Intervju: dr Stevan Vrbaški
Svi grehovi Novog Sada
"Ni danas, posle bombardovanja, ne mogu da odgonetnem: šta je to ovaj grad zgrešio da bi bio toliko razoren", kaže novosadski gradonačelnik
Kada je taj prvi,
Varadinski most otišao, stvarno sam pomislio: mi se tu nešto mislimo da ga srušimo, pa
onda da ga dižemo na visinu da brodovi mogu nesmetano prolaziti. Sada ga nema, srušili
ga, sada ćemo ga morati dizati. Mi, oni, sada nam dolazi kredit, biće stvarno lepši,
viši i potrebniji. Međutim, kada je tri dana docnije otišao "Most slobode",
onda sam stvarno video da je đavo odneo šalu. Jer, ako se ima u vidu neka strategija,
jasno je da je ipak neki transport koji je značajan za državu i vojsku mogao ići samo
trećim, "Žeželjevim". Dakle - nema opravdanja. I onda i taj poslednji,
doduše teško ga je bilo razoriti, a preko kojeg su išli vrlo važni vodovi za sremsku
stranu grada, telefonski, butanski, dovodila se tehnička voda, da bi pijaća bila
vraćena duž prvog koji je srušen. A ovde, kod "Žeželjevog" radnici
"Vodovoda" su bukvalno pet minuta pre onog popodnevnog bombardovanja završili
posao. Sreća da su ostali živi. Preko drugog, vodom su premostili i pustili je u cevi
samo tri sata pre nego što je srušen...
Tako se ovde, ipak, u osnovi sve vrti oko mostova - kaže novosadski gradonačelnik dr Stevan Vrbaški, pa se i priseća kada je u prvoaprilsku zoru sa terase gledao kako na stopedesetmetarskoj udaljenosti odlazi prvi most.
"VREME": Još ste tada rekli: nikako da odgonetnete da se to stradalništvo dogodi baš ovom gradu?
STEVAN VRBAŠKI: Nisam odgonetnuo, i danas sam na istom mestu kao pre tri meseca. Stvarno volim ovaj grad. I, kad bolje pogledamo, prvi put je opozicija u Novom Sadu pobedila. Znajući ko vrši agresiju, stvarno sam mislio da će Novi Sad biti delimično pošteđen. Ne računajući to što su u svakom ratu vojni ciljevi i interes jedne strane da razruši, a druge da sačuva. A ovom gradu se desilo rušenje mostova i ne vidim opravdanje za to što je učinjeno. Moglo bi se pomisliti u jednom momentu da se želelo da se odvoji bačka strana od sremske, međutim, mislim da to ipak nije bio razlog. A od tri mosta samo je jedan mogao da služi za neke ratne svrhe. Stvarno sam razmišljao šta je to ovaj grad zgrešio da bi bio toliko razrušen, i nemam objašnjenja.
Da li ste o tome pričali sa gradovima-prijateljima?
Svi oni - a i ja sam se njima javljao - zvali su sve vreme rata. Ali moram priznati, oni su se meni više javljali. Pomogli smo jedni drugima. Najviše sam komunicirao sa Kragujevcem, Kraljevom, Užicem, Kruševcem. I sa Beogradom. Ali, čini mi se da smo sa njim imali manje vremena za razmenu onoga što se u "bombard-gradu" desilo.
Mislimo na inostrane gradove-pobratime.
U ranim jutarnjim satima 25. marta prvo se javio Norič, Dortmund, Modena, Ferara, Čang Čung iz Kine, Illionopuli iz Grčke. Sa velikim žaljenjem zbog onog što se dešava Novom Sadu i željom da nam u svakom momentu, sa onim što su oni u mogućnosti, pomognu. I moram reći da je posle nepunih sedam dana stigla prva humanitarna pomoć. Apsolutno najviše iz atinske opštine kao i Dortmunda. Stižu i iz drugih gradova. Evo, baš je bila i delegacija provincije Breša prvi put, da zatraži spisak potreba.
Da li su inostrana prijateljstva uspela da ostanu neokrnjena i pored svega?
Ona godinama traju, ali su se posle rata u Bosni u jednom momentu ugasila, a pre dve godine su se obnovila, ali u nekoj mnogo većoj bliskosti u svim sferama. Sa ponudama iz Engleske, Atine, Nemačke, Kine, Italije. Dobro, Kina i Norič su dosta udaljeni, ali veza je ostala čvrsta i za vreme bombardovanja.
Bombardovanju je, evo, došao kraj. Kako novosadski gradonačelnik razume činjenicu da je predsednik države početak obnove obznanio baš u Novom Sadu?
Obnova? Pa mi nemamo šta da obnovimo, naše je razrušeno, treba ponovo da izgrađujemo. Nemamo mostove, nemamo dve višespratnice sa 80 stanova u ulici Đule Molnara, mogu da ređam. Uzgred - tim ljudima koji su ostali bez stanova grad je učinio mnogo, jer će za nove morati da plate samo petinu od građevinske cene, jer se grad odrekao zarade; odazvalo se preduzeće "Budućnost". Kada bi neko gradu nadoknadio 80 odsto, a mi platili samo 20 od onog što je razrušeno, mi bismo, verujte, bili zadovoljni... A najava obnove odnosno izgradnje? Pa verovatno su Novi Sad i Novosađani koji su bili toplo pozdravljeni na Beščanskom mostu to i zaslužili. Tih par stotina ili hiljada ljudi koliko ih je tamo bilo.
Smatrate li da ima nekog značenja što je predsednik SRJ Milošević došao upravo ovde da oglasi početak obnove i izgradnje?
Moram da podsetim da kada je g. Milutinović dolazio, kada je g. Marjanović dolazio - da sam bio lično pozvan. Međutim, to su bila druga vremena po mom mišljenju. Jeste, trajao je rat, ali je trebalo, verovatno, nešto malo i grad da pomogne. Ovo sada, kada je rat prestao, meni je neshvatljivo da predsednik države ne dođe kod domaćina grada. A sada sam to ja. Sutra će biti neko drugi. No, sada sam ja domaćin grada, a Pokrajina je nešto sasvim drugo. Jer, vi kada idete u Pokrajinu, možete ići i u Suboticu, Zrenjanin, možete doći i u Novi Sad, i još ste uvek u Pokrajini. Ali, kada dolazite u Novi Sad, onda se dolazi kod predsednika Skupštine grada Novog Sada. Popije se kafa i - ide se dalje za svojim državničkim poslovima.
Postoji li tu neka simbolika? Da je i publika prilikom posete bila stranački birana. Gotovo da ispada onda da predsednik deo države obnavlja, a drugi ignoriše?
Sigurno ste tu u pravu. Međutim, mislim da poznajem Novi Sad i znajući Novosađane i ono što su u ovih 78 dana bombardovanja preživljavali, verujem da bi najradije hteli da vide šta se radi. Novi Sad je mesto gde smo dosta radili i njegove žitelje ne interesuje baš toliko da li će predsednik preseći vrpcu ili gradonačelnik otvoriti ventil. Ali smatraju da treba da se radi. A predsednik države nije bio tu, on je bio kod Beške.
A domaćin grada nije bio sa njim...
Domaćin grada verovatno nije trebalo da bude tamo.
I šta gradonačelnik procenjuje: kako su se Novosađani za 78 dana ponašali i kako čekaju naredno razdoblje?
Mislim da optimistički čekaju i da su dosta ulagali da bi dobili neki kredit za budućnost. Za vreme samoga rata većina Novosađana je ipak bila ne samo protiv bombardovanja, većina Novosađana je bila protiv rata. Samo pojedinačni slučajevi, po meni neodgovornih pojedinaca, prvog, drugog dana rata sa nekim ispadima po periferiji grada. Mislim da nije bilo problema u međunacionalnim odnosima, ni u verskim. Po tom jedinstvu građana je Novi Sad poznat.
Hiljadu puta je odavde pre rata ukazivano na štetnost preterane centralizacije po organizaciju i život grada. Ipak, ni rat nije prošao bez takvih ukazivanja, recimo u slučaju odbijanja republičkih instanci da se, na primer, ljudima koji su ostali bez stanova ponudi smeštaj u studentskim domovima...
Prosto je neshvatljivo da nismo naišli na razumevanje, da je bilo mnogo nerazumevanja za mnogo stvari koje su se dešavale. Ja sam za decentralizaciju znatno širih razmera, ne računajući naravno ono što su državne funkcije i, naravno, uz neke dogovore. Jer, prirodno, ne može grad sam graditi recimo prugu. Ali, mi sada imamo da je recimo i Dom zdravlja Novi Sad republička ustanova, odnosno da je praktično sve vlasništvo Republike.
Ako je poenta u izgradnji i obnovi, a priča se o centralizaciji, nameće se pitanje može li ona, i kako da utiče na efikasnost, racionalnost i mogućnost obnove?
Ono što je porušeno treba da se izgradi i treba prepustiti gradu da on odluči gde će i šta obnavljati, jer on to može najbolje da zna, uz sva uvažavanja drugih.
Ako je tako, a predsednik se ni ne javlja domaćinu, kakav to onda nagoveštaj može da znači. Da li će sve ipak ići centralizovano?
Mislim da neće, skoro sam siguran da je tome došao kraj. Ja govorim za Novi Sad, ali to se odnosi i na druge gradove u Vojvodini, Srbiji, Crnoj Gori. Teško je i sada shvatiti da se meni kaže da se javim Republici ili Pokrajini da uspostavim neku vezu oko gradnje mostova. Čekam da se oni meni jave.
A koliko je uopšte novosadski budžet dovoljan svemu onome čemu je ovaj grad u poratno vreme izložen?
Nikako nije dovoljan. Biće sve teže. Republičke budžetske pare su nam prepolovljene, a moram reći da i sa uplatama u gradski budžet ide teže. Računali smo obično sa ukupnom vrednošću od oko sto miliona maraka, ali i to je zanemarujuće u odnosu na recimo sedam milijardi jednog Diseldorfa ili polovinu toga u Dortmundu.
Pobratim-grad Dortmund je, koliko se zna, sem humanitarne najavio i skupljanje pomoći, navodno za možda jedan most. Istovremeno, iz inostranstva se čuje da pomoći za obnovu neće biti bez ovdašnjih promena. Da li, dakle, i prijateljska pomoć čeka promene?
Mi znamo šta te države traže. Ali, mislim da ćemo mi dobiti pomoć i mimo toga. Pitanje je samo obima, koliko će se deliti novaca. A sigurno da hoće. I dok vam ovo govorim, petnaestotonski kamion je iz Dortmunda krenuo za Novi Sad sa humanitarnom pomoći. Taj grad sa tri i po milijarde maraka budžeta sigurno će imati mogućnosti da nam pomogne.
Kada je o domaćem terenu reč, da li su međupartijski odnosi u petočlanoj gradskoj koaliciji sa povremenim napetostima i pre rata odoleli ratnom iskušenju i probi?
Uglavnom mislim da jesu, mada mislim da su se neki ljudi posle nekoliko ratnih nedelja jednostavno umorili i došli u krizu, pa je tako predsednik gradske vlade podneo ostavku.
Ne pitamo o kadrovskom pitanju, već pitanju stabilnosti međustranačkih odnosa i sporazuma...
Ne postoji. Zahlađeni su odnosi. Videćemo verovatno za sedam do deset dana šta će biti.
Žužana Serenčeš
Dimitrije Boarov
