Savez Rusije i Belorusije: san ili java

Lukašenko preti Zapadom!

"Belorusija pruža ruku Rusiji, predlažući stvaranje jedinstvene države, a iz Moskve se na tu ruku bacaju kamenom; zar verujete da ću skoro pet godina da držim svoju zemlju u stanju neizvesnosti? Naložio sam Ministarstvu inostranih poslova da uspostavi sa Zapadom najtoplije odnose", izgovorio je, pun žuči, beloruski lider pred članovima parlamenta Saveza Rusije i Belorusije

Specijalno za "Vreme" iz Moskve

I tako je Belorusija, najverniji saveznik Rusije, ozbiljno zapretila da će joj okrenuti ledja ukoliko Moskva, odnosno predsednik Boris Jeljcin, nastavi da sabotira potpisivanje konačnog sporazuma o savezu i stvaranje jedinstvene rusko-beloruske države. Okretanje Zapadu, s kojim inače nema takoreći nikakve odnose, trebalo je da pokaže da se varaju svi koji misle da je Belorusija vezana za Rusiju iz merkantilnih razloga.

Otkako je ta preteća izjava odjeknula na zasedanju Parlamentarne skupštine Saveza Rusije i Beolorusije u Minsku, ruski državni vrh se ozbiljno potrudio da umiri Lukašenka, iako on, sudeći prema javnim reakcijama, nije pokazao da je naročito uznemiren. Nije šala da propadne Savez koji se stvara gotovo onoliko dugo koliko su Lukašenko i Jeljcin na vlasti, odnosno od početka 1966, kada je ruski lider stupio u bitku za drugi mandat u Kremlju.

I ne osvrćući se na preteći pasaž svog parnjaka, predsednik Jeljcin je, s osmehom okrenut TV kamerama, izjavio da na integraciju sa Belorusijom gleda kao na normalan, postepen proces zbližavanja, ali - bez žurbe i prenagljivanja. Pa je onda dodao da je premijeru Sergeju Stepašinu naložio da "treba sprovoditi" mnoštvo ranije potpisanih dokumenata.

A sam Stepašin je posle prijema kod predsednika, aludirajući na Lukašenkove "najtoplije" odnose sa Zapadom, rekao da Moskva ne može a da se ne raduje zbog težnji Belorusije da se uključi u evropske strukture.

SEME KOJE NE KLIJA: Kao što je rečeno, inicijativa o stvaranju rusko-beloruske konfederacije bila je podgrejana pre tri i po godine, na početku ondašnje predsedničke trke. Borisu Jeljcinu je isticao prvi mandat i on je u trku za još četiri godine u Kremlju ulazio sa niskim rejtingom i malim šansama na pobedu. Bezmalo svaki od osam protivkandidata, čak i omraženi Gorbačov, činio se verovatnijim kao budući šef države. Nesiguran u ishod, Jeljcinov štab je navodno hteo da se osigura: stvaranjem konfederacije dobija rezervni položaj u slučaju da Jeljcin izgubi.

Lično veoma sumnjam u tu konstrukciju, pogotovo što bi novi čovek u Kremlju, u slučaju Jeljcinovog poraza na predsedničkim izborima, učinio sve što je u njegovoj moći da ga onemogući da dodje na čelo manje-više fiktivne konfederacije. Već tada je tu ideju većina političkih lidera i realnih iz Jeljcinovog okruženja bila "utopistička". Bez obzira na to, već s proleća 1997. pripremljen je impozantan sporazum (u nacrtu) o Savezu Rusije i Belorusije, u kojem su znatno ograničena ovlašćenja ruskog predsednika, odnosno preneta na pedsednika Saveza! Da li je to bilo učinjeno bez Jeljcinovog znanja ili se on predomislio, tek izbio je skandal, pa je sporazum pretrpeo ozbiljnu redakciju i faktički je pretvoren u Ustav. Uporedo, kako je vreme prolazilo, svaka promena godišnjeg doba donosila je i neki novi "integracioni" papir, ali svi su bili samo deklarativni.

Potpisivanje pravog, sveobuhvatnog sporazuma, koji bi podrazumevao istinsko funkcionisanje državne unije, stalno je, medjutim, odgadjano. Formalno zato što u ruskoj političkoj eliti postoje ozbiljne sumnje u ikakvu korist koju bi takav savez doneo Rusiji, a uz veliku izvesnost da bi šteta i neprijatnosti raznih vrsta bile velike! Kao da je to rukom odneto, Kremlj je stavio do znanja da je spreman da se još jedan sporazum, koji će poslužiti kao novi podstrek stvaranju buduće unije, potpiše već u avgustu. Ukoliko opet nije reč o manevru.

LUKAŠENKOV BLEF: Jer, ma koliko se trudio da ostavi utisak da sve uzima ozbiljno, jasno je da na Lukašenkovo "mahanje" Zapadom pošto se zna da ga tamo ne čekaju raširenih ruku gleda kao na čisti blef. U prvom redu, Lukašenko ni fizički u smeru Zapada ne može da ode: zapadne zemlje su mu, kao diktatoru, zatvorile vrata. A za deset dana, kada mu 20. jula isteknu predsednička punomoćja po (starom) ustavu po kojem je izabran (ali ga je potom zamenio novim, sa većim ovlašćenjima za sebe) - uopšte ga više i neće priznavati za šefa države.

Na neki način kao i u slučaju Jugoslavije, Zapad ne odbacuje Belorusiju, uz odredjene uslove. Ne traži se direktno Lukašenkova glava (kao što se traži glava jugoslovenskog predsednika), ali mu se poručuje da ništa ne može da očekuje dok ne prizna na delu da je opozicija u Belorusiji isto toliko značajan faktor političkog života kao on sam i njegov režim. Pretnja po formi, u suštini preklinjanje, okrenuta je Kremlju i Jeljcinu lično: mi smo sve stavili na kartu saveza s Rusijom, a vi se s nama igrate žmurke - faktički je rekao Lukašenko. I u pravu je. Rusko-beloruski savez je od samog početka, u neskladu sa velikim rečima kojima se služe političari, pravi primer - virtualne realnosti. Ništa što bi predstavljalo život tog saveza ne postoji u stvarnosti. Nijedna zamisao koja bi realno povezivala dve države kao savezne - od carinske unije, do regulisanja cena odredjenih proizvoda, i zajedničke valute - nije realizovana.

U tom kontekstu, postaju virtuelni i potezi u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije. Na pomenutom zasedanju u Minsku, parlamentarci Saveza ponovo su "pozitivno" reagovali na inicijativu Savezne skupštine u Beogradu da SR Jugoslavija postane treći član Saveza, ali se dalje od toga nije išlo. Niti je moglo da se ide, s obzirom na realnu situaciju: savez u koji bi Jugoslavija trebalo da bude primljena faktički postoji samo na papiru.

VELIKO PREISPITIVANJE: I Moskva i Minsk će morati, kako se čini, ozbiljno da sagledaju i ono što je plus i ono što je minus. Belorusija može da oteža Rusiji "zapadni prolaz", ako uvede nove dažbine na prenos energo-sirovina ili drumski transport, čak da ponovo zatvori granicu i uvede carine - što bi za njen budžet bila značajna finansijska injekcija. Rusija, pak, može na to da odgovori povećanjem cena nafte i gasa i smanjenjem uvoza iz Belorusije, a naročito insistiranjem da joj se vrate dugovi. Takav razvoj ne odgovara ni jednoj ni drugoj strani. Kad je Lukašenko, sa govornice Parlamentarne skupštine Saveza zagrmeo pretnjom okretanjem Zapadu, želeo je, očigledno, samo da ubrza potpisivanje famoznog Sporazuma o uniji. Jer, u tom slučaju, više ne bi bilo moguće da u susednoj Smoljenskoj oblasti (kojom se Rusija graniči s Belorusijom) kubni metar gasa košta 14 dolara, a preko (nepostojeće) granice, u Belorusiji - 30 dolara. Minsk vrlo skupo plaća rusko oklevanje.

U Kremlju još nisu napravili definitivan izbor: šta je bolje - pretvoriti Savez Rusije i Belorusije u novu (jedinstvenu) državu ili ga ostaviti da životari u sadašnjem, amorfnom stanju, a pri tom stvarati utisak da se stvarno teži integraciji - zavisno od okolnosti koje prevladavaju na obe političke scene. Boris Jeljcin, medjutim, ma koliko se i sam pribojava brze procedure, ne želi da se stekne utisak da je on taj koji je odgurnuo Belorusiju od Rusije, s obzirom na to da u Rusiji, pored levice, i mnoge druge političke snage gaje sentimentalne osećaje prema ideji o jedinstvenoj državi i samoj Belorusiji. Zbog toga će se, izgleda, postupak priprema završiti tokom ovog leta i sporazum biti potpisan početkom jeseni.

A potom - kad počne predizborna kampanja za novu Državnu dumu - u Rusiji nikome ni do čega više neće biti.