U razgovoru za "Vreme", portparol britanskih trupa na Kosovu objašnjava kako deluju, šta nameravaju, s kakvim se problemima susreću i, uz konstataciju da jednu od objektivnih teškoća predstavlja loš rad telefonije, priznaje da se nisu setili da koriste radio uređaje

"VREME": Kako vi vidite trenutnu situaciju na Kosovu?

ROBIN HODGES: Situacija nije nalik bilo čemu što smo mi sreli ranije. Napominjem da britanska vojska ima dosta iskustva na Balkanu, a pogotovo imamo određena iskustva iz konflikata u Ujedinjenom kraljevstvu. Ovo je prvi put da se susrećemo sa ovakvom situacijom. Dugo smo se pripremali u Makedoniji i Albaniji, brinući se istovremeno za veliki broj izbeglica jer u početku nije bilo nikakvih humanitarnih organizacija, tako da je naša vojska formirala kampove u koje smo smeštali narod. Interesantno je da isti ti vojnici sada pomažu ljudima da se vrate kući.

Dakle, to je neuobičajeno. Drugo, od samog početka su naši političari objavili da neće biti kopnene invazije. Mi smo vojska i nismo znali šta da očekujemo, hoćemo li ratovati ili ne. Ali kada smo krenuli da ulazimo na Kosovo zaista nismo znali šta da očekujemo, tako da smo ušli kao vojska u ratnom okruženju i bili smo spremni na sve. Bili smo veoma iznenađeni i načinom na koji je operacija tekla, gotovo kao vežba. Mi smo bili vojnici, ali na drugoj strani nije bilo vojske, ako me razumete...

Bilo je vojske na početku...

Da, ali na vojnim vežbama vi se krećete po nekoj teritoriji sa školskom municijom i bavite se doturanjem goriva i stalno šaljete neke poruke radio-stanicom, a to je u velikoj meri bilo i ovde. Jer mi smo bili spremni za rat, ali niko nam se nije suprotstavljao. A kada smo prolazili kroz sela i ovde u Prištini, masa ljudi nas je obasipala cvećem i devojke su ljubile vojnike. Ne kažem da smo ovde bilo koga pobedili, ali radi se samo o načinu na koji smo bili dočekani. Ono što je bilo pomalo nadrealno bilo je da je VJ još uvek bila prisutna. Kao i MUP. Tako da smo u nekim mestima imali britanske vojnike kako stoje uz srpske vojnike. I jedni i drugi izgledali su veoma profesionalno i ubedljivo. I onda se nakon nekoliko dana srpska vojska povukla. Tako da je to malo teško objasniti jer niko od nas nije ništa slično doživeo ranije.

Da, ali sada stojite uz UČK vojnike na mnogim mestima. Oni su uglavnom razoružani, ali još uvek nose uniforme...

To nije slučaj u sektoru koji kontrolišu britanske trupe. Mi smo bili vrlo rigorozni u pogledu sprovođenja sporazuma. Nećete videti pripadnike UČK-a da nose uniforme i oružje u britanskom sektoru.

Upravo sam došao sa pres brifinga gde je jedan od vojnih komandanata Agim Čeku bio u uniformi i sa pištoljem za pojasom stojeći neposredno pored generala Džeksona. Da li su me oči možda prevarile?

Ne, potpuno ste u pravu. Ono što ste videli je potpuno u skladu sa sporazumom. Prema Sporazumu, u roku od sedam dana od potpisivanja svi uniformisani i naoružani pripadnici UČK-a moraju biti na dogovorenim (assembly area) mestima. Taj rok je istekao sinoć, i od tada samo visoki oficiri sa svojim ličnim obezbeđenjem, koje broji koliko ja znam tri vojnika, mogu biti izvan tih mesta u uniformama i sa pištoljima. Niko drugi ne sme biti naoružan i ne sme da nosi uniformu. I daću vam jedan primer od sinoć. Posle ponoći primetili smo dva uniformisana pripadnika UČK-a u Prištini. Prvi je bio pešak koji je išao ulicom. Zaustavljen je i odveden u stanicu gde je obavezan da se presvuče u civilno odelo. Drugi je izigravao saobraćajca na jednoj raskrsnici i on je takođe priveden. Mi nećemo dozvoliti da se pravila krše, jer je naš zadatak ovde da smanjimo tenzije u gradu.

To se ne odnosi na UČK oznake koje svako može da nosi, a koje mogu biti provokativne...

Koliko ja razumem takve stvari nisu obuhvaćene sporazumom i ne spadaju pod uniformu. Mi smo ovde tek dve nedelje, a pre toga ovde je bio građanski rat, bilo da je bio priznat ili ne. U međuvremenu, imali smo i pravi rat sa bombardovanjem. Mi smo se pomerili iz stanja anarhije koje rat nosi sa sobom u stanje mira. U poslednje dve noći niko u Prištini nije ubijen. Imali smo 12 mrtvih prošlog četvrtka, potom jednog i sada u prethodna dva dana nijednog mrtvog civila. Mi uspevamo u tome da smanjimo tenzije i omogućimo ljudima da nastave da žive normalno. Mi želimo da oni žive normalno, ne razumemo istorijske razloge, ali ne vidimo razloga za toliku mržnju.

Kako na Kosovu nema druge vojske po vašem mišljenju, vidite li sebe pre svega kao policiju?

Do izvesne mere mi se tako i ponašamo. Mi smo u periodu tranzicije, ali smo još uvek vojska i tako se i ponašamo. Britanska vojska je veoma nežan džin. Mi ne pokušavamo da budemo represivni niti da dominiramo ljudima. Vi možete po gradu da vidite naše pešadijske patrole koje hodaju ulicama i razgovaraju sa ljudima, a videćete i motorizovane patrole koje čine kontrolne punktove na mestima koje smatramo osetljivijim i oko njih ćete videti decu koja se igraju.

Mnogi Srbi vas vide kao vojsku na strani Albanaca i nemaju poverenja u vas. Šta radite da ih uverite u suprotno?

To je razumljivo. Kratko smo ovde pa se ljudi još uvek ne osećaju prijatno. Da vam dam primer. Gradska infrastruktura nije funkcionisala, struja, voda. Naša inžinjerija je pristupila poslu i baš činjenica da vojnici rade uz civile je uvredila ostale da se vrate na posao i Albance i Srbe i oni sada rade zajedno sa našim vojnicima. Britanski vojnici ne razlikuju Srbe i Albance, za njih su to samo građani Kosova. Drugi primer je general Džekson. Kao komandant KFOR-a on je izašao pred grupe Srba i rekao ovo je ono što mi pokušavamo da ostvarimo i morate nam verovati. A on je trenutno najmoćnija osoba ovde jer on je komandant KFOR-a i spreman je da razgovara sa ljudima po selima i da ih ubedi u našu misiju.

Da li imate mnogo poziva za hitne intervencije?

Da, otkad smo uspostavili broj za hitne pozive, a to je bilo pre četiri dana, primili smo 229 poziva. Mnogi od njih su, kako mi to kažemo, istorijski, bave se stvarima koje su se desile ranije i od nas se traži da sprovedemo istragu. Kreću se od vrlo prozaičnih, ljudi koji se zaključaju u stanu pa nas zovu da im pomognemo da izađu, do vrlo ozbiljnih poziva vezanih za ubistva. Dakle, zovu nas i ta činjenica pokazuje da imaju poverenja u nas.

Dosta je glasina o tome da vaši vojnici okreću glavu pred nedelima koja Albanci čine prema Srbima. Možete li to da prokomentarišete?

To apsolutno nije istina. Britanski vojnici su apsolutno zgađeni nad zločinima koji su se ovde dešavali i nije nam bitno ko ih je napravio. Mi ćemo počinioce naći i izvesti pred lice pravde.

S obzirom na to da granica ne funkcioniše, svako može da uđe u zemlju. Imate li neke podatke o kriminalcima koji su ušli iz trećih zemalja?

Ne, nema nikakvih posebnih informacija. Jasno je da postoji vakuum u pravnom sistemu. Policija je otišla i pravni sistem se raspao. Ono što smo time izgubili jeste lokalni pozornik, onaj koji zna sve o svome selu. Mi ga nemamo i nemamo njegovo znanje, tako da moramo da učimo od početka. Ako vidimo da gospođa Smit radi nešto što se nama čini neobičnim, lokalni policajac bi znao da nam kaže da ona to radi svake subote i to već deset godina. Sve to moramo da naučimo.

Ono o čemu vodimo računa jeste da u svakoj zemlji i u svakom gradu postoje kriminalne aktivnosti. Mi smo utvrdili da je izvestan broj paljevina uzrokovan isključivo kriminalnim razlozima, jer je direktno povezan sa pljačkanjem, ne iz osvete nego radi koristoljublja. Prikupljamo i dokaze o švercu droge. Već smo zaplenili izvesne količine i sprovodimo vrlo oštru akciju u tom pogledu. Spremni smo i da dovedemo specijalne jedinice da se bave time. Nameravamo da ovde uvedemo red...

Da li to podrazumeva i uredno obaveštavanje građanstva o kontrolisanom uništavanju eksploziva (prethodnog dana je snažna eksplozija izazvala pravu paniku u gradu)?

Treba da znate da u datim uslovima sa telefonskim sistemom koji ne funkcioniše teško da možemo da ostvarimo komunikaciju kakvu moderno društvo zahteva.

Zašto ne iskoristite radio?

U pravu ste. To mi jednostavno nije palo na pamet.