Američka predsednička trka

Onaj posle Bila

Verovatno bi i Gospod Bog, želeći da nešto obavi na Zemlji, najpre okrenuo "crveni telefon" Bele kuće. "Vreme" istražuje ko bi, u narednom mandatu, mogao da podigne slušalicu: Al Gor ili Džordž Buš mlađi

Buduća pokoljenja mogla bi 43. po redu predsednika Sjedinjenih Američkih Država pamtiti kao "onog posle Bila Klintona". Pri tom, nije reč o beznačajnosti funkcije, odnosno ličnosti koja će jedinu svetsku supersilu uvesti u novi milenijum (inauguracija je, istina, 13. februara 2001. godine, ali je tih četrdesetak dana beznačajno u poređenju sa regularnim trajanjem mandata), već upravo obrnuto: ništa danas nije toliko važno kao živeti u Aveniji Pensilvanija. Verovatno bi i Gospod Bog, želeći da nešto obavi na Zemlji, najpre okrenuo "crveni telefon" Bele kuće. Radi se o tome da će, ko god nasledio aktuelnog predsednika, imati đavolske probleme da izađe iz njegove senke.

Klinton je postavio određene standarde, njime počinje nova era u Vašingtonu. Pokazalo se da povremeno (ne)zainteresovani predsednik, okružen savetnicima koji su eksperti u svojim domenima, može da dovede državu gotovo do savršenstva. Iako medijski obojen skandalom Luinski, Klintonov drugi mandat (1997-2001) doba je najvećeg blagostanja američke nacije, u nekoliko vekova dugoj istoriji. Predsednik de facto postaje glavni menadžer nacionalne ekonomije: inflacija je zauzdana na 1.5 odsto bez značajnih oscilacija, nezaposlenost nikad niža - četiri odsto, povećava se stvarna vrednost prihoda, a američke deonice, u momentu kad ovaj broj ide u štampu, probijaju stratosferu. Za sve to vreme, on je vrlo prisutan na međunarodnoj sceni, gde ređa uspeh za uspehom: mir u Bosni i Hercegovini, partnerstvo sa Kinom i Rusijom, pokroviteljstvo nad sporazumom Izraela i Palestine, vazdušna kampanja protiv Jugoslavije, najave zaključenja Pakta o stabilnosti Jugoistočne Evrope, NATO je pronašao svoj raison d'etre. Konačno, ubedljivim porazom republikanskog kandidata Boba Dola na prethodnim predsedničkim izborima, ustanovljeno je da naciju može voditi samo ličnost puna životne energije, makar se ta energija povremeno trošila i na Moniku Luinski.

VRLO VAŽNI POTPREDSEDNIK: Mora se priznati da je Demokratska partija imala velikih problema da izbaci ličnost pogodnu za predsedničku nominaciju. Njihovo vođstvo tradicionalno je nezainteresovano za obavljanje izvršne vlasti, a ostali, što će reći članovi Senata i Kongresa, te guverneri saveznih država, nemaju odgovarajuću nacionalnu popularnost. Zato, i samo zato, okrenuli su se Administraciji. Tamo su, opet, našli popularne eksperte, ali politički gledano liliputance. Jedini koji se nešto izdvajao, aktuelni je potpredsednik. Doduše, demokrate su odavno planirale da bi Al Gor jednog dana mogao voditi Belu kuću, međutim malo je ko očekivao da bi to moglo biti već u narednom mandatu.

Suočeni sa izborom, krenuli su u kampanju. Prvi problem bio je kako skinuti Goru osam godina stvarani imidž Klintonove moralnije senke. I, odjednom se govori o "vrlo važnom potpredsedniku", koji nije ono što su mu imputirali nego distancirani politički gigant. Možda, ali je svejedno mač sa dve oštrice. Gor bi u pogrešnom momentu, usred nekog medijskog nastupa, kojima nije baš naročito vičan, mogao da se upeca u "Niksonovu zamku". Bivši predsednik Ričard Nikson (1969-1974) služio je kao potpredsednik u Ajzenhauerovoj administraciji, bio uvažena politička figura, da bi u TV duelu sa Džekom Kenedijem, umesto izlaganja vizije, počeo da nabraja sa kim se sve sastao.

Inače, Gor ima dobre šanse. Obrazovan je u najboljim školama, ima izvrsnu karijeru, dugogodišnje iskustvo u obavljanju javnih funkcija. Da su predsednički izbori odluka kome biste ostavili ključeve od stana, na čemu je jedan ovdašnji kandidat insistirao, niko ne bi sumnjao u sigurnu pobedu Alberta Gora. Ovako, ima tu još ponešto...

Mnogi zameraju aktuelnom potpredsedniku da je elitista, da nikada nije imao kontakta sa običnim ljudima. Istina, njemu nedostaje harizma jednog Bila Klintona ili Džeka Kenedija, a i pitanje vizije je problematično. Klinton je imao ljudska prava, njegov potencijalni naslednik ima tek neku inicijativu za pooštravanje režima prodaje oružja. Naravno, nije sporno da bi mediji to mogli naduvati do nebesa. Međutim, izvesno je da jedan deo populacije obožava da se oseća kao na Divljem Zapadu. Sa druge strane, Gor nema toliko neprijateljski odnos sa zakonodavnim telima, poput Klintona (Karl Bilt zajedljivo primećuje u svojim memoarima da je sredinom 1995. predsednik BiH Alija Izetbegović imao veću podršku u Kongresu od svog američkog kolege), što bi mogla biti velika prednost. Ako se Amerikanci zažele birokratskog predsednika, eto za koga bi mogli glasati prvog utorka u novembru 2000. godine. Ako ne, tu je Džordž Buš mlađi.

BUŠOV SIN LIČI NA REGANA: Republikanska partija relativno je lako izabrala svog kandidata. Među mnoštvom popularnih političkih prvaka, odlučili su se za onoga koji je imao najveću podršku finansijskih giganata. Jeste da je Buš junior optimalnih godina za funkciju, te vrlo harizmatičan i podseća na Klintona, ali teško da bi to prevagnulo da su, recimo, fondovi industrijalaca bili bliži Bobu Dolu, koji srećom nije rešio da se kandiduje pred osamdeseti rođendan.

Jedini značajni problem uzdanice republikanaca je nedostatak vizije. Do sada u njegovom štabu u Denveru nije izmišljeno ništa pametno, osim protivljenja Gorovoj inicijativi za restrikciju slobodne prodaje oružja. Republikanci su malo frustrirani idejom da njihova decenijska platforma - smanjenje poreza - nije u modi, jer je već osam godina uspešno primenjuje demokratski predsednik Klinton. Šta onda ponuditi naciji koja je, kako Steven Mur sa Kato instituta kaže, "nahranjena i zadovoljna"? Nade su da bi očuvanje takvog stanja, uz malo spoljnopolitičkog zveckanja oružjem, moglo biti rešenje. Buš mlađi je, usto, spremio i kaubojsku koreografiju. Kao guverner Teksasa, on gaji reganovski imidž. Još uvek je neoženjen, nosi mamuze i uživa u ulozi plejboja...

Bitan detalj u izboru između dvojice kandidata biće i timovi koje oni budu predvodili. Predsednički kandidat je dužan da tokom kampanje predstavi svog potencijalnog potpredsednika, dok se ostatak kabineta imenuje dve sedmice po inauguraciji. Pretpostavke su da bi Gor mogao da izabere nekog od starijih članova Demokratske partije, dok bi se Buš mlađi verovatno odlučio za jednog od svojih vršnjaka iz Senata. Bilo kako bilo, naredni predsednik Sjedinjenih Država, po nekakvom ritmu, ne bi trebalo da bude reizabran, ali ako se to kojim slučajem dogodi, manje je verovatno da će se dogoditi demokratskom kandidatu.