U izjavi za "Džerusalem post" Epštajn ukazuje da postoji mnogo indicija da Kenedijevi nesumnjivo nose gene koji ih navode da u životu preuzimaju velike, rizične poduhvate, da teže avanturama i bave se potencijalno opasnim aktivnostima

Da Amerika ima Šekspira, napisao bi tragediju o Kenedijevima. Ovako je "Vašington post" sažeo najnoviju epizodu u seriji tragičnih događaja koji prate najslavniju američku političku dinastiju: nestanak iznad Atlantika aviona u kome su bili Džon Kenedi Junior, njegova žena Kerolin i njena sestra Lorin.

Za sada su pronađeni samo delići prtljaga i aviona jednomotorca "pajper saratoga" koji je 38-godišnji Kenedi kupio pre nekoliko meseci.

Kenedijevi su pošli na venčanje rođake Rori Kenedi, posmrtno rođene ćerke senatora Bobija Kenedija, koga je za vreme predizborne kampanje za Belu kuću 1968. ubio Sirhan Sirhan.

SPIRALA SMRTI: I opet su u američkim medijima, prvenstveno u TV-pričaonicama, počele analize "zle sudbine" koji prati porodice Kenedi, neminovnosti "ukletog Kamelota", jer "bogovi kažnjavaju one kojima su prvo sve dali". Svežija i zanimljivija se čini teza izraelskog genetičara Ričarda Epštajna o "genu rizika". U izjavi za "Džerusalem post" Epštajn ukazuje da postoji mnogo indicija da Kenedijevi nesumnjivo nose gene koji ih navode da u životu preuzimaju velike, rizične poduhvate, da teže avanturama i bave se potencijalno opasnim aktivnostima.

"Onaj ko ima gen rizika treba toga da je svestan i da se bori protiv njegovog uticaja", smatra doktor Epštajn.

Izraelski stručnjak priznaje da nikada nije analizirao gene mnogobrojnih članova porodice Kenedi, ali dokaza za njegovu hipotezu ima na pretek (pogledati okvir Crna hronika).

Ako je profesor Epštajn u pravu, a tezu o "genu rizika" je doneo posle dugogodišnjih istraživanja sa timom saradnika, onda je i sin Džona Kenedija nasledio od roditelja ne samo milione, slavno ime, šarm i harizmu, već i taj gen: izuzetno je voleo planinarenje, učestvovao je u nekoliko ozbiljnih ekspedicija, a pilotiranje mu je bilo opsesija. Uprkos protivljenju najpre majke a posle i svoje žene, upisao se u navodno najbolju školu za pilote-amatere. Doduše, posle je priznao da se jedino Kerolin ne plaši da leti s njim.

Strah nije bio bez osnova. Sada, posle tragedije, izlazi na videlo da mladi Kenedi nije imao dovoljno iskustva, nije imao ni dovoljno veštine, a ipak se upustio u avanturu da poleti po izuzetno toploj i vlažnoj noći, u kojoj je vidljivost bila minimalna, u malom avionu koji nema instrumente za takve uslove letenja i u kome je vidljivost od presudne važnosti. Šta se zapravo dogodilo za sada je misterija: da li je Džon Kenedi izgubio kontrolu nad avionom, da li se avion pokvario? U svakom slučaju, avion je zahvatila "spirala smrti" i on se survao u okean.

AMERIČKA IKONA: Uz mnoge slavne i bogate u Americi često ide i sintagma "američka ikona". Tako se sada i o Džonu Kenediju, sinu ubijenog američkog predsednika Džona Ficžeralda Kenedija i slavne prve dame Žakline Buvije Kenedi Onazis, govori da je američka ikona, kao Džems Din ili Merilin Monro: zauvek mlad, lep, besmrtan...

Džon Kenedi je ušao u kolektivnu američku psihu kada je kao tragični trogodišnji dečačić stao pred kovčeg ubijenog oca i vojnički pozdravio. Mnogi su jedva suzdržali suze: Amerika je izgubila nevinost, surovo je ubijen najmlađi predsednik u američkoj istoriji, pozdravlja ga jedini sin, jedina beba rođena u Beloj kući...

I to je slika po kojoj će Džon Kenedi mlađi ostati zapamćen u istoriji. Cinici će reći da je to bio njegov najsjaniji trenutak: 38-godišnji sin ubijenog predsednika Džona Kenedija nije nikada uradio ništa značajno, zauvek je ostao Džon-Džon.

Neki psiholozi sada povlače paralelu između smrti princeze Dajane i Džona Kenedija Juniora: pred vratima relativno skromne višespratnice na donjem Menhetnu suze, cveće, poruke... Jedna poruka pozajmljena je od Šekspira: "Good night, sweet prince..."

Kenedijevi su odavno za Amerikance neka vrsta kraljevske familije. Kako reče jedan pakosni engleski komentator, oni su dovoljno disfunkcionalna porodica da zaslužuju tu titulu (Kristofer Hičins u "Observeru").

OBIČNI DŽO: Oni koji su bolje poznavali Džona Kenedija Juniora kažu da je, s obzirom na sredinu u kojoj je odrastao, bio zapravo izuzetan, pre svega dobar čovek. Uprkos slavnom imenu, uz sve što s tim ide - njegov upis na fakultet pratilo je, na primer, nekoliko stotina novinara i reportera - ostao je pristojan, normalan čovek, obični Džo, kako kažu Amerikanci. I pored nesumnjive harizme i stila i života u visokom društvu, bio je nepretenciozan, srdačan, vedar, čak samoironičan. Ostao je veran prijatelj drugarima iz detinjstva, pričao je Leri Kingu jedan farmer-republikanac u čiju je porodicu Žaklina Kenedi poslala sina jednog leta kad je imao 18 godina "da bude među običnim, normalnim ljudima".

Uz ime Džona Kenedija Juniora vezivane su neke zvezde sa planete Holivud (Madona, Deril Hana), ali ne i skandali, droga, sumnjivi biznis. U mladosti je čak želeo da bude glumac, ali je po nagovoru majke, kao i njegova sestra Kerolajn, završio pravo i položio advokatski ispit. Doduše iz trećeg pokušaja, registrovali su mnogi pakosni hroničari. On sam je ovaj neuspeh prokomentarisao samoironično: "Očigledno nikako nisam genije za pravne nauke. S božjom pomoći, položiću sledeći put..." Zatim je pet godina radio kao pomoćnik javnog tužioca u Njujorku. A onda je, i pored uspeha koje je doživeo kao pravnik (nije izgubio nijedan slučaj), odlučio da promeni karijeru: pokrenuo je nezavisni politički nedeljnik "Džordž", koji politička zbivanja prati sa zrnom soli - na naslovnoj stranici prvog broja pojavila se Sindi Kraford sa perikom Džordža Vašingtona i razgolićenim pupkom. Ipak, najveći tiraž doživeo je broj u kome se Kenedi Junior slikao go do pojasa. Zapažena je bila kolumna u kojoj je narušio porodični tabu: kritikovao je svoje rođake Majkla i Džozefa Kenedija: "Oni su reklama za loše ponašanje" (droga, seks sa maloletnicom, ćerkom porodičnih prijatelja).

Uprkos velikom publicitetu koji prati "Džordž" na svakom koraku, magazin prate i teške finansijske migrene, pa i nagoveštaji da bi finansijer mogao da zavrne slavinu. Svemu uprkos, kolege novinari kažu da je Džon Kenedi Junior bio sjajan kolega: vrlo fer, neobično duhovit, lojalan, veoma omiljen.

Amerika, ili bar jedan njen deo, ipak se nadao da će taj verovatno najlepši izdanak porodice Kenedi, ali i šarma i stila majčine loze Buvije, ipak poći stopama svog oca i završiti u politici. Ko zna, možda bi se taj san i ostvario da ga nije prekrila tama hladnog Atlantika...

Brbljivi i vrlo često površni politički TV-eksperti sada već prognoziraju ko će od Kenedijevih biti sledeća politička zvezda. Iako su neki politikolozi smatrali da je posle smrti Majkla Kenedija (poginuo na skijanju za novu 1998. godinu) gotovo sa političkom dinastijom Kenedi - suviše često nose crninu - većina ipak ne sumnja da će Kenedijevi ostati na političkoj sceni. Jedina novina je što misle da će političkapersona dramatis novog poglavlja sage o Kenedijevima biti - ženskog pola.

Crna hronika

Tragedija porodice irskih doseljenika Džozefa Patrika Kenedija i Rouz Ficdžerald Kenedi počela je kada su mislili da su se popeli na američki politički Olimp i da silaska nema.

Zahvaljujući ogromnim parma koje je zaradio u bankarskim transakcijama, filmskoj industriji, trgovini nekretninama, ali i trgovini alkoholom za vreme prohibicije, Džozef Kenedi je uspeo da izađe iz irsko-katoličkog geta Bostona i dođe do vašingtonskog visokog društva: veoma mnogo je pomogao predsedničkom kandidatu Franklinu Delano Ruzveltu za vreme predizborne kampanje 1932. Ruzvelt mu to nije zaboravio: posle nekoliko važnih položaja u administraciji, postavlja ga 1937. za ambasadora u Londonu. Stari Kenedi je imao više smisla za pravljenje para nego za diplomatiju: pred Drugi svetski rat simpatisao je pogrešnu stranu. Bio je dovoljno bistar da shvati da je sa njegovom političkom karijerom gotovo, ali je zauvek ostao inficiran virusom politike: spremao je najstarijeg sina Džoa za Belu kuću. Džo je kao vojni pilot već početkom Drugog svetskog rata otišao u mornaricu; poginuo je 1944. u bici s nemačkim podmornicama u Normandiji.

Mlađi sin Džon se takođe prijavio za mornaricu. Učestvovao je u vojnim operacijama protiv japanske mornarice u jugozapadnom Pacifiku: japanski razarači su potopili njegov torpedni čamac. Kenedi je sa grupom kojom je rukovodio plivao šest kilometara do malog neokupiranog ostrva gde su im meštani pružili pomoć. Dobio je najviša odlikovanja, uključujući i Crvenu značku za hrabrost, ali i tešku povredu kičme koja je ostavila doživotne posledice.

Porodicu je nova tragedija zadesila 1948: u avionskoj nesreći nad Sredozemljem nestala je i ćerka Kenedijevih Ketlin. Nesreća je stigla i sa druge strane: lepa, ali malo spora 18-godišnja Rouzmeri Kenedi podvrgnuta je lečenju i novoj metodi u psihohirurgiji - operaciji na mozgu, takozvanoj lobotomiji. Operacija izvedena na zahtev ambicioznih roditelja za najlepšu devojku iz klana Kenedi bila je fatalana: Rouzmeri već četrdesetak godina vegetira u jednoj mentalnoj instituciji.

Tragedija u Dalasu, kada je 22. novembra 1963. ubijen Džon Kenedi, potresla je čitav svet. Ubistvom u Teksasu srušene su velike ljudske i političke nade liberalnijeg dela Amerike.

Pet godina kasnije, tokom predizborne kampanje za Belu kuću, pred milionskim televizijskim gledalištem, pred očima svoje dece i žene ubijen je Robert Kenedi. Samo godinu dana kasnije dolazi do tragedije na ostrvu Čapakidik: posle jedne burne žurke kola senatora Teda Kenedija sletela su s mosta u vodu. Udavila se njegova lepa sekretarica. Ted je napustio mesto nesreće i prijavio nesreću policiji tek posle nekoliko sati. Nekako se ipak izvukao iz mutnih voda Čapakidika. Liberalni deo Amerike smatra ga vrlo darovitim političarem koji je mnogo doprineo da u jednoj od najbogatijih zemalja na svetu jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju ipak bude manji.

Tragedija je pratila i sledeću generaciju Kenedijevih: Ed Kenedi Junior (Tedov sin) kao 14-godišnji dečak oboleo je od raka i amputirana mu je desna noga. Dejvid Kenedi, sin Bobija Kenedija, umro je u 28. godini od prevelike doze heroina. Njegov stariji brat poginuo je januara 1998. na skijanju u Aspenu: muškarci klana Kenedi igrali su svojevrsni fudbal na skijama...