Seks, moć, iluzije, prevara, strepnja, tajna, smrt - ne vrte li se sve Mekjuenove knjige negde oko toga?

Britanski romanopisac i pripovedač Ian McEwan (Mekjuen), relativno obilno prevođen i kod nas (romani Uteha stranaca i Crni psi u SRJ, Betonski vrt i Nevin čovjek u Hrvatskoj, uz brojne pripovetke rasute po časopisima i antologijama), dobio je, napokon Booker Prize, najugledniju britansku književnu nagradu. Ova nagrada mu je izmicala nekoliko puta, poslednji put za roman Istrajna ljubav (Enduring Love). Kratkim romanom Amsterdam (1998; srpski prevod: Paidea, Beograd 1999; preveo Raša Sekulović) osvojio je nagradu i - mnogo važnije - potvrdio zaslužen ugled jednog od najboljih savremenih pisaca engleskog jezika.

Naslov ovog romana može da zavara: najveći deo radnje odvija se u Londonu i u brdima severne Engleske. Priča počinje na groblju u severnom Londonu, gde ucveljeni suprug Džordž Lejn, neomiljeni magnat petparačke literature, sahranjuje svoju mladu i izazovnu, naprasno obolelu i u degradirajućim mukama preminulu ženu Moli, i to u društvu trojice njenih nekadašnjih ljubavnika: Klajva, čuvenog kompozitora; Vernona, novopečenog glavnog urednika uglednog dnevnika kojem se tiraž strmoglavljuje, i Džulijena Garmonija, ministra spoljnih poslova, ultrakonzervativnog desničara sa ekscentričnim seksualnim sklonostima... Klajv i Vernon su prijatelji iz mladosti, a osim naklonosti prema Moli - koja je, iako mrtva, u neku ruku centralni, "integrativni" lik romana, slično voljenom pokojniku Džeku u Poslednjoj rundi Grahama Swifta - dele i prezir prema njenom mužu - posesivnom, banalnom i priprostom plutokrati, i gađenje prema Garmoniju, koji zagovara sve one vrednosti koje preziru...

Ubrzo, omraženi Džordž prodaje Vernonu kompromitujuće fotografije dičnog ministra u ulozi omatorelog transvestita; te snimke načinila je Moli, u njihovim intimnim trenucima. Vernon odlučuje da objavi ove dokaze o licemerju jednog radikalnog puritanca uhvaćenog in flagranti, i da na taj način (osim što će da Spase Naciju, jer zloćudni ministar ima čak i šansi da postane premijer...) izbavi svoj list bliske finansijske propasti, a sebi osigura mesto u istoriji novinarstva... Klajv, zgađen onim što smatra "izdajom" i "sranjem po Molinom grobu", osuđuje Vernona kao moralnu ništariju; u isto vreme, kompozitor je obuzet završavanjem velike "Milenijumske simfonije", svog magnum opusa; kad zapadne u stvaralačku krizu, upućuje se u planine, u Lake District, ne bi li tamo na miru dovršio Veliko Delo. U jednoj šetnji, obrisi Velikog Finala konačno mu se ukazuju; obuzet strahom od razbijanja čarolije, slušajući "unutrašnju muziku" i ne hoteći da primeti ništa što se dešava u tom trenutku, Klajv postaje slučajnim svedokom zločina koji je mogao da spreči, samo da se umešao. On, međutim, ostaje pasivan, ne dozvoljavajući da ga bilo šta - pa makar i spasavanje jednog ljudskog života - omete u Uzvišenom Trenutku. Stvari, međutim, kreću po zlu: Klajv ne uspeva da dostojno završi svoju simfoniju, delom i zbog Vernonovog uplitanja; Vernonova "senzacija" neslavno propada, sadistički razgolićeni ministar dobija simpatije javnosti, a on biva odbačen i prokažen kao lešinar i gnjida, otpušten i profesionalno degradiran... Sve više obuzeti, svako na svoj način, neodređenom strepnjom od prolaznosti, strahom od smrti prouzrokovanim iznenadnim odlaskom Moli koja je, naizgled, bila ideal zdravlja i lepote, suočeni sa potmulim osećanjem nesigurnosti, osujećenosti i nedovoljne ostvarenosti (Vernon) ili sa galopirajućom ego- i grandomanijom koja se uskoro neće moći razlikovati od ludila (Klajv), dvojica prijatelja počinju da okrivljuju jedan drugog za svoj neuspeh. Na kraju, u maestralnom tour de force, Ian McEwan nas konačno odvodi u Amsterdam, samo zato da se veličanstveno naruga svojim glavnim likovima (Nicholas Lezard u Guardianu s pravom primećuje da Mekjuen u ovom romanu "prezire svoje likove", ali to nikako ne ide nauštrb priče) koji operetski završavaju svoje živote otrovavši jedan drugog, halucinirajući dok umiru o svojoj slavi i veličini, i o Moli... Na kraju, iz zamešateljstva kao zadovoljni pobednik izlazi omraženi suprug Džordž kojem je preostalo samo da ugovori dostojan pomen za Moli, "i samo on ima da održi govor, i niko drugi. Neće biti bivših ljubavnika koji razmenjuju poglede. Nasmešio se, i dok je podizao ruku ka zvonu, u mislima se već uveliko bavio očaravajućom temom spiska zvanica".

U Amsterdamu nema šokantnih scena i situacija na koje je ovaj autor navikao svoje čitaoce; ali, nabijen crnim humorom i prvoklasnom, sofisticiranom ironijom, krcat najfinijim kritičkim opservacijama o licemerju Elite, ali takođe potpuno lišen zagušljive i zvocave retorike "angažovanog" Pisma, Amsterdam je autentični instant-masterpiece, još jedan dokaz da je njegov pisac sposoban da se iz knjige u knjigu manje ili više radikalno menja, pa čak i da se opasno približava literarnom mainstreamu, a da nikako i ničim ne zatomi svoju provokativnost i subverzivnost, i da i na "malom terenu" romana-novele demonstrira superiornu veštinu građenja i razvijanja priče, bez bilo kakve suvišne ornamentike, prividno "hladno" a ipak osebujno i bogato. Seks, moć, iluzije, prevara, strepnja, tajna, smrt - ne vrte li se sve Mekjuenove knjige negde oko toga? A opet, kad pogledaš, ni ova planeta se ne vrti oko nečeg drugog, bar kad su majmunoliki dvonošci u pitanju.