Nebojša Bradić, bivši upravnik Narodnog pozorišta

Imam svoje poslove

"Nije na meni da ocenjujem rad ministra niti ministarstva, niti bih polemisao sa odlukama vlade. Uveren sam da smo ja i moji saradnici radeći za pozorište radili nešto što je veoma bitno za ovaj narod i perspektivu ove zemlje", kaže za "Vreme" Nebojša Bradić

Odlukom Vlade Republike Srbije, donetoj na sednici koja je održana 13. jula, Nebojša Bradić je razrešen dužnosti upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, a na njegovo mesto imenovan je Željko Simić, republički ministar kulture. Zašto, nije zvanično saopšteno, a ni da li je Željko Simić sada ministar i upravnik, ili samo upravnik.

Nebojša Bradić je za ovu promenu u svom životu saznao u tri dana kasnije iz Rešenja o razrešenju dužnosti koje je potpisao Zoran Anđelković. Ni tu nije bilo nikakvog objašnjenja. U dnevnim novinama je objavljena izjava Željka Simića po kojoj je Bradićev greh međunarodno angažovanje tokom rata. Kakvo angažovanje? Privatno? Poslovno? Ako je tim angažovanjem pričinio štetu, a očigledno da vlada smatra da jeste čim ga je odstranila sa liste svojih funkcionera, kakva je ona i kolika? Kome ju je naneo? Državi, narodu, pozorištu, ili nekom pojedincu?

U javnosti je ova vladina odluka nazvana skandalom, slučajem, čistkom, doživljena je kao potreba da se ukloni svako ko se razlikuje i kao manifestacija straha za sopstveni opstanak. U marketingu pozorišta, da izdvojimo samo taj primer, telefoni ne prestaju da zvone. Ljilja Lazić kaže da se, od kako je u petak popodne objavljena vest o Bradićevom otkazu, novinari neprestano raspituju zašto se to desilo, ne mogu da veruju da vlada smenjuje čoveka koji je radio vrlo uspešno, nedvosmisleno kažu da im je žao, da su otkako je on u pozorištu i novinari i publika uvek nailazili na domaćinski doček, i kako bi hteli da pomognu. Nezavisni sindikat pozorišta je javno protestovao. Zoran Đuričić, predsednik, kaže za "Vreme" da "zarade nisu isplaćene tri meseca, topli obrok takođe, radnici su upućeni na godišnji odmor bez regresa, a sad nam vlada kao rešenje nudi novog upravnika, i to ministra kulture, čoveka koji je sve to trebalo da nam obezbedi, a nije. Kako i zašto da mu verujemo? Narodno pozorište je ta tri neisplaćena meseca radilo mnogo i neprekidno, bez nadoknade. Sada nam je, nakon 18 godina, prvi put pružena šansa da gostujemo u inostranstvu, da tom svetu koji o nama misli da smo divljaci pokažemo kakvi smo u stvari. Očigledno da je to nekome zasmetalo. Ne zaboravite da je naš novi upravnik na listi nepoželjnih van zemlje. Kako da nas predstavlja? Naše saopštenje nije podrška Nebojši Bradiću, niti je napad na Željka Simića. Njime pokazujemo da smo protiv načina na koji je ta smena izvršena. Ako je upravniku Narodnog pozorišta uručen otkaz u vreme godišnjeg odmora, šta mi ostali da očekujemo? U pozorištu nema nikoga, Simiću su odrešene ruke, nema nikoga da mu se odupre, ljudi mogu na jesen da zateknu rešenja da su tehnološki višak. Isti stav kao i mi ima i Samostalni sindikat našeg pozorišta."

Ovo nije prvi put da republička vlada postavlja upravnika Narodnog pozorišta vodeći računa prvenstveno o sopstvenim interesima. Januara 1993. godine smenjena je Vida Ognjenović a postavljen Aleksandar Berček. I sada, kao i tada, stiče se utisak da je vlada smenila jednog a postavila novog samo zato što je prvi bio nepodoban a drugi podoban, odnosno, da je osim ideološke podobnosti nije zanimala stručna i iskustvena podobnost. I kao ni pre šest i po godina, uz odluku o postavljanju novog upravnika ni sada nisu navedeni čak ni podaci iz njegove biografije. Izostao je čak i pokušaj da se 700 zaposlenih u Narodnom pozorištu i svi ostali koji su u bilo kakvoj vezi sa njima razuvere da on nije samo čovek po trenutnom ukusu vladajućih (što bi bilo fer i prema Simiću), ili da eventualno poveruju da je novi čovek baš onaj pravi čovek za njih.

Bradić je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta 20. februara 1997. godine, da smiri one koji su bili nezadovoljni radom Aleksandra Berčeka i da, između ostalog, reši problem neredovnih i neadekvatnih isplata zaposlenimma. Do 13. jula ove godine, znači za dve pune sezone koliko je bio upravnik, u Narodnom pozorištu je izvedeno tridesetak premijera, odigrano preko 1000 predstava koje je videlo oko 300.000 gledalaca. Mnoge od tih predstava postale su uzor, opera "Pepeljuga", Šekspirov "San letnje noći" i balet "Labudovo jezero" na primer. Počeo je novi život scene "Raša Plaović" igranjem savremenog domaćeg i stranog repertoara. Ostvarena je saradnja sa stranim pozorištima, asocijacijama i pojedincima, sa Grcima, Mađarima, Italijanima, Britancima... Za 77 ratnih dana Narodno pozorište je bilo Sklonište slobodnog duha, svetski mediji su ga uzimali za primer kako se Beograđani odupiru bombardovanju. Prošlog meseca Bradić je promovisao novu pozorišnu strategiju za 2000. godinu, projekat "Spremni za milenijum", koji između ostalog podrazumeva međunarodnu saradnju učešćem Pozorišta na festivalima, i koprodukcije. Na sednici Upravnog odbora pozorišta održanoj 8. jula, Milisav Milenković, predsednik UO, generalni sekretar Savezne skupštine, ocenio je rad u prošloj sezoni vrlo uspešnim. Istu ocenu ponovio je i sutradan, pred novinarima.

Kao upravnik, Željko Simić je prvi put ušao u Narodno pozorište 19. jula i, kako saznajemo, zadržao se kratko, razgovarao je samo sa svojim prethodnikom, saopštio mu je da on nema ništa sa njegovim otkazom, da je to odluka vlade. Dogovorili su se da primopredaju obave ovih dana.

Nebojša Bradić ne želi da tumači zašto se sve ovo desilo, zato što i ne zna. Izuzev pismenog obaveštenja da treba da napusti Narodno pozorište, nikakvu drugu informaciju nije dobio. Niko iz vlade nije ga pozvao (barem nije do utorka), objasnio mu šta je pogrešio, eventualno se zahvalio na dosadašnjoj saradnji. Ima samo nezvanične informacije, telefonom, od prijatelja koji imaju prijatelje u vladi, pa su oni čuli da je bilo to-i-to. Ne želi da ih navodi, kaže da primopredaja još nije završena i "ko zna šta bi još mogli da mi zamere i kako da me nazovu". Za "Vreme" kaže sledeće:

"Nije na meni da ocenjujem rad ministra niti ministarstva, niti bih polemisao sa odlukama vlade. Uveren sam da smo ja i moji saradnici radeći za pozorište radili nešto što je veoma bitno za ovaj narod i perspektivu ove zemlje. Svoje pozorišne poslove u Narodnom pozorištu radio sam sa velikim posvećenjem i uverenjem da ih činim na dobrobit pozorišne kulture i naroda koji dolazi u Narodno pozorište. Naravno da mi je žao što neću ostvariti naše planove, naročito one o međunarodnoj saradnji po kome je Narodno pozorište započelo jednu vrstu proboja, novog i drugačijeg programa pozorišta prema regionu i Evropi, kao i što neću ostvariti ambiciozan, atraktivan projekat za 2000. godinu, integrativan program koji može da okupi veliki broj umetnika iz Beograda, Srbije, pa i šire, i treća stvar do koje mi je stalo jeste da pristupimo transformaciji u savremeno pozorište, prilagođeno novom milenijumu. Sve je to započeto, verovatno će sačekati neku drugu priliku, a ja ću se i dalje, kao i do sada, posvećeno baviti pozorištem."

Sa prethodnim ministrom kulture Nadom Popović-Perišić i Ministarstvom dobro je sarađivao. "Došao sam u Narodno pozorište kada je imalo zastoj u radu, kada je zbog protesta i štrajkova obustavljena i produkcija. Uspeli smo da pokrenemo taj brod, da prenebregnemo hridi i usmerimo ga novim lukama. Dobro sam sarađivao sa gospođom Perišić, podržavala je naše projekte, a intencija o prezentaciji pozorišta u inostranstvu je bila jedna strateška pozicija oko koje smo se veoma lako i konkretno dogovorili. Gostovali smo u Atini, Beču, inostrani umetnici su učestvovali u našim produkcijama. Mi nismo čekali promenu, mi smo menjali stvari, pa tako i pozorišnu i kulturnu stvarnost. Imali smo časnu saradnju, i mogu da se sa svim saradnicima pozdravim i da budem uveren da će pred nama tek postojati pozorišna budućnost."

Kada je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta, stekao se utisak da je miljenik vlade, pretpostavljalo se da je, zbog funkcije za koju je izabran, sigurno član neke vladajuće stranke. "Ne, nisam član niti jedne stranke. Nisam to bio ni u onim ranijim vremenima. Moje bavljenje politikom je bavljenje kulturnom politikom." Koja, misli, da treba da bude kakva? "A, to ćemo sačekati. To su vremena koja će doći. Meni je drago što idemo prema drugačijoj budućnosti, tako da nemam nameru da čekam da li će me neko raspoređivati ili ne, ja imam svoje poslove."