Vladajuća struktura uporno ponavlja da će sopstvenim snagama obnoviti ratom porušenu zemlju, ali se ne zna da li te "snage" podrazumevaju samo radnu snagu bez kapitala. Što se tiče kapitala, međunarodna zajednica neće uložiti ni cent dok se vlast ne promeni

Srpski premijer Mirko Marjanović tvrdi da se jedanaestonedeljnim bombardovanjem porušena Srbija može obnoviti "sopstvenim snagama", direktorka Beogradske banke Borka Vučić poručuje da "ne treba praviti previše ustupaka", Elektroprivreda Srbije upozorava građane da naredne zime zaborave na grejanje na struju, a građani se u međuvremenu pitaju još koliko će na susednu obalu morati skelama, a u komšiluku posmatrati ruševine. Nemački kancelar Gerhard Šreder odgovorio bi na ovo pitanje veoma kratko: "Dok je Milošević na vlasti". Ovako izgleda slika zemlje čije je najviše rukovodstvo optuženo za ratne zločine.

Marjanovićev kabinet dosad nije izašao s procenom ratne štete, a Borka Vučić nikada nije precizirala s koliko para raspolaže domaće bankarstvo, što je mogla da učini kao predsednik beogradske bankarske grupe koju čine 22 banke. Jedino tako bi se, kaže dr Milan Kovačević, beogradski konsultant za strana ulaganja i član Grupe 17, moglo ocenjivati koliko su realne takve izjave. "Pitanje je šta Marjanović podrazumeva pod obnovom. Ako misli na izgradnju porušenih mostova, onda je verovatno moguće to uraditi domaćim sredstvima, pri čemu se postavlja pitanje koliko će takva obnova trajati. Obnova, međutim, podrazumeva i stvaranje mogućnosti da naša privreda počne da beleži rast i krene nekakvom uzlaznom linijom. To nije moguće postići bez stranog kapitala", kategoričan je Kovačević. No, čak i kada je samo o mostovima reč, Grupa 17, u knjizi "Završni račun", navodi da je NATO tokom bombardovanja Jugoslavije oštetio ili uništio 60 mostova, čija će popravka i izgradnja koštati 320 miliona dolara.

PREPOLOVLJEN GDP: "Ako novac o kome Marjanović govori postoji, zašto država nije ništa uradila na vraćanju stare devizne štednje, kako bi povratila kredibilitet i zašto ne isplaćuje penzije i ostala socijalna davanja", pita se dr Ljubomir Madžar, profesor Ekonomskog fakulteta i član G 17. Ova grupa ekonomskih eksperata jedina je izašla s procenom ratne štete koju je pretprela jugoslovenska privreda i koja iznosi 30 milijardi dolara. Poređenja radi, reč je o tri godišnja društvena proizvoda Jugoslavije, što možda najbolje ilustruje mogućnost "oslanjanja na unutrašnje snage". Bez strane pomoći, procenila je Grupa 17, biće nam potrebno 15 godina da dostignemo prošlogodišnji privredni nivo, plus dodatnih 25 za povratak na 1989. godinu. Sa stranom pomoći i unutrašnje reforme, kaže za "Vreme" dr Kovačević, oporavak bi se mogao izvesti kroz desetak godina.

Vladimir Gligorov, saradnik bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, kaže za "Vreme" da će jugoslovenski društveni proizvod, u ovoj godini, opasti za polovinu. Njegova je procena da je društveni proizvod SRJ prošle godine iznosio 15 milijardi dolara, a da će se ove kretati između sedam i osam milijardi. "Prevedeno, to znači da će društveni proizvod po glavi stanovnika iznositi 700 do 800 dolara, dok će kupovna moć biti manja. To Jugoslaviju vraća na nivo pre Drugog svetskog rata", kaže Gligorov. Prilikom ove procene, navodi njen autor, u obzir je uzeta činjenica da će se Srbija suočiti s inflacijom, "pošto ne vidim mogućnost za finansiranje budžetske potrošnje neinflatornim mehanizmima".

Kako trenutno stvari stoje u vezi s prilivom kapitala u Srbiju, domaća privreda biće na nivou od pre raspada bivše Jugoslavije oko 2040. godine. "Humanitarna pomoć - da, finansijska podrška za obnovu - ne, dok Milošević ne napusti Beli dvor", ovako bi se mogli rezimirati zaključci s nekoliko međunarodnih sastanaka na kojima se razgovaralo o posleratnoj obnovi Balkana. "Pomoć za obnovu i ulazak u evropske integracije zahteva demokratizaciju, što nije moguće s Miloševićem", bio je izričit Šreder, na prošlonedeljnom sastanku Grupe sedam najrazijenijih zemalja i Rusije - G 8. "Ako se u Srbiji pojavi glad, nećemo moći da kažemo ne", izjavio je na istom sastanku kanadski premijer Žan Kretjen, precizirajući da bogati neće uskratiti humanitarnu pomoć. Britanski premijer Toni Bler otišao je još dalje i zapitao se da li će usled popravke elektroenergetskih kapaciteta na Kosovu profitirati i elektropostrojenja u Srbiji, ocenjujući da će to biti jedina pomoć Srbiji.

POMOĆ U JULU: S Kosovom stvari stoje sasvim drukčije. U južnu srpsku pokrajinu ovih dana stiže prethodnica upravo formirane Agencije za obnovu. Crna Gora i ostale zemlje regiona, izuzev Srbije, znaće već početkom jula na koliku pomoć mogu da računaju. Tada će se u Sarajevu održati međunarodna konferencija o Paktu stabilnosti na Balkanu, popularno nazvanom Maršalov plan za Balkan, gde će se okupiti predstavnici zemalja donatora i svih važnijih svetskih finansijskih institucija, kao i predstavnici zemalja koje će biti korisnici ovog programa. Mesta neće biti jedino za predstavnika Srbije, iako bi okolne zemlje radije u okruženju videle obnovljenu Srbiju. Kosovo, u naredne tri godine, može da očekuje pomoć nešto veću od tri milijarde dolara, dok će troškovi potpune obnove pokrajine i uspostavljanja normalnog života u njoj iznositi oko 30 milijardi dolara. Procene Svetske banke su da bi za obnovu celog regiona trebalo obezbediti 50 milijardi dolara, mada ima onih koji tvrde da će cena biti višestruko veća. Da je svet ozbiljan u zahtevima za demokratizacijom regiona, pokazuje činjenica da Bosna i Hrvatska neće, kako je prvobitno bilo predviđeno, poboljšati svoje veze s Evropskom unijom - prva zbog nepoštovanja Dejtonskog sporazuma, druga i zbog stanja u medijima. U jaču integraciju s EU-om prve će ući Makedonija i Albanija, koje su pretrpele najveći teret velikog broja izbeglica s Kosova. Zvaničnici EU-a su, u više navrata, naglasili da evropske integracije nisu zabranjena zona ni za Jugoslaviju, ali pre toga mora da ispuni "uslov svih uslova": smenjivanje s funkcija optuženih za ratne zločine.

Kovačević navodi da je kapital i pre rata bio najpotrebniji, a najteže dostupan resurs našoj privredi. Prema njegovim rečima, pokrivanje spoljnotrgovinskog deficita i deficita javne potrošnje uopšte nije moguće bez novca iz inostranstva, a to su "rupe" koje će međunarodna zajednica pokušati da zapuši u okolnim zemljama.

Komentarišući izjave ministara i bankara da će domaće banke obezbediti kredite za obnovu, profesor Madžar kaže da naš bankarski sistem nema kreditni potencijal za tako nešto. "Kako može da ga ima, kada ni vi ni ja nemamo nameru da ni dinar štedimo u banci", kaže Madžar. Prema njegovim rečima, država ima dve mogućnosti - da štampa pare za kredite ili da prekrši obećanje. "Posle iskustva s hiperinflacijom, za verovati je da će pre ići na kršenje obećanja. Lično, kada bih birao između hiperinflacije i još jednog bombardovanja, čini mi se da bih odabrao ovo drugo", zaključuje Madžar.

"Ne postoje sankcije koje potpuno mogu da spreče da u neku zemlju uđu pare sa strane, ali ne treba igrati na kartu komercijanih ulaganja. Jugoslavija je i bez rata bila visokorizična zemlja sa nestabilnim makroekonomskim uslovima. Kako ni onda nije privukla strani kapital, ne znam zašto bi se očekivalo da će stranci sada pohrliti da ulažu u našu zemlju", kaže Kovačević. Prema njegovim rečima, ne treba računati ni na to da će pare koje svet odobri kao pomoć Kosovu moći da završe u Srbiji ili onde gde bi to vlasti želele. "Kosovo se, u finansijskom smislu, može potpuno odvojiti od ostatka Jugoslavije. Ukoliko ne dođe do promena političkih snaga u Srbiji, može se očekivati da će KFOR koristiti sve moguće mehanizme da to postigne", komentariše Kovačević.

CRNOGORSKA VALUTA: Jedan sagovornik "Vremena" iz Svetske banke kaže da najave o paralelnoj valuti na Kosovu nisu nimalo neozbiljne. Prema njegovim rečima, manje je verovatno da će na Kosovu važiti nemačka marka, pre će se ići na recept već oproban u Bosni, čija je zvanična valuta konvertibilna marka, koja je direktno vezana za nemačku marku. Ovaj vašingtonski stručnjak pretpostavlja da će Kosovo dobiti "svoju" valutu, čija će se vrednost fiksirati u odnosu na evro. Pošto, kao deo Srbije, ne može da ima pravu centralnu banku, na Kosovu će od stranih finansijskih stručnjaka biti formiran takozvani monetarni odbor. Ovakav valutni sistem omogućava potpunu kontrolu nad monetarnom politikom i gotovo eliminiše mogućnost da se novac štampa bez pokrića. Potencijalne kosovske valute biće u količini u kojoj postoji pokriće u čvrstoj valuti, recimo, evru. Kada je reč o efektima nove valute na Kosovu, Madžar navodi da bi se time narušio monetarni suverenitet Jugoslavije. S druge strane, uvođenjem kosovske valute, dinari bi s Kosova mogli da "pobegnu" u Srbiju, što može da izazove rast kursa marke u Srbiji.

O monetarnoj samostalnosti se sve češće i ozbiljnije govori i u Crnoj Gori, a izvori u Svetskoj banci kažu da bi međunarodni finansijski krugovi podržali takvo rešenje. "Da bismo privukli strani kapital, mi moramo da imamo zakone koje će prihvatiti strani ulagači. Ne možemo od stranaca da očekujemo da se priklanjaju našim zakonima iz prostog razloga što Crna Gora nije jedino mesto na svetu kome su potrebne strane investicije", rekao je u intervjuu za AP dr Veselin Vukotić, profesor Ekonomskog fakulteta u Podgorici i član tima crnogorske vlade koji priprema reforme. Deo tog paketa je i stabilna valuta, izjavio je Vukotić. Pojašnjavajući ovu ideju, Vukotić je rekao da bi Crna Gora trebalo da dobije svoj konvertibilni dinar.

Vladimir Milovanović

Ponovo redovi pred prodavnicama?

Iako je jugoslovenski parlament zvanično ukinuo ratno stanje, na polju ekonomije i dalje vlada neka vrsta vanrednog stanja. Na predlog federalne vlade, naime, zadržana je potpuna kontrola cena, naplata poreza od dva odsto za finansiranje povećanih troškova odbrane zemlje, i dalje važe povećana ovlašćenja Narodne banke Jugoslavije, a isplata stare devizne štednje, umesto ove, počeće 2000. godine.

Milan Panić, predsednik Upravnog odbora ICN Farmasjutikals

Imaćemo najbolji mali auto u Evropi

"'Maršalov plan' je tu i Jugoslavija će se u njega uključiti samo da se reši svoje sadašnje tragedije"

Podsetio bih na jednu istorijsku paralelu, koja se može saopštiti kao dobra vest. Kad su saveznici u Drugom svetskom ratu uništili Nemačku, kasnije su dali novac da se ta zemlja razvije. Kad se razvija ta nova privreda i industrija u ratom opustošenoj zemlji, onda ona efektivno konkuriše sa onima koji su im dali pare. Recimo, Nemci i Japanci su proizvodili jeftiniji i bolji čelik nego Amerikanci i skoro su uništili američku industriju čelika. I to sve sa američkim parama. Japanski automobili koji su bili apsolutna krntija i bofl postali su bolji od američkih.

Zato imam veliku nadu da će idući model automobila kragujevačke "Zastave" biti verovatno jedan od najboljih modela u Evropi.

"VREME": Ali, "Zastavu" prvo treba obnoviti?

MILAN PANIĆ: Nego šta. I Imaćemo bolji mali auto nego makar koji napravljen u Evropi u naredne dve-tri godine. Naravno, pod uslovom da se ponovi istorijsko iskustvo, koje se desilo u Koreji, Japanu i Nemačkoj.

Pretpostavka za to jeste da Jugoslavija postane deo "Maršalovog plana" i Pakta za stabilizaciju jugoistočne Evrope ?

"Maršalov plan" je tu i mi ćemo ući, samo moramo prvo da se rešimo naše tragedije i našeg sadašnjeg rukovodstva. To podrazumeva napuštanje celokupnog dosadašnjeg sistema i pravljenje jednog civilnog, građanskog društva.

Ako se ostvare sve te pretpostavke o kojima govorite, gde bi prvo stigla finansijska pomoć i kapital?

Prvo infrastruktura, putevi i mostovi moraju se izgraditi. To može da se izgradi za nekoliko meseci. I u tim poslovima, sa 90 odsto učestvovala bi naša radna snaga. Rad i radna snaga u Jugoslaviji će se povratiti sa tim parama. Najbolja vest je da će Jugoslavija sada dobiti ono što je tražila sve vreme - ekonomsku pomoć od dve-tri milijarde dolara. Posle obnove infrastrukture dolaze ulaganja u industriju. Sad se razgovara kako da se za ta ulaganja stvore privredni uslovi. I tu nije reč samo o Jugoslaviji, već i o Albaniji i Makedoniji koje takođe nemaju privrednu infrastrukturu. Ključno je pitanje - kome da daš pare, kako da se odluči kojem preduzeću. Možda je rano govoriti o tome, ali imam osećaj da će se dogoditi ekonomska eksplozija našeg regiona.

Na koji način bi se ulagao strani kapital - kreditima, zajedničkim ulaganjima, bespovratnom pomoći?

Na Zapadu se uveliko razmišlja i diskutuje o tome. Nijedna zemlja regiona nema sistemsku infrastrukturu za ulaganja, tako da se svi finansijeri boje da će pare manje-više nestati, odnosno biti upotrebljene za pogrešne stvari. Ne smeju političari rešavati i odlučivati šta da se radi sa tim novcem. Kako da investiraš pare ako ne postoji sistem za investicije. Onda taj novac, u najgorem slučaju, može da završi na privatnim računima u Švajcarskoj. Vrlo je važno da Svetska banka i Medjunarodni monetarni fond ubuduće imaju mogućnost da novac namenjen ulaganjima u Jugoslaviji daju nekoj poslovnoj banci na Zapadu i onda ta banka pravi projekat investiranja, a iza sebe ima osiguranje, recimo, MMF-a. Da pojasnim, jedan deo novca će biti direktna bespovratna pomoć, ali se bojim da režim u Jugoslaviji neće uzeti tu humanitarnu pomoć za izgradnju infrastrukture, jer kako pobednici u ratu da uzimaju tuđu pomoć. Veći deo koji sledi kasnije će biti klasične dugoročne investicije.

Ima li naznaka šta bi to od jugoslovenske industrije bilo interesantno za strane ulagače ?

Naftna industrija, ali njoj će trebati najveći kapital. Zatim čeličana i poljoprivreda. U okviru ekonomske pomoći verovatno ćemo moći da računamo i na povoljne zajmove. Sada se diskutuje o realnim sumama potrebnim za razvoj privrede i sume novca su veoma primamljive.

Da li to znači da će se u bliskoj budućnosti u Beograd vratiti i kompanija koja se zove ICN Farmasjutikals?

Dobili smo vest od američke vlade da po zakonima SAD fabrika u Zemunu mora da se vrati vlasnicima. Vlast u Jugoslaviji neće dobiti pomoć ni od jedne zemlje-saveznice SAD dok se ta fabrika ne vrati.