Priče u senci rata (3)

Ko to tamo peva?

Šta se od početka bombardovanja do završetka rata događalo na estradi

Kada je pre šest-sedam godina pesnik Radovan Karadžić programski objavio da nije vreme za dekadentne pesme, niko time nije bio zatečen. Sa ove strane Drine ništa se nije moglo čuti od zaglušujućih krikova turbo-folklornog, nimalo dekadentnog, orgijastičkog proslavljanja Tanatosa, emitovanog i podržanog od svih (para)državnih medija. Rat je, htelo se reći, negde drugde. Muzička matrica tzv. pesama patriotskog sadržaja bila je istog kalibra, Baja Mali Knindža, Braća Bajić i tako dalje, isključivo po azbučnom redu. Kao projektovanu dominantnu vrstu muzike dejtonski mir doneo je dens, rep, falš pop mutante, koji su pravili muzičku zavesu za etabliranje finansijskih, političkih i socijalnih nomenklatura nastalih u prethodnim ratovima. Rok se svirao po rezervatima, dobijajući s vremena na vreme nešto prostora, kada je to izgledalo oportuno. A onda su, nekako s proleća, počele s neba da padaju bombe. Zatečeno stanje stvari na estradi u novim, ratnim, okolnostima se objektiviralo i pokazalo u svom ogoljenom vidu.

Pozitivna energija i materijali sa poslednjih projekata

U nedelju 28. marta, tek par dana po početku bombardovanja, u organizaciji Skupštine grada i nesebičnu pomoć samih učesnika, na Trgu Republike održan je prvi ratni koncert, prvi u nizu koncerata koji će se, počev od tada, održavati pod motom "Pesma nas je održala". Na ovom prvom koncertu svirale su grupe rok provenijencije - Električni orgazam, Deca loših muzičara, Dejan Cukić, Rambo Amadeus, Bajaga i Instruktori i rok veterani Yu grupa. Još nenavikli na ratno okruženje, u šoku prvih vazdušnih uzbuna, i muzičari i mnogobrojna publika, koja se po kiši skupila na trgu, napravili su jedan od najčudnijih rok koncerata ikad viđenih. Pod znakom za vazdušnu opasnost sviralo se punim nabojem, uz pomešan očaj, bes, inat, beznađe. Slika je obišla svet i sve je zapanjila. Usprkos svemu, video se život koji se nije dao i koji je jako pulsirao. "Bio je pun pozitivne energije", reći će Dejan Cukić, jedan od učesnika, "i jedini kojeg se zaista sa zadovoljstvom sećam. Mi smo muzičari, i u onom stanju na ivici ludila jedino što smo mogli da uradimo je da sviramo. To je pomoglo i nama, koji smo puštali ventile silnoj napetosti, i publici, kojoj je pomoglo da se bar za trenutak opusti i vrati privid normalnog života, koji će ih trgnuti iz stanja poluludila koje nas je sve snašlo." Čudesnu atmosferu i osećanje solidarnosti i zajedništva prvih koncerata u svom maniru jezgrovito je opisao Cane iz Partibrejkersa: "Ma sve je super, samo da nije ovog bombardovanja!"

Koncerti koji su sledili sve manje su imali naboj i spontanost prvih, više to i nisu bili rok koncerti, a onda je, kako kaže jedan drugi učesnik, "sve počelo da se pretvara u katastrofu, kako to kod nas obično i biva". Iza bine se parkirao autobus za zamenu zvezdanih toaleta.

Kako je vreme prolazilo, na binu se peo ko je stigao, inaugurisavši nekakve druge (est)etičke modele, po podeli iz prvog pasusa, i sve se pretvorilo u pravu papazjaniju, u rasponu od nastupa Donskih Kozaka sa spletom ruskih narodnih pesama i "najpopularnijih ruskih rok grupa koji su došli iz daleke i bratske Rusije da daju podršku srpskom narodu" i mlatili gitarama i glavama na playback, lažnih festivala svakakve muzike, dečijih programa, simfonijskih orkestara, dens koreografija, sve do najnovijh polugolih narodnjačkih pevaljki koje su predstavljale "novi materijal sa svog poslednjeg projekta urađenog u produkciji...".

Pred Uskrs i Patrijarh srpski gospodin Pavle osvrnuo se na dešavanja na trgu, rekavši da je pevanje, dok razaranja svakim danom postaju sve strašnija i žrtve sve brojnije, neumesno, dodavši vrlo suvislo da inat, koji se u svakoj prilici besomučno isticao kao najbolja i najpoželjnija nacionalna karakteristika, "ne sabira, već rastače snagu".

Prilika da se sve to dostojno prekine bila je kulminacija sa velikim Uskršnjim koncertom i nastupom Zdravka Čolića i Đorđa Balaševića. Ali nije. "Sa odlukom da se nastavi sa svakodnevnim koncertima, atmosfera i razlozi za koncerte su se zaključali, i oni su umrli prirodnom smrću", kaže Cukić.

Rezultat je bio takav da su ljudi polako prestajali da dolaze na koncerte i, dok je obližnja Knez-Mihailova bila krcata, ispred bine je stajalo dvadesetak uvek istih nezainteresovanih faca. Prolaznici su u širokom luku zaobilazili prostor ispred bine sa koje je treštalo.

"Kome da pevam?"

Revoltiran ovakvim ponašanjem "kolega" odmah po prestanku rata, u znak protesta, ostavku na mesto predsednika Udruženja estradnih umetnika Beograda dao je Zoran Kalezić. Rezignirano, u memljivim prostorijama Udruženja priča: "Ja sam nastupao u početku dok je sve imalo smisla. Ali kasnije me je bilo stid od građana koji me na ulici presreću i pitaju zar ne mogu kao predsednik Udruženja da utičem da se ne pojavljuje na bini baš svako, nepristojno i neprimereno obučen, da svašta priča, da koristi situaciju za lično i političko promovisanje, dok tamo ljudi stradaju. A nisam mogao. I zato moja ostavka nije kukavičluk nego moralni čin. Celog života borio sam se za dostojanstvo profesije. Moj san da budem i umetnik i čovek porušen je time što je neko dozvolio da se radi to što se radi na estradi, kojoj i ja pripadam. I ja više neću ni pevati dok god budu pevali ovi koji, pevajući navodno u slavu naroda, ruše najlepše tekovine njegove muzike, kulture i svega! Mi smo kao profesija poniženi i uvređeni. Neću da učestvujem u toj prljavštini. Ko je taj koji je sve dozvolio? Boli me saznanje kad vidim da su moje kolege prodale dušu đavolu. Umesto da radom i kvalitetom steknu uvažavanje, a jedino se radom i kvalitetom to postiže, oni koriste političke parole, partijske knjižice ili ne znam šta. Ja nikad nikom nisam pripadao, sem ovoj zemlji i ovom narodu. I nema tog političkog lidera kome ću ja kao umetnik da kličem. Nego ću da radim i da radom zaslužim uvažavanje tog političkog lidera. A onda je Zoran Kalezić sumnjiv i ne sme da peva pesmu 'Prođoh skoro Crnom Gorom', jer je to valjda nešto neprijateljsko. Kome? To nije normalno, to nije ljudski! Ja sam je ipak otpevao na trgu, jer nisam hteo da me niko gazi. Pa sam od strane nekih koji su sebe pretočili u politički marketing počeo da bivam izdajnik. Kao Crnogorac. Ja! Koji Beograd volim iznad svega i kome toliko dugujem. Ovaj grad se voli svaki dan, a ne kad kome zatreba... Prozivaju me jesam li za Mila ili Momira. Ma nisam ni za koga, sem za ovu zemlju i ovaj narod.

Ja naprosto više ne mogu da gledam tuđu tugu i nesreću i da pevam. Neka mi oproste, nemam snage. Treba da proslavim ove godine 30 godina karijere. Ali kako da slavim, kome da pevam? Meni treba srećan narod da bih pevao."

Prosviravanje basa

Branimir Đokić, šef narodnog orkestra RTS-a, kaže da je sve to što se desilo tokom rata samo posledica katastrofalne situacije na estradi koja traje nekih desetak-petnaest godina, a da je samo kulminiralo u ovakvim okolnostima. Ukazuje na pogubnu sponu politike i estrade. "Privatne diskografske kuće, televizije, radio stanice, kao Pink, koji prvi uništava kulturu ovog naroda, Zamovi i slični, koji su lansirali turski i arapski melos, uradili su stravičan posao na uništavanju jednog naroda, koji je opasniji od svakog oružja, a to je gubljenje istinskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Forsiranjem takve muzike pravi se stravičan duhovni genocid i cele generacije su zatrovane. Mi smo upozoravali nadležne, Ministarstvo kulture, ali niko nije prstom mrdnuo. Poslednjih deset-petnaest godina traje propadanje i sada je došlo do kraja. Kada su veze i članstvo u partijama davali mogućnost dobijanja neograničenog prostora u medijima, po istom obrascu kao i u ostalim segmentima društva, svaki profesionalni i moralni kriterijum je prestao da važi. Tako logično dolazi do degradiranja. Sve ovo je kulminiralo sa protestnim koncertima koji su spočetka bili divno zamišljeni kao oblik protesta protiv agresije, ali su ljudi iz političkih partija to zloupotrebili i puštali svakog da se popne na binu, po političkim i drugim kriterijumima. I postalo je sramno više nastupati, posle nekakvih lažnih patriota koji su na koncert dolazili iz Beča da bi na trgu izdeklamovali 'živela Srbija, živela Jugoslavija!' i odmah se vraćali u Beč ili u Ameriku. A takvih je bilo mnogo. Kako su oni prelazili granicu, ko ih je puštao, to treba nekog drugog pitati. A kada je slične koncerte trebalo da održe na Kosovu - od njih dvesta koji su nastupali na trgu, jedva smo skupili pet pevača! To što se desilo je zloupotreba nesreće ovog naroda za lični i politički marketing."

"I tako su koncerti odumrli sami od sebe", kaže Cukić. "Ja sam se odazivao svaki put kad su me pozvali. Mojim živcima je bilo lakše da odem nego da se objašnjavam i preispitujem da li to treba ovako ili onako, da li je ova pevaljka bila umesno odevena, ona verovatno misli da jeste, ili da li ovaj ili onaj da nastupi."

Sve ove pojave su još vidljivije bile na koncertima na Brankovom mostu, održanim pod palicom Levog patriotskog bloka i očiglednom supervizijom moćne Pink televizije, čiji je vlasnik i direktor, bivši basista bivšeg Oktobra 1864. ne retko izlazio na binu i prosviravao bas. Okupljanja na mostu obeležila je šarena struktura izvođača, oduvek egzaltiranog Ere Ojdanića koji se peo na ogradu mosta sa slikom predsednika Miloševića, preko turbo erotičnih Maja Nikolić u bezbroj varijanti, diskretnog Zdravka Čolića, do Tonija Montana, koji nije uspeo da prođe bez srbiziranih varijanti pesama iz opusa susedno-vrlo-patriotskog Prljavog Kazališta. Celovečernje nastupe je uredno snimala Pink televizija, sve do raketiranja zgrade bivšeg CK, odakle je emitovala svoj program.

Na programu RTS-a, kao i na ostalim TV stanicama, ova okupljanja su redovno bila praćena. Prvih dana rata na državnoj televiziji su se, u nedostatku novijih, pojavili spotovi urađeni na neke stare pesme iz one Jugoslavije, blago redigovane. Iz Azrine pesme Balkan iz '79. ostavljen je samo refren i stihovi mi smo ljudi Cigani sudbinom prokleti..., a primereno je odstranjena strofa koja počinje sa jednog dana nema me da nikada ne dođem. Iz stare pesme Bijelog Dugmeta Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo iz '86. makazama je bio isečen deo - ovdje kome ne porastu zubi, kukala mu mati, ovdje nikad neće čopor naći ko ne nauči urlati. Vrteo se čak i spot sa prastarom pesmom Kemala Montena Zemljo moja u izvođenju Ambasadora i Ismete Krvavac. Tako su se reči pesama ironično poigravale sa svojim tvorcima.

Termini i neverovatne kombinacije

Ali ubrzo su pristigle sveže patriotske pesme.

Koristila se uglavnom muzička matrica pop muzike (uz aktuelan etno ili tehno, kao u slučaju Napaljenih ruskinja sa TV Palme), počev od uzorne pesme Volimo te otadžbino mila koja se milion puta čula i koja je svima izašla na nos, do mnogobrojnih horova organizovanih po srodnosti muzičko-ideoloških žanrova izvođača, koji su, okupljeni na jednom mestu, dali sinergetski efekat. Nepremostiv problem je, neočekivano, bio o čemu treba pevati u patriotskoj pesmi. Tekstovi novonastalih pesama kreću se u proverenom krugu termina kao što su ponos, deca, prkos, ljubav, ognjišta, krv, zemlja, bog, polja, reke, Kosovo, kao i pojmova otadžbina, domovina, koji su u varikini banalizovanja do neprepoznatljivosti izbledeli. Veliki problem bio je i otpevati petosložnu reč Jugoslavija koja je prečesto menjala svoje značenje, a pošto je reč Srbija ipak neprikladno ograničavala patriotizam na samo jednu federalnu jedinicu, rešenje je pronađeno u najčešće korišćenom terminu za državu, neutralnom - zemlja. Tako smo dobili neverovatne kombinacije.

Pink favoriti će otpevati:

Grumen zemlje sav od blata vredniji od zlata
U njega su stali svi dedovi i očevi.

Religiozni motivi su često obrađivani, kao u narodnjačkoj:

Tu je moj dom bog stvorio (...)
zemljo mila i slobodarska
ponos ti je čar beogradska
a od Dunava pa do Jadrana
nek te krasi miris tamjana.

Prekognistički i neočekivano fatalistički zvuče u istoj pesmi stihovi:

A od Avale sa sto mostova
sijala ti slava Kosova. (2x)

Zanimljiva je pitalica u pesmi Zemlja beogradske grupe Rap Army:

Naš krst je velik i preliva ga zlato
'alo, šta ti kažeš na to, NATO?

Verovatno Ivana Jordanov zna šta je otpevala u svojoj Ne damo te mi:

Tamo gde su polja rodna bistri izvori
svakoj travki teče krv koju smo vekovima prolili
sad bi sve to da nam uzmu neki ljudi zli
da nam otmu i ukradu, ali ne damo te mi.

Gde su to Zorana Pavić i Paganke odrastale, treba pogledati u Rečniku imaginarnih mesta, sa referencama "tamo daleko" i "gore visoko":

Tamo daleko negde gore visoko
tamo moje misli lete, tamo gde sam bila dete.

Kako reke i polja mogu postati gorski presto kažu nam Leontina, Ceca Slavković i Ekstra Nena u pesmi Jugoslavija:

Sve lepote ovog sveta u tebi su našle mesto
polja, reke i planine što su kano gorski presto,

kao i šta sve stane u nedra zemlje i kako je div-heroji brane od uvek spremnih izdajnika, odnosno tuđina:

Zemljo moja, ti si bila mati mnogih pokolenja,
u tvoja su nedra stali ljubav, radost, želje, htenja
branili te div-heroji od izdaje i tuđina,
polagali su na oltar sve što traži otadžbina.

Crnogorci i rokeri

U Crnoj Gori pesme i prigodni spotovi bili su nešto drugačije patriotski koncipirani. Neko vreme se besomučno vrteo sveže montiran spot na pesmu Đorđa Balaševića Sloboda-ne! iz '92, sa kadrovima razaranja zemlje, dok su mainstream činili napevi tipa Crna Goro kapljo vode kolijevko slobode, ponosna si uvijek bila Crna Goro majko mila.

U poplavi bezličnih pesama prva liga etablirane beogradske rok scene u sastavu Bajaga, Dejan Cukić, Nele Karajlić, Đule iz Van Goga i Đorđe David su zajedno sa Borom Đorđevićem otpevali njegovu Samo sloga Srbina spasava. Bora je, ma ko šta o tome mislio, u svom doslednom maniru "uličnog pesnika", koji bez skrupula munjevito i afektivno reaguje na spoljne senzacije, napravio pesmu, čiji tekst nekome može biti banalan ili sporan, ali mu se ne može osporiti autentičnost ličnog stava. Uostalom u pesmi se nalazi suštinski stih koji peva Bajaga Nema veće tragedije nego biti iz Srbije.

U komentarima rok muzičari su se kretali od vrlo ličnog "Reagovao sam kao roditelj" (Đule), preko tumačenja situacije traženjem andrićevskih istorijskih paralela i večnim vraćanjem istog (dr Nele Karajlić, koji je najavio i obradu Dučićeve pesme Ave Sebia) ili sličnim primerima iz nešto bliže istorije. Ostali su ponavljali oficijelne fraze.

Tako se završio drugi Kosovski ciklus. Videćemo šta će doneti Pokosovski koji logično sledi. Ili se varam?

Nebojša Grujičić

(U idućem broju: Šta sluša Srbija?)