Autentično svedočenje jugoslovenskog izveštača sa Sadamovog ustoličenja: isti okamenjeni poluosmeh na Sadamovom licu trajao je neprekidno sedam časova

Biti u Iraku a ne obići Kurdistan nije se moglo izbeći u julu 1979, kada je 120 stranih novinara dovedeno na proslavu 11-godišnjice revolucije BAAS partije. Bespogovorna poslušnost prema organizatoru, Ministarstvu informisanja, bila je uslov ostanka u zemlji, čak i za akreditovanog jugoslovenskog dopisnika.

Obilazeći autobusima zadivljujuću severnu provinciju čiji pejzaži, toliko drugačiji od pustinjskog, pretoplog Iraka, oduzimaju dah, ne verujući mnogo vodičima iz Ministarstva da su ponosni i nemirni Kurdi zamenili svoje oružje baštovanskim alatkama - kako su tvrdili novinari iz vodećih svetskih listova, agencija i radio stanica bili su u potpunom neznanju da je u Bagdadu 16. jula 1979. došlo do smene na vlasti.

Tek sutradan, uporni u nastojanju da utvrde zašto su vodiči-činovnici Ministarstva prilično uznemireni, saznali su da irački lider više nije ostareli Husein al Bakr već njegov nećak i dugogodišnji "drugi čovek" 42-godišnji Sadam Husein. Zabrinutost činovnika bila je posledica surovog domaćeg iskustva življenja, gde smena na vlasti, makar i bez krvi i unutar iste partije, ne znači da "svaka glava ostaje na ramenima", kako je priznao jedan od njih.

ZA UTEHU - PARADA: Iz Kurdistana niko nije mogao da javi redakciji o iznenađujućoj promeni. Ekskluzivnu vest je ponela domaća novinska agencija INA. Za utehu, razjarenim novinarima je rečeno da će sa novim predsednikom biti "već" nekoliko dana kasnije, na velikoj paradi u njegovu i u čast manje ili više krvavih revolucija, po pravilu izvedenih u julu - 1958. i 1968. "To je vreme kada su samo zaverenici svesni šta rade", prokomentarisao je ovu činjenicu poznavalac lokalnih prilika. "Ostali su omamljeni vrućinom."

Uobičajena nesnosna vrućina gušila je Bagdad kada smo dva časa pre početka parade, u 18 sati, prebačeni na udaljeni bulevar simboličnog imena "14. jul", po datumu zbacivanja monarhije 1958.

Za 120 novinara i diplomatski kor postavljene su dve višespratne tribine, sa nekom vrstom klima-uređaja ispod sedišta, kako bi preživeli na temperaturi koja ni noću ne pada ispod 40 stepeni. Između tribina, izvučena napred, bila je govornica sa koje će se prisutnima, naciji i publici obratiti novi predsednik Sadam Husein. Kamere postavljene duž bulevara svedočile su da će kompletnu paradu prenositi iračka televizija.

Omanji kamioni-hladnjače parkirani u polju preko puta zbunjivali su prisutne. Objašnjeno nam je da je najbolji način "vraćanja u život" u slučaju toplotnog udara, bilo učesnika parade bilo posmatrača, bacanje onesvešćenih na led. Takvih će, ispostavilo se, tokom noći biti mnogo. U Iraku neviđena parada, a za mnoge strance sigurno neponovljiva, trajala je u čast Sadama Huseina punih sedam časova - od 20 do tri časa po ponoći. Publika na paradi, otvorenoj nakon vatrenog govora novog predsednika, bili su strani novinari i diplomati, najjuže iračko rukovodstvo i grupa od nekoliko stotina veoma glasnih aktivista BAAS partije na drugoj strani bulevara, vešto raspoređenih radi TV-utiska. Govor je bio posvećen veličini arapske nacije i njenoj budućnosti. Kasnijom proverom među onima koji su gledali prenos novinari su saznali da je sve izgledalo kao da je paradu pratio ogroman broj oduševljenih ljudi.

Pred novinarima, diplomatima i novim liderom Iraka prodefilovalo je te noći više desetina hiljada ljudi, procena je bila čak više od 100.000. Bilo je nemoguće ustanoviti da li se neki od njih ponavljaju - tempo prolaska bio je žestok, kolone dugačke.

Svih sedam časova učesnike je pozdravljala visoko uzdignuta, nepomična desna ruka Sadama Huseina, u pozi neodoljivo sličnoj Hitlerovoj. Isti okamenjeni izraz poluosmeha na Sadamovom licu trajao je takođe neprekidno sedam časova. Nezadrživa radoznalost naterala je novinare da se u više navrata približe govornici kako bi videli da li postoji držač za ruku. Nije ga bilo.

ARMIJA: Na hiljade pripadnika svih rodova iračke armije, uz oruđe i opremu koju će predsednik pokrenuti ka Iranu 1980. godine i uvesti naciju u osmogodišnji rat, promarširalo je napornim i pompeznim "pačjim hodom", zaostalim iz britanskih vremena. Nekoliko stotina hiljada Iračana daće svoj život u toj prvoj ratnoj avanturi u koju je Sadam uveo naciju. Iran je vekovni rival Iraka, i u ratobornoj literaturi Sadamovih rođaka na temu slave nacije nalazi se i često citirana rečenica: "Bog je pogrešio što je stvorio tri stvari: Persijance (Irance), Jevreje i muve."

Iračani će stradati i u invaziji na Kuvajt, 1990. Zbog nikada rešenih pograničnih problema, zaostalih iz kolonijalnog doba, svaki ratoborniji lider Iraka smatrao je tu zemlju "južnom provincijom". Na hiljade iračkih vojnika poginuće u Pustinjskoj oluji 1991, ratu zapadnih saveznika za oslobađanje Kuvajta. Milioni iračkih civila patiće od 1990. do danas usled bombardovanja i sankcija UN-a uvedenih Iraku zbog kuvajtske avanture.

Hiljade dece umreće zbog nedostatka medicinske pomoći. Dogovorom međunarodne zajednice, nad Kurdistanom će posle Pustinjske oluje biti uspostavljena zona zabranjena za letove (iračkog ratnog vazduhoplovstva) radi zaštite Kurda. Slična zona postoji i na uzburkanom šiitskom jugu.

A Sadam Husein ostaće neprikosnoveno na vlasti tih 20 godina. Najbliži rođaci imaće monopol na još postojeće poslove pod režimom sankcija, krvave egzekucije odneće neposlušne. Ili, kako kaže jedan analitičar: "Sadam vlada kao Bordžije, samo bez renesanse."

OBRAČUNI: Od 1979. do danas irački predsednik je uklonio i neke pripadnike vlastitog klana Al Takriti, koji nosi ime po prašnjavom gradiću u kojem je Sadam rođen. Među njima će 1989. biti i Adnan Kajrala, svemoćni ministar odbrane, čovek sa kojim je Sadam Husein odrastao, ali u kojeg je i posumnjao. Ministar je jednostavno izgubio život u helikopterskoj nesreći.

Pre tri godine lišiće svoje dve kćeri njihovih muževa, Huseina Kamela, ministra vojne industrije, i Sadama Kamela, komandanta svoje telesne garde. Braća Kamel pobegla su u Jordan 1995. godine, sa ženama i decom, nadajući se da će naći saveznike u pokušaju da svrgnu tasta. Potpuno neočekivano, februara 1996. poverovaće Sadamu da mogu bezbedno da se vrate. Ubijeni su u, kako je zvanično saopšteno, "oružanom obračunu sa rođacima, razočaranim zbog njihovog izdajničkog poteza". U obračunu nije bilo pobednika. Neobjašnjivo, ali smrtno su stradali i razočarani rođaci.

Vraćajući se kući nakon sedmočasovne parade tog julskog jutra 1979, ovaj izveštač je oko 3.30, veoma obazrivo i polako, vozio bulevarom koji vodi u kraj zvani El-Mansur. Gotovo na kolovozu, sa obe strane bulevara koji ima po tri trake u oba smera podeljene zasadom žilavog oleandera, kilometrima do El-Mansura bila su ljudska tela u nedokučivom broju. Bile su to bukvalno hiljade žena, dece, mladića, devojaka, starijih ljudi koji su spavali, iscrpljeni, omamljeni, u prašini pa i među oleanderima. Bez hrane i vode, u odeći u kojoj su prodefilovali pre ko zna koliko časova, čekali su autobuse koji će ih vratiti kućama, u provinciju. Nije bilo nikoga raspoloženog za razgovor, ali je jedan mladić, koji je natucao engleski, pošto je od ovog izveštača čuo da je takođe bio na paradi, rekao: "Sadam - mlad. Dobra budućnost, zar ne?"