44. Sterijino pozorje - postfestum

Otmica i vaznesenje

Nema sumnje da je Svetislav Jovanov ponudio veoma dobre predstave, da sve one korespondiraju s vremenom u kojem su nastale, da su neke čak veoma provokativne, dok druge uspostavljaju veoma suptilne, posredne veze s aktuelnim trenutkom. Isto tako je sigurno i da je produkcija u teškoj krizi, i to ne samo u materijalnom smislu

Otvarajući ovogodišnje Sterijino pozorje u Novom Sadu, književnik i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu Jovan Hristić podsetio je na davnašnji susret knjaza Aleksandra Karađorđevića i premijera Alekse Simića. Referišući vladaru o aktuelnom međunarodnom položaju Srbije predsednik vlade je konstatovao: "Vaše Visočanstvo, svi se slažu u jednom, da nas nema". Ni gotovo jedan vek docnije situacija se nije bitnije izmenila. Pa ipak, zaključio je Hristić: "Nas ima, a ima i Sterijinog pozorja". I jedno i drugo je čudo, a vest da je 44. Pozorje uopšte održano, s obzirom na rat, besparicu i opštu bezvoljnost kao posledicu ekstremnih napora celog društva da u ratnim okolnostima fingira normalan život, deluje pomalo nestvarno. Uostalom, prethodno odlaganje početka festivala predstava nastalih po domaćem dramskom tekstu, nije obećavalo ništa dobro. Tim pre ako se zna da se kod nas navike teško i mučno stiču, ali zato brzo i lako gube. Otuda je pomeranje tradicionalnog termina kada je započinjalo Pozorje (26. maj) za maglovit termin ("deset dana po prestanku bombardovanja" - kako je slovila odluka) ličilo je na oproštaj od najvećeg i najznačajnijeg ovdašnjeg pozorišnog festivala.

PREKO NAGORELIH MOSTOVA: Već je i putovanje u Novi Sad delovalo nestvarno, putem koji vodi preko jedine veze između Srbije i Banata, a dalje i Bačke - Pančevačkog mosta, zrenjaninskim drumom ili (kraća varijanta) put Perleza i Titela, preko nagorelih tamiških mostova (gde su paljene automobilske gume da bi gust dim dezorijentisao "pametne rakete"), pa sve do grada koji je prvi raketiran u minulom ratu, i koji je sada poznat po mostovima iznad kojih protiče Dunav. U međuvremenu, preturivši preko glave svakodnevna raketiranja, suočivši se s klaustrofobijom kao posledicom nestanka veze s Beogradom, stalno preispitujući krivicu koja podrazumeva kaznu u vidu tako žestokog bombardovanja, Novosađani su se navikli na posebnu medijsku pažnju koja po pravilu podrazumeva gužvu. Navikli su na razglednice sa fotosima mostova (u svim fazama i etapama rušenja), ili skele koja danas pokušava da ih zameni, svikli su na patetične reportaže (opet o mostovima, dakako uz obavezne citate iz Andrića), na turiste koji hrle na ruševine mostova da se slikaju, pa i manekenke koje poziraju pored Varadinskog mosta za prolećnu reviju "lagano ratno intoniranu"...

No, ako su Novosađani navikli na ratne okolnosti, nisu i gosti Pozorja. Naime, najnoviji susret sa Srpskim narodnim pozorištem - središtem festivalskih zbivanja, nije se bitnije razlikovao od dolaska na prvo Pozorje posle raspada SFRJ, kada su holovi, pres centar ili pozorišni kafe "Trema" delovali zastrašujuće pusto i odveć prostrano za kritičare, novinare i izveštače iz "preživele" Jugoslavije. Sada je sve to delovalo još sablasnije. U toj je atmosferi, ali i pred prepunim gledalištem, izvedeno svih šest festivalskih predstava. Manjak gostiju bio je primetan i na tzv. Okruglim stolovima kritike, koji su se usled nedostatka kritičara transformisali u Susrete s autorima i akterima predstava (a od kritičara i gledalaca, ko se javi - dobro je došao).

O čemu svedoči ovogodišnje Pozorje? Teško je na osnovu netom završenog festivala izvoditi pouzdane zaključke. Nema sumnje da je Svetislav Jovanov ponudio veoma dobre predstave, da sve one korespondiraju s vremenom u kojem su nastale, da su neke čak veoma provokativne, dok druge uspostavljaju veoma suptilne, posredne veze s aktuelnim trenutkom. Isto tako je sigurno i da je produkcija u teškoj krizi, i to ne samo u materijalnom smislu. A budućnost? Kakva, naime, predviđanja o onome što nas u teatarskoj budućnosti očekuje smemo da načinimo s obzirom na to da su sve predstave s 44. Pozorja, razumljivo, nastale pre rata, u atmosferi koja, istini za volju, ni tada nije pogodovala pozorišnom stvaralaštvu, ali koja je svakako pravi Eldorado u odnosu na ono što nas tek očekuje. Osim toga, dovoljno dugo smo uronjeni u nenormalne okolnosti pa smo se uveliko adaptirali na nove oklonosti i snizili kriterijume.

KAROLINA: Nema sumnje da će se u ovdašnjoj vazda pregrejanoj politikantskoj atmosferi naći neko da ustvrdi da su pobedničke vrline Karoline Nojber, predstave koja je inkasirala čak devet zvaničnih Sterijinih nagrada, i još pride šta se našlo, jedino u njenom crnogorskom poreklu. Istina je, međutim, da je crnogorski samo producent ove predstave - Grad teatar Budva, a da su svi ostali, počev od pisca Nebojše Romčevića, beogradski teatarski kadar. Takođe je istina i da Budva već nekoliko godina kupi kajmak na Pozorju, o čemu svedoče uspesi i odjeci predstava poput Banović Strahinje, Lažnog cara Šćepana Malog, Konte Zanovića, Princeze Ksenije. No, s obzirom na to da je lane gro nagrada pripao Gorskom vijencu Crnogorskog narodnog pozorišta, ko će poštenog Srbijanca da uveri da po sredi ipak nije ordinarna antisrbijanska zavera Crnogoraca koji prvo hoće da pokupe sve ovdašnje nagrade da bi se potom otcepili i demonstrativno ih se odrekli? Bilo kako mu drago, Karolina je dobila nagradu kao predstava u celini, za tekst, režiju - Nikita Milivojević, scenografiju - Miodrag Tabački, kostime - Angelina Atlagić, nagradu Okruglog stola kritike, te četiri (od pet dodeljenih) glumačkih priznanja - Anita Mančić, Petar Kralj, Petar Božović i Branko Pleša. Retkih preostalih nagrada su se dokopali: Boro Stjepanović - za ulogu Vukašina u Ženidbi kralja Vukašina, Miroljub Aranđelović Rasinski - za muziku u predstavi Zla žena, Ferid Karajica - scenski pokret u Ženidbi kralja Vukašina. Posebni žiriji odlučili su da Sterijina nagrada za teatrologiju pripadne Jovanu Hristiću za knjigu O tragediji, nagrada Novinske kuće "Dnevnik" - Biljani Keskenović (za ulogu u Zloj ženi), nagrada "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru - Aniti Mančić (Karolina), nagrada Večernjih novosti za epizodu - Petru Kralju (Karolina), a Sterijina nagrada za novinsku kritiku - Ivanu Medenici.

SVEDOČANSTVO ZA ISTORIJU: Premda nije zahvalno, a ni fer, komentarisati odluke žirija, ipak nije lako ni preći preko činjenice da je ocenjivačka komisija 44. Pozorja (uzgred, ista koja je odlučivala o nagradama i lane), drugu godinu zaredom prećutala da u našem pozorišnom životu postoji reditelj Ljuboslav Majera. Iako niko od ovogodišnjih laureata nije nezasluženo dobio priznanje, što se svakako odnosi i na Nikitu Milivojevića, reditelja uistinu briljantne Karoline Nojber, čini se da je žiri ipak morao da pronađe odgovarajući način i ukaže na Majerin rad, ponajpre kada je reč o takođe sjajnoj predstavi Zla žena somborskog Narodnog pozorišta. Naime, budući analitičari jugoslovenskog pozorišnog trenutka s kraja devedesetih, barem oni koji budu zaključivali na osnovu priznanja sa Sterijinog pozorja, bez sumnje će biti zbunjeni saznanjem da je ovaj reditelj nagrađivan na mnogim domaćim i inostranim teatarskim festivalima, da su ga i publika i kritika unisono hvalili, glumci tvrdili da su mnogo naučili radeći s njim, ali da je ostao kratkih rukava na Sterijadama, bez obzira na to što ga selektori nisu zaobilazili. Pre dve godine je na Pozorju oduševio i publiku i kritiku Putovanjem za Nant Eugena Kočiša, za koje je dobio specijalnu Sterijinu nagradu, prošle se u Novom Sadu pojavio s Hasanaginicom Ljubomira Simovića - i nije dobio nagradu, ove godine sa Zlom ženom Sterije i Otmicom i vaznesenjem Julijane K Željka Hubača u izvođenju glumačke ekipe okupljene u Kruševačkom pozorištu, takođe ostao kratkih rukava.

Nije sporno da grupisanje nagrada oko jednog naslova ukazuje na beskompromisni karakter žirija (Vladimir Stamenković, kritičar, Dejan Mijač, reditelj, Biljana Dragović, kostimograf, Jasna Đuričić, glumica, Stevan Koprivica, dramski pisac). No, s druge strane, ta činjenica može da bude i posledica nečeg drugog. Recimo, manjka hrabrosti da se nagradama akcentuje smelost predstava kakve su Sterijini Rodoljupci u režiji Gorčina Stojanovića (Beogradsko dramsko pozorište) i Nušićevo Sumnjivo lice u postavci Jagoša Markovića (Narodno pozorište Sombor). Istovremeno, ni nagrade za glumu i scenski pokret nisu dovoljna uteha autorskom timu Ženidbe kralja Vukašina u režiji Milana Karadžića i izvođenju ansambla Dječjeg pozorišta u Podgorici. Svaki festival, pa i Sterijino pozorje, trebalo bi da bude mesto gde će se pokatkad i reskirati. A reskir se ne očekuje samo od umetnika ili selektora, već i onih koji donose odluke o nagradama.