"Planiram da karijeru završim 2001. u Kinderu. Od četiri zlatne medalje sa EP najdraža mi je ona iz Atine, ova će, ako je bude, biti uz bok"

(Od specijalnog izveštača "Vremena")

Od aktivnih igrača, kada su evropska prvenstva u pitanju, uspešnijeg od Predraga Danilovića nema: četiri nastupa, četiri zlata. Od Zagreba 1989 do Barselone 1997. I sa, iz objektivnih razloga (sankcije), preskočenom Nemačkom '93.

Prošle srede u Pou, pre poslednje utakmice u grupi i pre prvog (nebitnog) poraza od Rusije, zamolili smo Danilovića za malo sećanje na svaku od tih medalja.

Dakle, Zagreb '89?

Nešto nezaboravno, jer sam imao samo 19 godina i tek jednu prvoligašku sezonu za sobom. Zbog prelaska iz Bosne u Partizan nije mi bilo dozvoljeno da igram pune dve godine! Kakva je to nepravda bila. Ljudi koji su to tada odlučili kasnije nisu smeli da me pogledaju u oči. Igrali smo izvanredno.

Ušao sam u jednu sjajnu ekipu - sa Divcem, Kukočem, Rađom, Draženom Petrovićem, Paspaljem...To je bilo za mene nezaboravno leto, jer sam neki mesec kasnije osvojio i titulu juniorskog prvaka Evrope, a Partizan je te godine osvojio Kup Jugoslavije i Kup Koraća.

Rim '91?

Izrazita superiornost naše ekipe, gotovo da je teže bilo ući u naš tim nego kasnije pobeđivati rivale. Prošetali smo se do zlata, poslednji put u starom sastavu, mada bez Zdovca koji nas je napustio uoči polufinala.

Atina '95?

Najdraža medalja, daleko ispred svih ostalih. Vratili smo se na međunarodnu scenu posle više od tri godine, odigrali sjajno i postali prvaci. A tek doček u Beogradu... Zbog okolnosti pod kojima je medalja osvojena, posle tolike izolacije i odsutnosti sa tri velika takmičenja, naša satisfakcija bila je ogromna.

Barselona '97?

Veoma teško osvojeno zlato. Prvi put smo na velikom takmičenju bili bez Divca i Paspalja, dva igrača koja izuzetno mnogo znače za igru naše reprezentacije. Bilo je i dosta povreda, bilo je i nepoverenja u naš tim. Kada smo izgubili od Italijana, neki kao da su jedva dočekali da nas iskritikuju u našim novinama, što je za mene bilo veliko negativno iznenađenje. Ipak, smogli smo snage da budemo prvi i da zapušimo usta svima koji nisu verovali u nas.

Hoće li se zlatna niska nastaviti i u Parizu '99?

Mi smo zato došli u Francusku, ali niko ne može garantovati zlatnu medalju. Imali smo previše problema, a odsustvo Đorđevića i Rebrače je od velikog značaja. Spremali smo se u okolnostima koje su bile daleko od normalnih. U Jugoslaviji rat, problemi sa vizama, problemi sa povredama, izmena programa jer nam je Španija otkazala turnire... Moram još jednom da zahvalim grčkim prijateljima na svemu što su učinili za nas. Jesmo se ljutili 1995. kada je grčka publika zviždala našoj himni, ali pred ovim što su Grci kao narod i kao zemlja uradili za nas za vreme napada na Jugoslaviju, moramo biti večno zahvalni. Sada situacija pomalo podseća na onu iz Atine '95. Možda smo još omraženiji u svetu , još "žigosaniji", a nismo dovoljno spremni. Nadam se da će nam pomoći iskustvo i individualni kvaliteti i da ćemo opet ućutkati one koji ne veruju u nas i kritikuju nas zato što ne pobeđujemo rivale sa 20 razlike.

Misliš da ima takvih?

Ne da mislim, već znam. Oni jedva čekaju da mi kiksnemo i da kažu kako su "oni to znali", kako više nismo ono što smo bili... Uostalom, mi moramo biti spremni da jednog dana siđemo sa vrha Evrope. Već 10 godina ne damo nikome da nam priđe, popeli smo se svima na glavu. Reprezentacija najbolja, naši treneri u Evropi najuspešniji, klubovi u kojima igraju naši igrači takođe. Sve to mnogima počinje da smeta.

Posle dužeg perioda dobili smo nekoliko novih, izuzetno kvalitetnih i važnih igrača. Nije li to garancija za nastavak dominacije?

To je velika stvar zato što ćemo verovatno prilično bezbolno napraviti smenu generacije. Dobili smo Tarlaća, Stojakovića, Gurovića, šteta je što sa nama nije i Marko Jarić, tu je i Igor Rakočević. To je naša perspektiva. Ako budu spremni na žrtvovanja kao što smo bili mi, oni će napraviti velike rezultate.

Da li će Jugoslavija okupiti svoj "drim tim" u Sidneju iduću godine?

Ja se nadam da hoće. To će biti moj oproštaj od reprezentacije, a mislim da isto razmišljaju Divac i Đorđević. Sidnej će biti kraj za moju generaciju, vreme je da mesto prepustimo mladima.

Možemo li da se nosimo sa Amerikancima, odnosno može li se do olimpijskog zlata koje jedino nedostaje tvojoj generaciji?

Ja sam realist i mislim da nemamo šansi. Možemo igrati 30 ili 35 minuta, ali na kraju će nas dobiti jer je razlika još uvek velika. Divac, recimo, misli da ćemo moći da igramo sa njima i niko ne bi bio sretniji od mene kada bi se to ostvarilo, kada bi moja prognoza bila pogrešna, ali ja danas tako vidim stvari i pošto uvek kažem ono što mislim tako je i sada.

Imaš srebrnu olimpijsku medalju iz Atlante, ali nijednu sa svetskih prvenstava?

Šta da se radi, tako je ispalo. Za Buenos Ajres 1990. i Atinu 1998.

bio sam povređen, u Torinu 1994. nismo ni mogli zbog sankcija. Propustio sam tri svetska šampionata, bilo bi mnogo lepo da sam bar jednom učestvovao i da mogu reći da sam bio i svetski prvak, ali ispalo je tako i šta se tu može. Prošle godine sam bio srećan kao da sam igrao.

Ko je od trenera najviše uticao na tvoj razvoj?

Bez sumnje Dušan Vujošević. Kada sam sa 16 godina došao iz Sarajeva u Beograd prihvatio me je kao sina ili mlađeg brata, posebno dok sam bio pod kaznom. Radio je svakodnevno sa mnom, verovao u mene. Strašno mnogo mi je pomogao. Potom sledi Dušan Ivković. Pozvao me je u štrašno jaku reprezentaciju za EP '89. posle samo jedne prvoligaške sezone, jer je u meni video perspektivnog igrača. Od prvog dana imali smo poseban odnos, odlično smo se razumeli iako se uvek znalo ko je šef.

Sećam se zagrljaja sa Ivkovićem u Istanbulu, posle trijumfa Partizana u Kupu šampiona. Posle Đorđevićeve trojke skočio si na novinarske stolove i pao u zagrljaj Ivkoviću koji je tu sedeo?

Bio je to spontani izliv zahvalnosti treneru koji je mnogo verovao u mene. Dan uoči finala ubeđivao me je da možemo biti prvaci, podsetio da niko ne ulazi u finale da bi ga izgubio. Međutim, kad govorim o trenerima, ne bih smeo da zaboravim Mladena Ostojića ili Nikolu Radića, koji su sa mnom radili u Bosni i pokazali mi prve tajne košarke.

Šta je u tvojoj karijeri promenio Istanbul?

Mnogo toga, i ne samo u mojoj. Đorđevićeva trojka protiv Huventuda donela je Partizanu titulu prvaka Evrope, a nama je preokrenula život, karijeru. Ja bih otišao u Kinder i da nismo bili prvaci, ali nije isto stići sa oreolom šampiona kontinenta i bez njega.

Koji su igrači sa kojima si se najbolje slagao u igri?

Đorđević i Brunamonti. Bilo je dovoljno da se samo pogledamo i da se razumemo. Mislim da bih dodao i Željka Obradovića da smo igrali duže zajedno. Međutim, u Partizanu smo proveli samo dve sezone, ali je i to bilo dovoljno da ga zapamtim kao odličnog plej-mejkera.

Tvoja karijera je stalno išla uzlaznom linijom, kao na filmu?

Ništa nije bilo programirano, sve je išlo svojim prirodnim tokom. Iz Bosne u Partizan, iz Partizana u Kinder, iz Kindera u NBA...

I zašto nazad u Kinder?

Tako je ispalo. Planirao sam da ostanem još sezonu-dve, ali Dalas je ispao nekorektan. Nije ispoštovao ono što smo se dogovorili i ja sam se spakovao. Igrao sam dve godine, igrao dobro, bio u startnoj petorci Majamija i Dalasa, pokazao i sebi i drugima da mogu biti deo NBA, ali je ponuda Kindera bila takva da je bilo teško odbiti je. Osim toga, koliko volim NBA toliko ne volim Ameriku, odnosno stil života. Imam kuću u Majamiju, volim da odem na mesec-dva, na odmor, ali ne mogu da živim u Americi. Mogao sam prošlog leta da se vratim, zvalo me je nekoliko timova, ali mislim da sam stranicu NBA zatvorio u karijeri koja se bliži kraju.

Kako to misliš kraju, imaš tek 29 godina?

Pa šta? Ja sam, praktično, profesionalac od 15. godine. Prilično sam istrošen, biti toliko godina u vrhu, pod tenzijom, košta mnogo i nije lako izdržati. Svaki put kada se povredim vraćam se sve teže. Ja planiram da igram još najviše dve godine i svi koji me znaju znaće da mislim ozbiljno. Ne pada mi na pamet da se švercujem još koju godinu ako ne mogu da pružim maksimum. Hvala bogu, zaradio sam dovoljno, tako da produžetak karijere iz ekonomskih razloga ne dolazi u obzir. Sve što sam dosad obećao, ja sam i ispunio.

Ugovor sa Kinderom ističe ti dogodine?

Najverovatnije ću ga obnoviti za još godinu dana i 2001. završiti karijeru u dresu Kindera.Tada ću se povući srećan i ponosan onim što sam kao igrač uradio.

Sa Kinderom si osvojio puno titula, ali je ove godine izgubljeno finale Evropske lige?

Kada sam se vratio iz NBA i potpisao trogodišnji ugovor klub je planirao da osvojimo titulu prvaka Evrope u roku od te tri godine. Desilo se da smo već u prvoj sezoni bili prvaci Italije i prvaci Evrope. Ove godine smo stigli do finala što je bilo ravno podvigu, jer smo najveći deo sezone igrali bez jednog stranca, a dobar deo i bez drugog, odnosno bez mene, jer sam bio dugo i ozbiljno povređen. Činjenica je da je Kinder bio lider italijanske lige, a ja najbolji strelac u Evropskoj ligi dok sam bio zdrav.

Mnogi misle da si prepotentan, konfliktan, da si "težak karakter". Kako ti vidiš sebe?

Znam da me bije takav glas, ali meni je važno samo šta o meni misle moji prijatelji. Ako mi neko od njih kaže, a dešavalo se da mi kaže, "hej, stani malo, mnogo si digao nos" onda sam spreman da preispitam sebe i svoje ponašanje i potražim eventualne greške. Mišljenje ostalih me ne interesuje mnogo. Ja sebe smatram poštenim čovekom koji kaže ono što misli. To mi je mnogo puta donelo probleme, ali takav sam i niti želim niti mogu da se menjam. Na terenu sam prznica, ponekad preteram u reakciji jer ne volim da gubim. Čak me zvižduk publike ili provokacija protivnika motivišu. Moja je deviza da je bolje da me protivnici i publika ne vole nego da su indiferentni, to je najgore. A što van terena ne dozvoljam ljudima da mi previše priđu, osim naravno prijateljima, ne vidim ništa loše. Pa ne može se biti jednak sa svima. Ima granica koju 90 odsto ljudi ne može da pređe jer ti se onda privatni život pretvara u opšte vlasništvo. Ja znam da bih bio simpatičniji i publici i novinarima da sam elastičniji, ali rekoh da sam takav-kakav sam i nemam nameru da se menjam.

Gde i kako vidiš svoju budućnost?

Vidim sebe u svetu košarke, ali još ni sam nisam definisao šta bih tačno hteo da radim. Siguran sam da neću biti trener ili bar ne prvi trener neke ekipe, jer bi mi možda taj moj karakter o kome smo govorili smetao. Međutim, ne vidim razloga da povremeno, bez obzira na funkciju koju budem obavljao, ne siđem na teren i pokažem deci nešto od onoga što sam za tolike godine igranja naučio. Inače, planiram da živim u Beogradu i moji porodični i košarkaški planovi vezani su za Beograd. Svi moji su u Beogradu, hoću da moja (buduća) deca odrastu u Beogradu.

Može li malo konkretnije?

Imam neke planove sa Partizanom, ali je još rano za detalje. Partizan je moj klub, njemu dugujem mnogo, ali da bi se moji planovi ostvarili u našoj zemlji treba mnogo toga da se promeni.

A šta ako se ne promeni?

Mora da se promeni, moramo jednom da se priključimo svetu a ne da se konfrontiramo sa njim. A ako me ta moja zemlja koju toliko volim ne prihvati, ako počne da mi pravi probleme, otići ću kao mnogi drugi što su otišli.