Siera Leone

Gorki mir

Malobrojni strani novinari koji su se usudili da uđu u "zonu smrti" ili "srce tame", kako se tada opisivala zapadnoafrička država, jedini su svedoci paklene spirale nasilja

Predsednik Siera Leonea Ahmad Tedžan Kaba i lider pobunjeničkog Revolucionarnog ujedinjenog fronta (RUF) Fodej Sanko potpisali su prošle nedelje u glavnom gradu Togoa mirovni sporazum i time okončali jedan od najstrašnijih građanskih ratova na svetu.

Preko dvadeset hiljada mrtvih i oko dva i po miliona raseljenih i izbeglih - više od polovine žitelja najsiromašnije zemlje na svetu - stravičan je bilans građanskog rata koji je besneo više od osam godina. Hunta kojoj se pridružio RUF bori se još od 1991. protiv legalno izabranih vlasti, ali su borbe kulminirale u maju 1997, kada je hunta zbacila demokratski izabranog predsednika Kabaa i uspostavila vojnu diktaturu u koaliciji sa pobunjeničkom gerilom. Početkom 1998. intervenisale su međunarodne snage ECOMOG-a (Ekonomska zajednica zapadnoafričkih zemalja) predvođene Nigerijom na strani predsednika Kabaa, i na kratko oslobodile glavni grad Fritaun od pobunjeničkih snaga. Od tog trenutka do potpisivanja sporazuma građanski rat niskog intenziteta pretvorio se u pakleni sukob bez jasne linije fronta i poprište najstravičnijih zločina počinjenih u posthladnoratovskom svetu.

Iako tačan broj žrtava nije pouzdano utvrđen, jer strani posmatrači i humanitarni radnici uglavnom nisu bili prisutni na terenu za vreme rata, predsednica Agencije UN za ljudska prava Meri Robinson tvrdi da stepen i brutalnost zločina počinjenih u Siera Leoneu premašuje one na Kosovu.

Cinici bi primetili da je međunarodna zajednica tolerisala ovo krvoproliće i nije intervenisala da spreči masakre jedino zato što se Siera Leone nalazi podaleko od Evrope. Ova, prema zvaničnim podacima Ujedinjenih nacija najsiromašnija zemlja na svetu postala je i definitivno svetska crna mrlja u januaru ove godine, kada su pobunjeničke snage pokušale ponovo da zauzmu glavni grad Fritaun. U tim sukobima poginulo je više od šest hiljada ljudi, a čitave četvrti su spaljene, što zbog dejstava avijacije ECOMOG-a, što zbog podmetanja požara pobunjeničkog RUF-a.

Malobrojni strani novinari koji su se usudili da uđu u "zonu smrti" ili "srce tame", kako se tada opisivala zapadnoafrička država nakon povlačenja gotovo svih timova međunarodnih humanitarnih organizacija i ubistva novinara AP-a, jedini su svedoci paklene spirale nasilja tokom borbi za kontrolu glavnog grada. Gusti oblaci dima prekrivali su nebo, a na peščanoj plaži Lamli ležale su gomile raskomadanih ljudskih tela. Kako su udružene intervencionističke snage bile uspešnije u potiskivanju pripadnika RUF-a, u gradu su zaveli teror petnaestogodišnji, mahom drogirani dečaci koji su mlatarali kalašnjikovima i palili svaku prodavnicu ili kuću koja im se našla na putu.

Marie de la Sudier, predsednica Međunarodnog spasilačkog komiteta za decu u oružanom sukobu, koja je najduže ostala na terenu, izjavila je novinaru "Tajma" da nikada neće zaboraviti šestogodišnju devojčicu koja joj je prišla noseći sopstvenu amputiranu ruku i pitala je: "Hoće li mi ponovo izrasti?"

Ljudi i deca odsečenih ruku i nogu gotovo da su bili zaštitni znak glavnog grada Siera Leonea. U izveštaju organizacije Human Rights Watch stoji svedočenje kako je pobunjenički vojnik prišao jednom dečaku i rekao mu je da je previše visok. Zatim mu je odsekao stopala mačetom, a kada je dečak pao na zemlju, hladnokrvno mu je tri puta pucao u glavu. Sakaćenja, najuvreženiji oblik mučenja, imala su za cilj da prošire teror do razmera koje bi nagnale predsednika Kabaa da pristane na primirje. Tvrdi se da su maloletne ubice hladnokrvno pitale svoje žrtve pre sakaćenja: "Hoćeš li dugačke ili kratke rukave?", pitajući ih, u stvari, da li žele da im se ruka odseče do lakata ili do ramena. Čak i trudne žene, prema kojima se u zapadnoafričkim zemljama tradicionalno ukazuje poštovanje i pruža zaštita, bile su žrtve najstrašnijeg terora. Bolnički izveštaji svedoče o mnogobrojnim slučajevima silovanja tupim i oštrim predmetima, kao i da su trudnicama fetuse vadili naživo.

Sada bi sporazum koji su potpisali predsednik Ahmed Tedžan Kaba i vođa pobunjenika trebalo da amnestira zločine. Štaviše, RUF, koji je odgovoran za najbrutalnije masakre, ima zagarantovanih nekoliko mesta u vladi predsednika Kabaa. S obzirom na broj žrtava, ovaj mirovni sporazum može biti tek mali predah u patnji, ali nikako početak izgradnje i demokratizacije najsiromašnije zemlje na svetu.