Kako se novi upravnik JDP-a bori protiv "mračnjaštva" i defetizma i za patriotsko "analizovanje" uspeha komada Biljane Srbljanović u Nemačkoj...

Iako je poslednjih meseci u javnosti bilo stanovitih malicioznih insinuacija oko njegovog identiteta, nema nikakve sumnje da građanin Vladimir Jevtović postoji. Uredno prijavljen, poseduje ličnu kartu izdatu od nadležnog organa, uplaćuje poreze i doprinose, udružuje rad i sredstva, ostvaruje biračko pravo: rečju, baš kao vi ili ja, samo skromnije, diskretnije. Nije hteo da se nameće, dok ga nisu nametnuli.

Narečene sumnje i preterivanja zlobnika pojavili su se kada je počelo da se šuška da će neko s tim imenom, po volji nadležnih gradskih vlasti, naslediti Jovana Ćirilova na mestu upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tvrdilo se onomad, iz Organa Uprave, da se radi o Istaknutom Umetniku i Pedagogu koji će JDP vratiti na staze slave. Tada su neki zaključili da je posredi patka: da takav ovde postoji i deluje pod tim imenom, valjda ne bi uspeo da tolike godine ostane neprimećen? Mala je ovo varoš da se neko tako dobro sakrije! Međutim, ispalo je baš tako: čoveka ima, samo ignorantska sredina nije prepoznavala njegove prave vrednosti. Sada je, napokon, dobio šansu.

Prošle nedelje, nekolike novine (including ove koje čitate) intervjuisale su misterioznu ličnost, odagnavši svaki ostatak sumnje glede identiteta: ecce homo! Priložena je čak i fotografija cele figure. Pored svoje fizionomije, Jevtović je požurio da javnosti podari i svoju (pozorišnu) filozofiju, ništa manje suptilnu. U tom smislu, najinspirativniji je bio iskaz dat Blicu 16. jula tekuće godine. Na tom je mestu Upravnik Kojeg Ima najavio da će pozorište koje mu je prepušteno doživeti Korenite Promene, a sve u svrhu povratka svojim starim danima, onim od pre četrdesetak godina. Zbogradi popravljanja onoga što su njegovi manje eminentni prethodnici uneredili, V. J. najavljuje niz smelih inovacija poput, recimo, povratka klasici, što je građanska i umetnička smelost dostojna zadivljenog fićuka. Još je zanimljivija originalna i nonkonformistička Upravnikova teza o tome kako su pisci do sada heraklitovski mračno tumačili svet, a radi se o tome da se u predmetni unese više svetla: "Ono što takođe nameravam da promenim u repertoaru, u izboru pisaca, jeste odnos prema stvarnosti. Znate da su u ovom pozorištu igrane predstave koje su ljude gurale u još crnji mrak. Pozorište ne može da se igra sobom i da zabada prst u ranu, ne može neodgovorno da gura ljude u još dublji mrak od ovog spolja." Pisac koji, dakle, preventivno ne promeni svoj nihilistički odnos prema stvarnosti neka i ne zalazi u JDP s rukopisom pod miškom... Da se izbegne neodgovorna sklonost pisaca sadašnjih i (naročito) ovdašnjih ka mračnjaštvu, kritizerstvu, defetizmu i ostalim destruktivnim pojavama, repertoar će (najavljuje Upravnik i Lučonoša) biti sastavljen od Neupitnih Vrednosti: Čehov, Šekspir, Sartr, Bora Stanković, Nušić; uz njih, i neki naši dokazani savremenici, poput "oba Kovačevića" ili (jednog) Simovića, "a i neki mladi, ako se pojave".

A s mladima se, pak, nikad ne zna. Neki se, recimo, ne pojave sve do respektabilne životne dobi, kao sam Jevtović. Ali zato, kad se napokon pojave - bup, pa pravo na čelo najvećeg srpskog pozorišta (Ateljeu 212 svaka čast)! Biljana Srbljanović je iz sasvim druge priče. Zabrinjavajuće mlada, ona se pre nekoliko godina toliko intenzivno pojavila da se neki od toga još uvek oporavljaju. Međutim, i s tim je gotovo, bar što se novog JDP-a tiče. Nepobitno je, naime, utvrđeno da B. S.: 1. nije klasik; 2. nije mrtva; 3. nije iz Vranja: prema tome, njena budućnost u JDP-u je (zasluženo!) mračna. Osim ako se ne popravi, tj. osvetli. Naime, upitan da li će igrati komade Biljane Srbljanović, koja je (kaže Blic) "dete JDP-a", V. Jevtović, A Manager Who Came In From the Cold, kaže: "To što se njeni komadi igraju u 24 pozorišta u svetu, kao i uspeh dve predstave rađene prema njenim tekstovima, za mene ne podrazumeva da ona mora biti igrana ponovo. Voleo bih da njen novi tekst ima onu dimenziju o kojoj sam već govorio, voleo bih da se pored ubijanja roditelja i pored očajanja pojavi i malo više nade. Takođe bih voleo da u jednoj sceni bude sedam ili dvanaest likova. Nije obavezujući podatak ni to što se komadi Biljane Srbljanović igraju u 24 pozorišta u svetu, mogu biti igrani i u 124. Ali treba reći da se igraju uglavnom u Nemačkoj, i bilo bi dobro analizovati mišljenja gledalaca zašto vole baš tu vrstu naših tekstova."

Upravo ovde stvari prestaju da budu šaljive, ma koliko lucidna Upravnikova razmišljanja na razne teme mamila na šalu & komiku. Ksenofobična insinuacija patosnog nivoa koja zaudara iz Upravnikovog iskaza nije omaška i incident nego dosledno zaokruženje jednog ćiftinskog sistema mišljenja, koji je voljom Nadležnih postao legitimna mera stvari u elitnoj instituciji savremene srpske kulture. Malograđanskoj se pre(ten)cioznosti uvek čini kako će ispasti strašno pametna i važna - a usput se ne zameriti nepotrebnim talasanjem nekome moćnom - ako se u svom kulturtregerskom angažmanu osloni na vrednosti Tradicije i Klasike. Naravno, nije problem u klasici "po sebi": razume se da je treba igrati. Programsko, međutim, oslanjanje na dovršeno, definisano, muzeološki obrađeno, neupitno, nekontroverzno uvek prati totalitarne društvene projekte i njima svojstveno štrojenje kulture; tako se, recimo, zvanična sovjetska kultura decenijama gušila u obaveznoj ljubavi prema klasičnoj muzici (i prema folkloru, u populističkoj varijanti), i klasičnom repertoaru u svim drugim umetnostima, isto kao što je naci-kunst umirao u arijevskoj lepoti Antike. Pokrivajući se neupitnom vrednošću Betovena, Puškina ili Šekspira, kultur-činovnici su mogli mirno da spavaju, veselo reprodukujući sveopšte mediokritetstvo do ekološki opasnih razmera. U isto vreme, oficijelna kulturpolitik takvih društava uvek zazire od "stranog" (ako nije "muzejsko" tj. "mrtvo"), a najsumnjivije od svega je ono "naše" što uspeva po Belom Svetu: to nije slučajno, to treba "analizovati" po nadležnim komisijama... Otuda je Upravnikova potreba za "analizovanjem" uspeha "mračnih" komada Biljane Srbljanović u Nemačkoj (kao mitskom Arhineprijatelju Nas Srba) znakovit ispad, iz kojeg progovara podsvest Večitog Malograđanina, skandalizovanog nad faktom da neko negde može, sme, ume i hoće da "pravi promaju". Zato će se, čim dograbi nešto društvene moći, potruditi da to spreči bar u "svojoj kući". Zato je Upravnikovo postavlenije poruka javnosti da je s tim gotovo, a njegov intervju je "idejna" razrada te poruke: ma šta mislili "odnarođeni elementi", Palanka živi večno (i živjet će vjekov'ma...). Sve drugo, svaki iskorak, svaka Novost, svaka Pobuna, samo je incident koji će kad-tad biti suzbijen, čim se Udružene Ćifte saberu i "izanalizuju" situaciju... Naravno, nema tu nikakvog "analizovanja", tek čaršilijsko banalizovanje sveta oko sebe, dostojno umovanja jednog Jovanče Micića. S tim da Jovanča nije bio upravnik elitnog pozorišta nego obična palanačka zamlata. Tada su, naime, te dve stvari još bile nespojive.

U isto vreme kada se Jevtović pojavio na čelu JDP-a, republički ministar kulture Željko Simić (za kojeg odavno nema sumnje da postoji...) smenio je Nebojšu Bradića sa mesta upravnika Narodnog pozorišta, i na to mesto postavio najpouzdaniju osobu - sebe. Valjda se i to dogodilo u sklopu kampanje protiv Mračnjačkih Ideja u pozorištu? Obaška što je Bradić, po Simićevom iskazu, tokom rata nešto petljao s inostranstvom (ha!) bez odobrenja Ministarstva. Opet, skoro istog dana, istaknuta umetnica Svetlana Ražnatović, za prijatelje i Ivicu Dačića jednostavno - Ceca, podnela je neopozivu ostavku na mesto direktora FK Obilić, najavivši da se "zauvek povlači iz fudbala", u kojem je ostavila onoliki trag. Pošto je gospođa sada, eto, bez angažmana, možda bi trebalo razmisliti o njenom postavljenju za upravnika nekog pozorišta, npr. Ateljea 212. Sigurno i ona ima nekih kreativnih ideja glede Borbe Protiv Mračnjaštva? Kad čovek nepristrasno uporedi likove i dela, mora se priznati da takvo nešto nikako ne bi bilo najveći kulturni skandal.