Obnova i izgradnja

Misteriozni gospodin Elrad

Svi pokušaji da se u neformalnim razgovorima sa funkcionerima sazna ko je donator iz Švajcarske koji je platio 680.000 nemačkih maraka za obnovu mosta, propadali su. Neki su delovali iskreno dok su slegali ramenima, neki su imali "onaj" smešak na licu dok su činili isto, a i jedni i drugi su bili ljubazni. Čista zavera ćutanja

Eto šta znači dobra priprema! Most preko Dunava kod Beške rekonstruisan je i pušten u saobraćaj četiri dana pre roka, pre onog termina koji je 14. juna na tom istom mostu postavio građevincima savezni predsednik Slobodan Milošević označavajući početak obnove zemlje.

Ali, koliko je priprema za rekonstrukciju mosta bila dobra, toliko je podbacila priprema svečane ceremonije. U redu, obezbeđenje je funkcionisalo tradicionalno dobro, policajci na svakoj raskrsnici još od Zemuna, bliže mostu po dvojica, na samom mostu i oko bine već koliko treba. I devojke u narodnim nošnjama s tacnom sa solju i hlebom i kulturno-umetničko društvo koje je razvilo kolo na jedanaes' metara širokom drumu, tradicionalno solidno su obavili svoj posao. To što je njih, novinara, snimatelja i fotoreportera u jednom trenutku, pred samu ceremoniju otvaranja, bilo više nego širokih narodnih masa koje treba da kliču radnoj pobedi, e to je već propust organizatora.

Nešto pre jedanaest sati počele su da stižu zvanice. Što državni, što partijski funkcioneri, što istaknuti privrednici, a ponekima se i sve to zajedno može vezati uz ime. Kada se toliko luksuznih limuzina nađe na jednom mestu, čovek se prosto ne može oteti utisku koliko se sadašnji predstavnici naroda razlikuju od svojih prethodnika iz neke bivše vlasti. Dobro, limuzine jesu mahom crne boje, ali nisu više u pitanju mercedesi, već uglavnom marke audi, ali ima i opela, micubišija ili lančie, pa i pežoa, što samo po sebi ukazuje na to da ljudi imaju slobodu odlučivanja čak i u tako efemernim detaljima kakav je izbor limuzine.

ORGANIZOVANJE NARODA: Po izlasku iz kola funkcioneri su se uglavnom javljali jedan drugom i - merkali publiku. Nešto meštana iz okoline došlo je na biciklovima uz obavezan šeširić na glavi, jer zvezda beše upekla, i oni su stajali ovako malo sa strane. I taman kad se činilo da će svečanost više ličiti na dobro posećenu konferenciju za štampu srpskog premijera, kad - eto autobusa. Ne baš kolona, ali. Ceremonija je mogla da počne.

Ko doš'o, doš'o, vi'š kak'a je vrućina.

Kratka konferansa, pa dr Živorad Smiljanić, predsednik Skupštine Vojvodine. Sadržaj govora očekivan i primeren prilici, "Jugoslavija je danas veliko gradilište", pohvala graditeljima za trud i pobedu u trci s rokovima. I taman kad se očekivalo da će dati reč premijeru, dr Smiljanić okrete na politiku. U uvodu je pedantno nabrojao koliko smo u istoriji imali ultimatuma koje smo morali da odbijemo, pobrojao žrtve u dva velika rata, pa onda o tome da "mi ovaj rat nismo želeli", pa drvlje i kamenje na NATO, a potom je prešao na "neprijatelje svih vrsta" (boje nije pominjao), pa na to kako smo mi "loš primer drugima" jer smo "jedina zemlja u Evropi koja nije pod čizmom NATO-a", da bi preko medijskog rata i "Klintona, Blera i ostalih zločinaca NATO-a koji su doživeli debakl u Jugoslaviji i sada vrbuju svoje plaćenike da kao i sve kukavice podmuklo, iznutra podrivaju našu državu", završio porukom upućenom pomenutima da "njihove sluge neće proći u Srbiji i Vojvodini".

Onda je usledio aplauz.

Dok je dr Smiljanić govorio, narod je pristizao. Oni što su došli s beogradske strane mosta bili su kud i kamo bolje organizovani. Još dok su izlazili iz autobusa koje je policija zaustavila na drugom kraju 2.225 metara dugog mosta, a pogotovo dok su pešice išli preko njega ka svečanoj bini, moglo se lepo videti da imaju bar pet-šest transparenata. Oni što su pristigli s novosadske strane nisu se mogli time podičiti, ali su zato kraće pešačili, a pokazali su i da imaju veoma dobar smisao za praktično jer su imali bar pet-šest suncobrana.

Dakle, premijer Marjanović je objektivno imao više publike od dr Smiljanića, što je i normalno s obzirom na rang.

"Kako, bre, to da Sloba ne otvara most, a otvorio radove", pita i sebe i kolegu čovek koji je upravo pristigao. "Isti ti je to đavo", odgovara mu ovaj. "Ko da nije svejedno da li ću kod kuće da otvorim prozor ja ili moja žena". "E pa nemoj tako, nije to isto", uporan je prvi, ali što zbog vrućine, što zbog toga što je premijer prišao mikrofonu, tek ova obećavajuća polemika utrnu pre nego što se rasplamsala.

GDE SI DONATORU: I Mirko Marjanović je podvukao da je "Srbija danas veliko gradilište", a posebno naglasio da je reč o "prvoj fazi obnove koja će biti završena u planiranom roku". Onda je premijer zahvalio graditeljima, radnicima "Mostogradnje" i "Vojvodina puta - Bačka puta" koji su pod patronatom Republičke direkcije za obnovu zemlje radili danonoćno, prestigli rok za četiri dana i učinili da "Srbija opet bude kičma saobraćaja na ovom delu Balkana", a na kraju odao priznanje donatoru.

Donatoru? Kom donatoru? Mr Elradu lično. Pošto je po završetku govora otkrivena i spomen ploča na kojoj se u kratkom tekstu pominju savezni predsednik SRJ Slobodan Milošević (funkcija, država, ime i prezime) i Mr Elrad iz Švajcarske (bez funkcije i imena), intriga postade još veća. Ode priča o građevinskom podvigu u sasvim drugi plan. Uzmuvaše se novinari, pitaju jedan drugoga da li je reč o pravom imenu ili je reč o pseudonimu, da li je Mr Elrad tu, na mostu. Krenuše spekulacije. Da li je reč o našem čoveku koji se obogatio u inostranstvu, da li je to vlast našla nekog svog Sorosa, je l' dao keš zauvek ili je reč o kreditu, koliko je uopšte para dao.

"Rekonstrukcija je koštala 680.000 nemačkih maraka i sve je dao gospodin Elrad", bilo je sve što smo saznali od šefa Direkcije za obnovu zemlje Milutina Mrkonjića. Od ostalih zvanica ni toliko. Čista misterija! Nije mnogo pomogla ni Tanjugova vest o pismu koje je donator poslao gospodinu Mrkonjiću. Tek podatak da ime Mr Elrada počinje na "m", da je iz švajcarske firme "Levin d'or", da je po svoj prilici reč o čoveku respektabilnih godina i iskustva jer, kako stoji u pomenutom pismu, "sa Jugoslavijom posluje od 1962", da se protivio agresiji NATO-a jer na kraju pisma kaže kako je siguran da će Jugosloveni "kao vredan narod vrlo brzo izgraditi ono što su nepravedno izgubili" i da je sa Milutinom Mrkonjićem na ti. Toliko.

Svi pokušaji novinara da u potonjem neformalnom razgovoru sa funkcionerima saznaju nešto više, propadali su. Neki su delovali iskreno dok su slegali ramenima, neki su imali "onaj" smešak na licu dok su činili isto, a i jedni i drugi su bili ljubazni. Čista zavera ćutanja.

MOST ZVAN OBEĆANJE: Kako je to i običaj, zvanice su malo prošetale "po obećanju", kako je predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić od milja nazvao most želeći da podvuče rešenost Slobodana Miloševića da ne daje "lažna obećanja". Izjave su prosto pljuštale, od onih vezanih za sam događaj, do onih o mitinzima opozicije po Srbiji koje je gospodin Tomić ocenio kao normalnu stvar jer "narod ima prava da bude nezadovoljan". "Nema nijedne zemlje na svetu u kojoj su baš svi ljudi zadovoljni svojom vladom", dodao je.

Onda je došlo vreme da se kreće. Nekoliko stotina prisutnih krenulo je ka autobusima. Ma koliko da se razvukla kolona onih koji su se vraćali preko mosta, opet nije mogla da bude duža od kolone limuzina kojima su se zvanice vraćale za Beograd. "Je l' se vraćamo na pos'o il' idemo kući", pita jedna žena drugu kojoj je važnije da vidi "di je Steva". Shvatio sam da je čovek u velikoj opasnosti pogotovo ako je uspeo da se izmigolji kad su ih po firmi skupljali da iz Novog Sada dođu na otvaranje mosta. "E ako je pobeg'o... samo da ga dofatim", pretila je žena.

Na putu ka Beogradu srećemo kolone vozila koje je policija zaustavila dok se svečanost ne završi i dok sve zvanice ne prođu. Kamioni, autobusi i automobili, vozači nestrpljivi zbog dugog čekanja na paklenoj podnevnoj žezi. Ipak, nema ljutnje. Kako i da je bude kada se rekonstrukcijom mosta skratio put, na primer, od Sremske Mitrovice do Novog Sada za više od pola. Od 21. aprila kada je most drugi put bombardovan i srušen, išlo se preko Beograda, pa na Pančevački most, pa onda dalje, sve ukupno 210 km!

Sada je sve mnogo lakše, sada je ponovo proradila "kičma saobraćaja".

Ima još malo lumbaga na nekim mestima, ali "Srbija je veliko gradilište", a "naš put je obnova, naš put su reforme i tako idemo dalje u nove pobede", što bi rekao premijer Marjanović.

Još samo da se vidi "di je Steva".