Sporovi

Šerbedžija contra Ristića

Poznati glumac je živ, zdrav i nije umro

Kakav slučajni konzument dnevne štampe kome je ovog utorka dopala do ruku "Politika", mogao se sasvim neočekivano, uplesti u posve neobičan slučaj. Dok se njegovo interesovanje za spoljašnji svet lagano rasplinjavao uz tihu melodiju priča o velikim pobedama i danima mira, čitaočevu klonulu pažnju moralo je da trgne nešto što liči na oglas:

"Ja, Rade Šerbedžija
obaveštavam građane Beograda
(one koji idu u pozorište),
da sam živ i zdrav
tj. da nisam umro.
Ne treba po meni da se zove
niti jedna
pozorišna scena, ulica, trg...
Ja još nameravam doći u Beograd
i jednoga dana,
sa svojim drugarima
igrati
neke lepe predstave."

Dakle, poznati glumac je živ, zdrav i nije umro. Dobro.

Neće da ga neko sahranjuje pre smrti makar i na simboličan način, niti da se od njega gradi kult ličnosti što ga verovatno podseća na neka, njemu mrska mesta i neka, njemu neprijatna vremena. I to je sasvim u redu, zašto bi neko na to pristajo?

Doći će Rade Šerbedžija u Beograd, igrati sa svojim drugarima neke lepe predstave, što svakako treba pozdraviti jer je on uvek bio drag gost, osim jednom, kada je u pulp fiction štivu nekad čuvenih dnevnika "Bazara" - jer to zvuči mnogo benignije nego da se kaže kako je za glumcem bila raspisana poternica - proglašen za provincijalnog smutljivca i frustriranog foliranta. Od tada je prošlo dosta vremena i proteklo mnogo neprijatnih stvari, pa se i to zaboravlja. Rade Šerbedžija ne pamti Beograd po zlu i namerava da ponovo dođe jednog dana. Sasvim ispravno.

Oglas kao svaki drugi oglas, uokviren sa dve crte, uredno obeležen šifrom, odštampan na strani gde se uvek objavljuju oglasi, na desnom delu, pored vodiča "Kroz Beograd" i važnih telefona, verovatno uredno naručen i plaćen, sve stoji na svom mestu, reči se uredno nižu u smislenu celinu, bez greške. Oglas kao takav, neprimetan, neupadljiv.

"Hm, hm, to je baš ono što je neobično" - rekao bi junak Sir Arthura Conan Doyle-a.... "Problem krije u sebi neke zanimljive osobenosti, mogao bih reći čak izuzetno zanimljive", ponavljao bi on, vrteći zamišljeno štap u ruci.

"Šta je to, Holmes? Šta je to tako neobično?", zapitkivao bi ga njegov dragi prijatelj dr Watson.

Ništa što zavređuje dalje parodiranje žanra. Stvar je jednostavna. Oglas Međunarodnog Art Centra (sada se tako zove) "KPGT" koji vodi Ljubiša Ristić. Program za predstavu objavljen je istog dana, na istoj strani, istih novina. Gospođica od Andrića na sceni Studija Kokotović, Galeb od Čehova u Dvorani Opere, Sarajevske priče od Andrića u Assimil Hall-u i Opis slike Henrija Milera u Teatru Šerbedžija.

Teatar Šerbedžija. "Ne treba po meni da se zove niti jedna pozorišna scena, ulica, trg." Jedina veza?

Odveć jednostavno da bi se našlo među svežnjevima papira, vezanih crvenom vrpcom u posebne fascikle koje, već pomenuti junak, čuva u velikoj limenoj škrinji. (Mada "objašnjenje neke stvari, koja na prvi pogled izgleda sasvim neobjašnjiva, može biti sasvim jednostavno", priznaće i on sam, jednom).

Sve drugo o ovoj neobičnoj polemici glumca koji je učestvovao u svim najznačajnijim projektima Ljubiše Ristića za sada ostaje izvan ove jednostavne veze.

Dakle, ako vas u nastavku pisanja teksta tajni i nedokučivi putevi navedu da pozovete Ljubišu Ristića na kućni broj za koji u pozorištu kažu da je njegov, a pošto ne vidite da postoji drugi način da doznate nešto više od samog učesnika u "Tajni novinskog oglasa", može vam se učiniti kako sam gospodin Ristić nakon poziva odgovara, da Ljubiša nije tu. "Nema ga", kaže.

Nepoznati sagovornik će vas uljudno upitati: odakle vam taj broj telefona, reći "hmm", kazati da je to privatni stan i uputiti vas da ostavite poruku na telefon KPGT-a.

Sigurno bi bilo čudno reći "da, da, to je sve u redu, ali zar niste vi Ljubiša Ristić".

Verovatno bi usledila kratka pauza i strog odgovor: "Nisam i tačka". Možda bi oštro lupnuo petama o pod ili počeo da viče.

Pa šta? Genijalnost dopušta da neko radi ono što hoće, na način koji tome odgovara, on uostalom može da se tako ponaša, može da se politički angažuje na strani jedne krajnje problematične grupe ljudi i da ostaje aktivan u političkoj grupaciji čak i kada njen uvaženi član naziva Šerbedžiju provincijalnim smutljivcem i frustriranim folirantom. (Da Ristić ceni Šerbedžiju, to ste znali, jel' da?). Dopušta, jer se čini da Ljubiša Ristić neke stvari jednostavno radi iz besa i prkosa prema gomili smeća koje se ovde godinama valja oko nogu.

Nije sigurno da li se u ime svetskog duha i prevaziđenih kategorija morala (koji još jedino može da posluži da se rečnica napiše u trećem licu pošto ga je, nakon suverene vladavine kroz dugi niz vekova, skinula sa neba prozaičnost individualnog iskustva) dopušta da ovaj reditelj povezuje ulickani i do najsitnijih detalja sređen prostor Šećerane, koji sada ima bolje uslove za rad od Narodnog pozorišta sa onim što je projekat KPGT-a značio ranih sedamdesetih (i kasnije), kada je pod otvorenim nebom u jednom zagrebačkom dvorištu prvi put odigrano Oslobođenje Skoplja sa Radetom Šerbedžijom u glavnoj ulozi? Čini se da ne dopušta, ali je i to preuranjeno reći pre nego što se vidi šta će se dešavati u Šećerani u narednom periodu, da li će sve te nove scene pokupiti prašinu zavesa i prljavštinu podova iz gradova bivše Jugoslavije, da li će uz mermerne oplate glasovi glumaca zvučati slično kao onda kada su rušili sve postojeće kanone i da li će se publika prijatnije osećati kada je bude prožimala toplota koja dolazi iz poda umesto što oseća studen zidova SKC-a.

Dakle, ako vas u nastavku pisanja teksta, tajni i nedokučivi putevi navedu da pozovete telefonski broj u londonskom stanu Radeta Šerbedžije, on zvoni mirno (politely), sa druge strane odgovara glas kćerke sa mekim, zagrebačkim, naglaskom (Lucija?), kaže da je on u Italiji i da se vraća sutra, sledećeg dana još uvek ne stiže do ranih večernjih sati, ali supruga potvrđuje da je oglas u "Politici" autentičan i da su ga oni dali.

Daljih zapleta, dakle, nema.

"Ah, Votsone...... Okrenite svoju stolicu i dodajte mi tu violinu, jer je jedini problem koji još treba da rešimo verovatno sledeći: kako da prekratimo ove turobne jesenje... (valjda, letnje?)... večeri".