Neuspeh u meču sa Rusima ne znači, srećom, ništa jer pred rasplet u Parizu sve ostaje kao što je i bilo, uz utisak da naš tim nije dovoljno spreman što otežava put ka zlatnoj medalji

(Od specijalnog izveštača "Vremena")

Poraz od Rusa na Vidovdan nema potrebe prodavati kao pobedu jer je zaista nebitan pošto je prvo mesto već bilo obezbeđeno. Osim toga, izgubiti od Rusa, u današnje vreme, pada lakše nego, recimo, od nekih koji su nas do nedavno bombardovali, ali pošto Evropsko prvenstvo - bar do svoje završnice-nije bilo nimalo politizovano, nećemo o tome. Naša ekipa je u Francuskoj dočekana sa svim respektom koji joj kao prvaku sveta i Evrope pripada i sa te strane Francuzima se nema šta prigovoriti.

Posle pet očekivanih pobeda došao je onaj "obavezni, a nebitni poraz" koji gotovo redovno prati našu reprezentaciju na velikim takmičenjima. Prošle godine na Mondijalu izgubili smo od Italijana, "azuri" su nas pobedili i 1997. na EP u Barseloni, u Argentini 1990. izgubili smo od Portorika, u Ostendeu 1977. od Čehoslovačke... Na svim tim takmičenjima osvajane su zlatne medalje jer je sistem takmičenja jednostavno dozvoljavao poraz.

NEDOVOLJNO SPREMNI: Mi smo u analizi martovskog žreba predvideli jedan poraz, doduše, tipovali smo da će nam se to desiti u prvoj fazi od Francuza, ali ta kvota je "ispunjena", više prava na grešku nema. Nema reči da smo od Rusa namerno izgubili (zašta nas optužuje deo španske štampe), što Željka Obradovića jako ljuti: "Jeste, namerno smo izgubili, namerno smo dozvolili da nam se povredi prvi plej-mejker i to kada smo najbolje igrali, namerno sam u drugom poluvremenu držao Danilovića 20 minuta na terenu umesto da ga odmaram za četvrtfinale... Nismo igrali dobro i tačka. I ja znam da bismo igrali drugačije da je utakmica bila stani-pani, ali niko Špancima nije kriv što su došli u situaciju da zavise od drugih."

Poraz od Rusa ima i svoju dobru stranu. Došao je na vreme kao ozbiljan znak upozorenja, kao potvrda onoga što se videlo i u prethodnim utakmicama: tim nije dovoljno spreman. To, uostalom, i nije neka tajna, sam Željko Obradović priznaje da je ekipa u odnosu na prošlogodišnju u Atini slabije pripremljena bar za 50 odsto. "S obzirom na sve što nas je pratilo, sada kada smo u Parizu kao br. 1, sa teoretski najslabijim protivnikom u četvrtfinalu (Nemci), moramo biti zadovoljni i reći da je plan do sada ispunjen 100 odsto. Šta će dalje biti, videćemo. Mi se svi nadamo najboljem, ali kako nas prate maleri ko zna šta će nam se još do kraja dogoditi."

Mora se priznati da je naš optimizam polako padao kako je takmičenje odmicalo, jer je iz meča u meč postajalo jasnije da ekipa nije dovoljno spremna, a samim tim ni dovoljno moćna da svaku negativnu situaciju preokrene. I dalje verujemo da je zlatna medalja najbliža nama, ali isto tako ne bi bilo nikakvo čudo niti neki debakl ako ga ne osvojimo. Ako smo Nemce "preskočili", u polufinalu nas čekaju Rusija ili Italija, stari znanci i stari dužnici, u svakom slučaju prihvatljivi rivali i za stepen današnje pripremljenosti naše ekipe. Dobro je što u polufinalu izbegavamo Francuze ili Litvance koji će se "poklati" međusobno, Litvanci su kvalitetniji, iskusniji i viši, Francuzi u naletu, "napaljeni" i pred svojom publikom. Karata u Parizu nema ni za lek, svi razgovori počinju sa "imaš li neku kartu". Atmosfera će biti paklena. Realno, repriza atinskog finala Jugoslavija-Litvanija bila bi prava završnica ovog šampionata, ali ne bi bilo iznenađenje da se ponovo sastanemo sa Francuzima. Dakle, "plave" vidimo u finalu, a potom šta bude.

NEDOSTAJE SAŠA: Šta škripi u našem timu? Osim fizičke pripremljenosti, mnogo nedostaje Saša Đorđević, čak mnogo više nego Željko Rebrača, jer su povratak Divca i uključenje Tarlaća i te kako kompenzovali njegov nedolazak. Međutim, Sašinu lidersku poziciju niko ne može da zameni. Obradović je u pravu kada sa žaljenjem konstatuje: "Na listi od 18 igrača imao sam pet plej-mejkera: Đorđevića, Obradovića, Lukovskog, Jarića i Rakočevića. Sada imamo samo Lukovskog koji je takođe povređen."

Od novih igrača, od kojih se tako mnogo očekivalo, još uvek nije bilo prave koristi. Predrag Stojaković je do četvrtfinala odigrao tek pet minuta i to tako slabo da se i sam uplašio, Gurović je tek protiv Španaca i Rusa pokazao zašto je u reprezentaciji, a Dragan Tarlać još ne pruža ono što se od njega očekivalo, posebno ne u napadu. Vuku stare snage (Bodiroga, Danilović, Tomašević, Divac i do povrede Saša Obradović). Lukovski i Topić su se povređivali, Šćepanović je tek na momente bio na nivou svojih igara u Budućnosti.

Ostaje nada da će se naš tim složiti (u igri) onda kada je to najpotrebnije i da će Jugoslavija po osmi put biti prvak Evrope.

Od ostalih aspekata šampionata valja istaći da se niko nije posebno skandalizovao krahom Hrvata, tek tu i tamo čulo se mišljenje da jedan as, kakav je Toni Kukoč, tri puta šampion NBA, nije zaslužio da ga pred kraj karijere sportski ponižavaju Turci i Nemci, ali ko kako seje (ne odnosi se na Kukoča) tako i žanje. "Kuki" je samo sportski prihvatio, dok su se mnogi drugi izvukli, da igra za reprezentaciju koja je loše selektirana i loše vođena, jer problem hrvatske košarke i dalje ostaju treneri.

Nemci su se prijatno iznenadili, ono što nemaju sami "kupuju" u vidu košarkaških "gastarbajtera" kakvi su Bogojević i Tomić, ali imaju Dirka Novickog, koji je jedan od zapaženijih igrača šampionata. O Litvancima ne treba trošiti reči, sa Sabonisom, Karnišovasom i igračima Žalgirisa koji su onako ubedljivo osvojili šampionat Evrope Litvanci su sposobni za najveća dostignuća. Francuzi imaju Rigodoa i Abdul Tarik-Vahada kao igrače iznad proseka, zatim Bilbu, Foiresta, Sonka, Vajsa (2,19, 22 godine, na meti NBA timova). Italijani bez mnogo novih imena ali solidni, Turci u podmlađenom sastavu sa Turčkanom i Turkogluom, igračima čije je poreklo na našim prostorima, mogu biti zadovoljni onim što su uradili, a najbolje su prošli Španci, jer igrama nisu zaslužili četvrtfinale ali im se osmehnula sreća. Ako ne poprave igru, teško da će videti Sidnej. Rusi kao Rusi, talentovani i neodgovorni, sa Sergejem Belovim na klupi koji je najbolji dokaz da veliki igrač ne mora da bude i dobar trener.

Od ekipa koje nisu u četvrtfinalu prijatno su iznenadili Česi sa Lubošem Bartonom kao figurom. Ima samo 19 godina i studira u Americi, o njemu će se tek čuti. Grci su veliko razočaranje, ali za njih važi isto što i za Hrvate: kako su vođeni i selektirani tako su i prošli. Izrael je bio u granicama mogućnosti, Slovenci neshvatljivo panični u tri izjednačene završnice, sa evidentnim potencijalom ali sa nekom "falinkom", a Makedoncima je samo malo nedostajalo da uđu u drugi krug. Da se nije povredio Naumoski (uzgred, operisan je u Bolonji, pauziranje tri-četiri meseca), verovatno bi zamenili mesto sa Izraelom. Čak ni Mađari nisu bili autsajderi tako da smo, rezultatski gledano, imali jedno od najizjednačenijih prvenstava poslednjih godina.

Vladimir Stanković

Radojević, zvezda "drafta"

U Noći između 30. juna i 1. jula u Americi je obavljen tradicionalni "draft", izbor najboljih studentskih igrača za NBA timove. Po svim najavama, jedan od najinteresantnijih košarkaša bio je Aleksandar Radojević, kršni Crnogorac od 2,19 santimetra, student na malom koledžu "Barton komjuniti" u Kanzasu. Ovaj delija koji je počeo da igra košarku u Budućnosti sa 16 godina, a ozbiljnije joj se posvetio sa 19, strašno je napredovao za dve poslednje godine i mnogi klubovi bi ga rado uzeli jer ima nešto što ne može da se nauči - visinu.