno i jasno izgovoriti da obe grupe igrača čuju: "Angažman gospodina x je, kako se kaže, `najbolji dokaz pravedne borbe grupe 'žrtva' protiv hegemonizma i diktata sile`."

Tu se igra privremeno prekida, ali je x (gostovanjem nekog umetnika) već dobilo upotrebnu vrednost koja prekriva činjenice sadašnjosti i puzi prema faktima budućnosti.

Time se učvršćuje interpretativni model postavljen na početku napada na Jugoslaviju a koji se neprekidno dograđuje glasovima onih koji su se uklapali u strukturu tog objašnjenja.

Stoga je ravan objašnjenja koja podrazumeva postavljanje pitanja o uzrocima i razlozima zbog kojih se nešto dogodilo bila najoštrije sankcionisana. Samo je jedan izvor imao pravo na tumačenje.

Činjenice o posledicama napada na suverenu zemlju bez mandata Ujedinjenih nacija - sa katastrofalnim posledicama po one koje je višemesečno bombardovanje navodno trebalo da zaštiti, tragičnim žrtvama civilnog stanovništva na drugoj strani i osionim razaranjem infrastrukture, i krajnje neizvesnim razvojem događaja u budućnosti - govorile su protiv te intervencije. Međutim, sigurnije je ako se ne postavljaju naivna pitanja tipa - "a, da li je možda moglo da bude drugačije?"

To je credo tog interpretativnog modela jer su činjenice same po sebi indiferentne. One dobijaju svoje značenje tek u kontekstu koji čini mreža relacija i odnosa. Njihovu belinu i prozirnost prekriva nanos tumačenja. Vremenom se on pretvara u zgusnutu patinu koja najpre zamagljuje stvari, a potom postaje sama stvar. Zato ravan interpretacije spada u tajne kultove.

Glasovi poznatih svetskih umetnika od Markesa i Saramaga do Daria Foa, Harolda Pintera i Petera Handkea, koji su se na neki način uklapali u aktuelni model objašnjenja, dobijaju status tajnih posvećenika.

Teodorakis je otišao korak dalje. Njegove poruke u Beogradu svode se na pozive da se manje sluša američka muzika i da je današnja Evropa obrukana jer njome gospodari američka kultura. "Potrebno je", kaže Teodorakis, "da se vratimo našoj pravoj hrani", onoj u pravom značenju te reči, "ali i duhovnoj".

Zato treba da se vratimo sopstvenim korenima, kulturnoj tradiciji i istorijskom sećanju, kaže on. Valjda svemu onome što već potencijalno nosi naboj sukoba sa Drugim i Drugačijim.

Poznati kompozitor je već dao svoj glas. Zato je i pozvan u posetu.

Ako glasovi podrške slučajno počnu da blede, već će se pronaći slike koje ovu igru čini aktuelnom. U glavnoj ulici Beograda, kulturni centri Francuske, Veliki Britanije i Sjedinjenih Američkih Država pretvaraju se u deponije smeća, kao da su sami pisci, režiseri, glumci i umetnici ispaljivali projektile ili donosili odluke o rušenju ove zemlje. Tri meseca nakon njihovog demoliranja, izlomljeni izlozi, zidovi išarani psovkama i uvredljivim porukama, uz delove kompjutera i nameštaja u gomili srče na podu predstavljaju idealan dekor za fotografisanje onima koji u tom prizoru nalaze neko perverzno zadovoljstvo. Naravno, ne slučajno.