Manifestacija je, zahvaljujući selektoru, ostala dosledna svom duhu: podmlažena, spektakulrana, uzbudljiva, i pre svega obogaćena novim i impresivnim izlođbenim prostorima u kompleksu Korderija

"Još 1973. godine imao sam ideju stvaranja 'muzeja opsesija' i onda sam dobio nalog od 'Agencije za spiritualni rad u inostranstvu' (koju sam ja osnovao i čiji sam jedini član) da ga realizujem, zatim sam se, u svojstvu selektora obratio Agenciji za organizaciju projekta ali su me oni informisali da sam ja jedini koji će raditi izložbu", ovako prepričava Harald Szeemann (Harald Zeman), selektor Bijenala u Veneciji, jednu gotovo pirandelijansku epizodu iz svoje dugačke karijere "autora" izložbi, kako preferira da se definiše, pre nego kritičar ili istoričar umetnosti.

I ovom venecijanskom izložbom Szeemann potvrđuje da je ostao dosledan svom duhu, ali takođe i da je uspeo da ispuni obećanja data pre par meseci kada je nominovan za umetničkog direktora najstarijeg Bijenala: da će ga "podmladiti", učiniti spektakularnim i uzbudljivim, kompetentnim sa svim drugim manifestacijama ovog tipa koje su se afirmisale tokom devedesetih, poput bijenala u Berlinu, Johanesburgu, Istambulu, Lionu ili Koreji, i pre svega obogatiti novim i impresivnim izložbenim prostorima u kompleksu Korderija, koji su dosad bili off limits kako za umetnike tako i za venecijansku publiku.

Najveći izazov za svakog autora jeste da napravi izložbu koja izražava duh vremena, što danas predstavlja izuzetno težak zadatak s obzirom na to da se kritički parametri više ne baziraju na stilovima ili tendencijama, da se umetnička scena maksimalno razuđila i da su njeni epicentri u stalnoj tranziciji između različitih geografskih i kulturnih sfera.

IRONIJA I DRAMA: Za Szeemanna osnovni kriterijum su ovog puta, kao i ranije, bili vlastiti senzibilitet i intuicija, uzbuđenje koje bi osetio pred određenom idejom ili radom, tako da izložba zaista deluje kao varijanta virtuelnog "muzeja opsesija" u kome se alterniraju maksimalno ispunjeni, opresivni ambijenti, fragilne instalacije i fluidne atmosfere, fascinantna tehnologija Zapada i manuelna virtuoznost Orijenta (posebno u radovima kineskih umetnika), ironija i drama aktuelnog trenutka. Sudaraju se i smenjuju izuzetno kompleksne instalacije akumuliranih objekata, poput megalomanskog rada Paul McChartya i Jasona Rhoadesa, impozantnih mostova Chrisa Burdena ili instalacije Sarah Sze koja podseća na fantastične arhitekture iz 1001 noći u mikrodimenzijama, konstruisane od hiljade sitnih elemenata, poput šibica, čačkalica, kutijica i ostalih kućevnih junk materijala, koja u suštini predstavlja lavirint minijaturnih ćelija i kaveza, a sa druge, jednostavne i ne-materijalne instalacije, među kojima je najduhovitija Švajcarkinja Pipilotti Rist sa radom krajnje adekvatnog naziva "Ništa": mehurom sapunice ispunjenog dimom, koji na svakih tri minuta izlazi iz misteriozne mašine i zatim se u sekundi raspršava u vazduhu. Kad smo kod humora i paradoksa, tu je majstor Maurizio Cattelan, koji se i ovog puta pokazao nenadmašivim pozivajući fakira da za tri dana otvaranja, po tri sata (pre i popodne) provede zakopan u pesku iznad čije površine vire samo ruke koje povremeno mahnu publici. Sa druge strane radikalni gestovi i performansi koji se graniče sa mazohizmom, u duhu body arta šezdesetih, Zhang Huana imaju krajnje angažovani karakter i predstavljaju protest umetnika protiv kulturne inertnosti i retardiranosti Kine. Izražavanje psiholoških stanja, od grotesknog smeha na autoportretima Yue Minjuna do suza pokajanja Vesne Vesić u radu "Umij me i biću belja od snega", funkcionisu kao metafore odnosa prema vlastitoj realnosti i kulturi, dok se drugi umetnici relacioniraju prema zapadnim medijima, poput Wang Dua ili medijski konstruisanom kulturnom identitetu, poput Tanje Ristovski u radu "Idiosinkrezija".

FASCINANTNI AMBIJENTI: Izložba nije zamišljena samo kao prostorno putovanje, već i kao putovanje kroz različite vremenske i narativne dimenzije, prvenstveno putem brojnih video projekcija i fascinantnih video-ambijenata, poput zasluženo nagrađenih: Električne zemlje mladog Amerikanca Doug Aitkina, koji transponuje krajnje banalne svakodnevne situacije u urbanom kontekstu na monumentalni plan, oslikavajući osećaj praznine, otuđenosti i energetske entropije u vizuelnom i audio ritmu miksa bluza i tehno muzike; ili, Kupatila za muškarce Poljakinje Katarzyne Kozyre, rada koji predstavlja neku vrstu razotkrivanja nepristupačnih i tabu situacija u dekadentnoj atmosferi koja asocira na slike Ingresa i Delacroixa; Ritual tešenja Finkinje Eija-Liise Ahtila otkriva tipične prizvuke nordijskog misticizma u filmskoj tradiciji Sjostroma isprepletanog sa socijalnom poblematikom interpersonalnih odnosa, dok je rad Turbulencija Shirin Neshat prepun emotivnog naboja kojim se na poetski način problematizira odnos pozicija muškarca i žene u islamskoj kulturi.

Dobrila Denegri

Između centra i periferije

Ove nagrade otkrivaju kulturnu strategiju ovogodišnjeg Bijenala, kroz odluke internacionalnog žirija sastavljanog od - Zdenke Badovinec (Slovenija), Okwui Enwezor (Nigerija, SAD), Ide Gianelli (Italija), Yuko Hasegawa (Japan), Rose Martinez (Španija), u valorizovanju radova umetnika koji geografski (Afrika, Koreja, Istočna Evropa, Kina itd.), rasno ili polno predstavljaju tzv. marginalne kontekste, mada je u ovom periodu globalizacije postalo nemoguće govoriti o hijerarhiji između centra i periferije u tradicionalnim terminima, s obzirom na to da je neophodno redefinisati koncept "periferije" u skladu sa novim granicama determinisanim ekonomijom i politikom.