Nuspojave

Virkanje kroz rupu

Nakon što je svet ispratio sve flekave detalje "afere Ovalna soba", i nakon što je Dajana poginula bežeći od paparaca, kao da je i sama ideja zaštite privatnosti u ruinama, bar kada su poznati u pitanju

Slavni američki pisac Dž. D. Selindžer, autor "Lovca u raži", "Freni i Zui" i još nekolikih proznih ostvarenja, ovih je dana ponovo - protiv svoje volje i bez sopstvene zasluge - u centru pažnje javnosti. Za svakog normalnog pisca, to - biti, dakle, "u centru pažnje javnosti" - je najsjajnija moguća stvar (biće para, ugovora i tiraža!), ali ne i za Selindžera: ovaj čudak se još pre više decenija povukao u osamu svog idiličnog doma u mestašcetu Korniš, država Nju Hempšajr. Od tada, niko ga nije ni video ni čuo u javnosti, o njegovom privatnom životu se ne zna praktično ništa, a još od 1965. nije objavio ni retka, iako Poverljivi Izvori tvrde da sve vreme uredno piše. To je doslovno martirski primer samozatajnosti u ovom vremenu Promocije...

INTIMNA KOREŠPODENCIJA: Tri i po decenije dugu tišinu oko Selindžera-kao-privatnog-bića prekinula je ne preterano uspešna i ne preterano cenjena spisateljica i novinarka Džojs Majnard (Joyce Maynard), objavivši prošle godine memoarsku knjigu "At Home in the World", u kojoj između ostalog opisuje svoju davnu devetomesečnu romansu sa Selindžerom. Knjiga, dakako, obiluje raznim privatnim pikanterijama glede Selindžera kao smrtnog ljudskog bića. Ova afera se zgodila još 1972, tako što je tada 53-godišnji Selindžer zapazio interesantan autobiografsko\generacijski tekst tada osamnaestogodišnje Majnardove (zli jezici poput Michiko Kakutani iz "New York Times"-a smatraju da je još više zapazio njenu fotografiju); usledila je intenzivna korešpodencija, telefonski razgovori, posete Selindžerovoj diskretnoj "dači"... you can guess the rest, što bi rekao (hm, otpevao) Brian Ferry. Veza pisca u zreloj dobi s jednom tek razlolićenom devojkom, propuštena kroz gorkast filter memorije sada već sredovečne spisateljice izazvala je dosta medijske pažnje i znatno - u tome se bar svi slažu - pospešila prodaju ovih memoara, toliko da još opakiji jezici tvrde: izbacite iz knjige poglavlje o Selindžeru, i ova će se brzo nahvatati prašine na policama knjižara. Bilo kako bilo, sve ovo je samo uvod u pravi zaplet: ovog proleća, Džojs Majnard je ponudila na aukciju kod Sotbija 14 Selindžerovih ljubavnih pisama, objašnjavajući svima koji su hteli da slušaju da je u tome ne vode osvetnički motivi nego praktična korist: od "zarađenih" para će platiti školovanje svoje dece na prestižnom koledžu. Ovo je, dakako, u javnosti pokrenulo razne kontroverze oko prava na privatnost poznatih. Kako sada stoje stvari, u izgledu je bizaran hepiend: pisma je (za 156.500 $) otkupio kalifornijski kompjuterski stručnjak Piter Norton, i odmah izjavio da će sa ovim pisanim tragovima jedne davne ljubavne afere učiniti ono što mu njihov pisac naloži: baciti ih, uništiti ih, vratiti autoru... Norton ističe da "saoseća sa potrebom g. Selindžera za privatnošću". A propo ovog neobičnog kolekcionara-filantropa: možda mislite da nikada niste čuli za njega, ali svi posednici PC-a znaju za njegov set kompjuterskih programa Norton utilities (npr. Norton Disc Doctor, pouzdan lekar opšte prakse vašeg hard-diska...); Norton je 1990. prodao svoj softverski biznis kompaniji Symantec, i sada živi srećno i berićetno u Santa Moniki, Kalifornija.

Svi su, dakle, bar za sada, happy: Majnardova je dobila pare za edukaciju nejači (i još publiciteta za svoju knjigu), Norton je postao junak dana, a Selindžer će - ako mu je do cele stvari još uopšte stalo - svoju privatnost sačuvati u relativno neoštećenom stanju. Ipak, cela afera otvara važna i škakljiva pitanja o kojima će se još dugo raspredati.

MILIONSKI NESTAŠLUCI: Malo je onih koji sumnjaju da recentni "duh vremena" obeležava hegemona celebrity culture, odnosno da je bizarna, ali savršeno logična konsekvenca svevlasti medija i industrije zabave to da je sramota ne biti poznat... A ako već imate tu nesreću da niko ne zna za vaše postojanje, jedini vam je spas od "društvene smrti" da se, bilo kako, povežete s nekim ko je već poznat. Tako se, recimo, onaj slavom opsednuti psihopata zauvek "povezao" s Džonom Lenonom ubivši ga ispred zgrade Dakota na Menhetnu, jednog mrzlog decembarskog dana 1980; tako se, recimo, i Li Harvi Osvald "povezao" s Kenedijem, a vrelokrvno bosansko đače imenom Gavrilo s prestolonaslednikom Ferdinandom... Naravno, češće se, ipak, radi o ljubavnim vezama: lista onih koji su ovako ili onako profitirali, postali bogati ili slavni samo zato što su proveli izvesno vreme u intimnoj blizini neke Slavne Ličnosti podugačka je; setite se samo Monike Lewinsky, ikone novog hiperegalitarističkog doba u kojem će Ama Baš Svako imati svoj petnaestominutni globalni show: sve što je ta devojka učinila za svoju slavu je to da je bila nestašna u kooperaciji s jednim predsednikom SAD. A mogla je to isto (blowjob) da radi i s lokalnim autolimarom, nema nikakve razlike. Zahvaljujući tome (pravilnom izboru partnera), sada putuje svetom, potpisuje milionske ugovore, izjašnjava se o Globalnim Pitanjima i vole je kao najrođeniju brojni članovi i simpatizeri SPS-a, JUL-a i Srpske radikalne stranke. Što se potonjeg fakta tiče, ne znam u čemu je stvar; trebalo bi pitati seni čika-Frojda. Slično je prošla i losanđeleska prostitutka koja je istu usmenu rabotu obavila s Hju Grantom, pa ih policija ukebala na legalu: eno je sad, pliva u novcu kao Baja Patak.

ČEŠANJE O VELIČINU: Sve u svemu, batalite Nostradamusa: Endi Vorhol je pravi prorok za kraj veka! Kako stvari sada stoje, neće se svet spektakularno rasprsnuti u milenijumskoj apokalipsi (to je previše optimistička, razrešiteljska verzija) nego će polako i mučno izdisati gušeći se u banalnosti... A šta je narečena celebrity culture nego apoteoza banalnosti, šta ako ne kaljuga vavilonske zbrke Poslednjeg Doba, onog u kojem mediokritetstvo trijumfuje češući se o veličinu, onog u kojem će Niko i Ništa veselo džikljati parazitirajući na Nekome ili Nečemu... Naravno, i ovo nadrimoralističko bogorađenje iz prethodne rečenice zapravo je posve deplasirano, jerbo neučinkovito: ništa se protiv "duha vremena" ne može učiniti, naročito ne "administrativno", a svako ko se iskreno zalaže za demokratiju (dakle, "vlast naroda", da ne rečem svetine ili pučine...) i za slobodu medija (od kojih su bar 95% tek opijum za proste), mora da se krotko pomiri i s negativnim nuspojavama te političko-kulturno-svetonazorne prevlasti plebsa i njegovih idola. Svako samoovlašćeno "trebljenje žita od kukolja" podrazumeva nedopustivu arbitrarnost, pa svakoga s takvim pretenzijama (obično su to zakleti branioci "visoke kulture" i "pravih vrednosti") treba priupitati: ko si, bre, ti da besprizivno presuđuješ o dobru i zlu? Idi pa vadi brvno iz svog oka!

Nakon što je svet ispratio sve flekave detalje "afere Ovalna soba", i nakon što je Dajana poginula bežeći od paparaca (koji su zatim zumirali njeno telo u smrskanom automobilu) kao da je i sama ideja zaštite privatnosti u ruinama, bar kada su poznati u pitanju. Oksfordska profesorka Hermione Lee kaže u nedavnom članku "Pisanje kao osveta" (takođe posvećenom gore tretiranoj aferi) da "sada svi znamo da ničiji život više ne pripada njemu ili njoj (...) pravo da se zna postalo je, za dobro i svakako za zlo, ključno za zapadnu demokratiju".

MANIJAK IZ ORMARA: Voajerska kultura penetrira svugde, jedina zaštita protiv nje je anonimnost; a opet, svi beže od anonimnosti. Neki ovo mega-banalizovanje i malograđansku rasprodaju slatke tajne privatnog življenja zovu pornografskim; kakva zabluda! Pornografija podrazumeva voljni i svesni pristanak aktera, koji za pare imitiraju "intimu" za svačije oči; pornografija je, dakle, ugovorni odnos, ona ima scenario i "koreografiju", u njoj nema prevarenih i ojađenih: svako dobija svoje. Pravi voajer današnjice, medijski podržan i ohrabren, zapravo je legalizovani manijak iz ormara, tip koji čkilji kroz ključaonicu ili kroz rupu u kupališnoj garderobi. Zato njemu, naravno, trebaju egzibicionisti - kao što mazohista bez sadiste ne postoji - i spreman je masno da ih plati. A ono što ga motiviše u svemu tome svakako nije seksualno uzbuđenje nego samo želja da se uveri da smo, eto, svi Krvavi Ispod Kože, da veliki i mali, epohalni i osrednji, pate od istih kukavnih slabosti, i da je njegov ćiftinski život jedina moguća forma postojanja u najćiftinskijem od svih mogućih svetova. U srpskoj verziji, to su oni tipovi što se (nunch-nunch, say no more...) vragolasto raspituju da li je Ivo Andrić uopšte tucao nešto, i da li je Isidora Sekulić umrla kao devica.

A Selindžer? Za njega se ne brinem. Gospodin sada ima osamdeset godina, i što je napisao u žanru ljubavnih pisama, napisao je. Paradoksalno, aktuelna afera je, u svojoj otužnoj ljigavosti, najsavršeniji dokaz proročanske ispravnosti njegove odluke da se povuče u šumu i "idejni" trijumf jedne donkihotovske doslednosti. Valja se nadati da o njemu više nikada nežemo čuti i saznati ništa, mimo njegovih knjiga. Mada, među nama budi rečeno, moja strina je bila udata u Kornišu, Nju Hempšajr, i često je gledala jednog markantnog starog čoveka kako...pražen jednom mladom...a onda...