Knjige: Veliki ispit

Kako smo prolupali

"Juče Internacionala, danas, Mondijala." (Milovan Danojlić)

Rečenica iznad ove koju upravo čitate, uzeta sa 207. strane (od 265) nove knjige novinskih hronika Milovana Danojlića "Veliki ispit" (Verzal press, Beograd 1999) mogla bi da bude svojevrstan moto piščeve publicističke delatnosti tokom devedesetih. Ovaj odličan i plodan pesnik, briljantan esejista, samosvojan i podsticajan prozaik, nadaren putopisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i engleskog i šta-još-sve-ne, u ovoj se sumornoj deceniji poduhvatio ispisivanja hronike sunovrata jedne do nedavno koliko-toliko cenjene i prosperitetne nacije.

Uvodno poglavlje prethodne Danojlićeve hroničarske zbirke Teško buđenje (1996) - čiji je Veliki ispit prirodan nastavak - zove se Kako smo propali. Ovaj dolepotpisani čitalac tada nije mogao odoleti da ga ne prekrsti u Kako smo prolupali: kao da je upravo Milovanu Danojliću, u zapanjujuće oštroj konkurenciji beskrajno manje pametnih i kosmički manje talentovanih, bilo suđeno da na jednom mestu sakupi sva prazninom zvečeća opšta mesta narcisoidno-samosažaljivog "nacionalnog diskursa" u savremenih Srbalja i srpskih spisatelja (i da im, doduše, podari nešto duha i stila). Obe pomenute zbirke sastoje se najvećim delom od tekstova koje je Danojlić objavljivao u subotnjem kulturnom dodatku Politike. Lično mi je odbojna ona vrsta nasrtljive isključivosti naših "strančarskih" i "vanstrančarskih" podela po kojoj je najbitnije gde iliti kod koga je nešto objavljeno (ko, dakle, "stoji iza toga"), pa onda ko je to napisao, a tek se na kraju (ako uopšte...) može obratiti malo pažnje i na to o čemu se, zaista, radi; ipak, u Danojlićevom slučaju, radi se o znakovitoj doslednosti: prvo štampanje u Politici, knjižni pretisak u Verzal pressu, vernom izdavaču dr Mirjane Marković i drugih mislilaca i esteta cvetonosne julske provenijencije, svečane promocije od strane državnog kultur-ministra..., što kaže onaj batajnički ratni grafit: šaraj, bre, malo! Ali, neprilično je uplitati se u ovo ponešto odocnelo uzajamno prepoznavanje, izgrađeno na pozadinskom fonu velike nesreće jedne zemlje. Sve je to, naravno, tek okoloknjižni ephemeris: pravi problem čuči unutar korica "Velikog ispita".

U doba poznog brozoizma i postbrozovske pometnje, kada se polako naslućivao kraj jedne neslavne epohe, Milovan Danojlić je bio jedan od najangažovanijih disidentskih pisaca u SFRJ, zapravo jedan od retkih koji su uopšte zasluživali taj naziv; njegove filipike protiv represije i cenzure i za slobodu govora ("slučaj Đogo", proces Šestorici itd.), angažovanje u Odboru za zaštitu umetničkih sloboda i ostale manifestacije intelektualnog i građanskog nonkonformizma donele su mu zavidnu antikomunističku reputaciju. Međutim, kada je Berlinski zid već bio odozdo dobrano podlokan i samo se čekalo kad će da padne, iz Srbije je hrupila i na ceo Balkan zinula beslovesna "narodna revolucija" ili kako se već zvalo ono galameće bauljanje masa predvođenih Novim Vođom - inače, nabrzihen presvučenim komitetlijom bez istinskog identiteta - kojem je sirota "nacionalna inteligencija" brže-bolje navukla Karađorđev kožuh, ne bi li tako više ličio na Mesiju iz njenih kičastih maštarija. Od tada, i Danojlić spada među poštovaoce, ako ne novog Vođe, a onda svakako "probuđenog i dogođenog naroda". Potonje spektakularno političko, ekonomsko i kulturno srozavanje srpskog naroda i države ovaj lucidni i suptilni pesnik srpskog jezika pratio je sa bezbedne udaljenosti, iz Pariza i Poatjea; odatle je, u raznim "pismima beogradskom prijatelju", izveštavao svoje ojađene i pauperizovane zemljake kao Veliki Svet ubrzano stremi dekadenciji i propasti, a kako se retke preostale Prave Vrednosti još kriju u onim krležijanskim "svračjim zakucima" koje nastanjuje siromašna balkanska seljačija... I to je centralni, na bezbroj načina varirani motiv gorkih Danojlićevih hronika: na nivo "ideologije" iliti "svjetonazora" uzdignuto privatno razočarenje u Veliki Svet (kojem je, kao svaki nadobudni provincijalac, ispočetka bezgranično i zadivljeno verovao, što je samo njegov problem), pesnički neobrazložena sumnja u vrednosti slobode i demokratije - onakve kakvima ih "zapad" interpretira - te iz toga sledeća pompezna objava sveopšteg Sumraka Idola. Na drugoj strani ove emotivno-intelektualne klackalice, no surprise, stoji beskrajno razumevanje i sažaljenje za baš svaku glupost i zločinstvo koje "mi", ovako jadni i nesrećni, počinimo braneći svoju dragocenu posebnost, ugroženu, dakako, sa svih strana, od ale i vrane, od suseda i Novog svetskog poretka, tog omiljenog bau-bau za svakog Branioca Iskonskih Vrednosti. Ova na loš način sentimentalna perspektiva, tako česta u naših emigranata, vazda sklonih svakovrsnom idealizovanom opevanju zavičaja (ali, odnekud, ne i povratku u dotični, osim na letovanje, ili kad se stekne penzijica, ili dovoljno ušteđevine u imperijalističkim valutama), zakonito odvodi Danojlića stranputicom onoga što Anglosaksonci zovu turning a blind eye: otuda "mi" u recentnim Danojlićevim hronikama ne ličimo na ljude koje svakodnevno srećete kako životare svoje dronjave živote u jednoj iznutra devastiranoj zemlji (neretko pribegavajući svakovrsnim niskostima za koje "normalan građanin" u uređenim zemljama ne može imati ni prilike ni potrebe) nego na, doduše nesrećna, ali odnekud čudesno lepa i produhovljena poluvirtuelna bića iz rastresenog emotivnog prtljaga jednog sažaljivog emigranta. Pošto "nas" "svet" optužuje da smo se odali zločinu, hajde da mu uzvratimo istom merom: ako se Jevropa mršti na nas, hajde da mi još jače natuštimo obrve na nju! Ali, odande kao odgovor stiže samo Velika Ravnodušnost, što onda još više raspaljuje domoljubni nerv. I tako u krug.

"Veliki ispit" je zbirka iz koje progovara - nemam nijedan suvisli razlog za sumnju - iskrena briga i strepnja, skromna želja da se sagleda koren vaskolike propasti; nažalost, marljivo istražujući kako smo propali, Danojlić zanemaruje tragičnu vezu između toga i činjenice da smo prethodno prolupali. Na ovo ga, po jednom odličnom zapisu iz ove knjige, opominje i Mihiz, gotovo sa samrtničke postelje. Predan emigrantskom weltschmertzu i nikome-ne-pomažućem svepraštajućem "pozitivnom diskriminisanju" svog (na)roda, Danojlić reprezentuje i sublimira sve promašaje i zablude ovdašnje, što bi Slobodan Jovanović rekao, "previše ponarodnjačene inteligencije". Sve ovo nikako ne umanjuje vrednost mnogih njegovih uvida, sjajan stil pojedinih zapisa, vanserijsku vrednost nekih minijatura u kojima se Danojlić po hiljaditi put potvrđuje kao rasni pripovedač i Opažač. Ako Danojlić napiše još deset ovakvih knjiga, svih deset ću sa zadovoljstvom pročitati a da se nikako ne složim ni sa jednom. Sa iskrenim mukama, pa i promašajima vrednih treba oprezno, samo su niskost, nitkovluk i mediokritetstvo za froncle!