Srbi sa Kosova

Igre s građanima drugog reda

Prema zvaničnim podacima UNHCR-a od prošle nedelje, sa Kosova je posle povlačenja jugoslovenske vojske i srpske policije izbeglo više od 100.000 Srba. Do Beograda stižu samo privilegovani, a ostali se smeštaju kod rođaka i prijatelja u provinciji. TV kamere državne televizije su, kao i vlast, prećutale njihovu bežaniju iz Pokrajine. Na ceni je njihov povratak na Kosovo u državnoj organizaciji. U povratnički paket-aranžman uračunat je smeštaj u kolektivnim centrima nadomak preostalih srpskih enklava, primanje plata i penzija. Sigurnost za život i preostalu imovinu prepuštena je KFOR-u

Za razliku od nekih pređašnjih godina, u kojima se Srbiji dogodio narod i Slobodan Milošević, a kosovski Srbi bili glavni akteri spasavanja "svete srpske zemlje", izbeglice sa Kosova (zvaničan naziv: "privremeno raseljena lica") danas se u Srbiji klone ovdašnje vlasti i pripremljenih autobusa za povratak. Sopstvene egzistencijalne probleme rešavaju tiho i uz pomoć rođaka i prijatelja koji su utočište u srpskim gradovima van Pokrajine našli u neka srećnija vremena.

Sa ličnim stvarima ili bez njih, bežeći iz Pokrajine pred nasiljem tek iz bežanije pristiglih sunarodnika - kosovskih Albanaca, neprijatno iznenađenje doživeli su već kada, po jednoj od priča, od Vranja i drugih graničnih opština sa Kosovom nisu mogli dalje: "Policija je puštala selektivno. Oni koji su od ranije imali kuće u Srbiji nisu imali problema. Mi ostali smo se natezali. Neki su ostali u Vranju, a ja sam sa porodicom uspeo da dođem u Kragujevac. Tu mi je od 1990. polovina familije", kaže za "Vreme" nekadašnji žitelj Prištine, inženjer po struci, po trenutnom statusu privremeno raseljeno lice bez ikakvih dokumenata o toj činjenici. Ne želi da mu se ime pominje dok svoj boravak u Srbiji ne ozakoni za uvek.

Najuzbudljivije je bilo kada su pokušali da se približe Beogradu gde su, kako sami kažu, hteli da od "srpskih vlasti zatraže račune o kosovskom ratovanju, progonu, izdaji srpskih interesa i bekstvu državnog srpskog kadra iz Pokrajine...". U Beograd su mogli samo oni koji poseduju stanove u glavnom gradu ili okolini.

Država Srbija im je odgovorila novim iznenađenjem, javno im saopštivši preko TV i štampe da sva svoja prava mogu ostvarivati isključivo na Kosovu. Iako nema pisanih odluka, deca izbeglih sa Kosova po preporuci Ministarstva prosvete Srbije nisu mogla u većini slučajeva da se upišu ovog jula u ovdašnje srednje škole. Oni koji su uspeli imali su sreće sa inspektorima koji su po školama kontrolisali upis i koji su na sopstvenu odgovornost zahtevali od upisnih komisija da prime i decu sa Kosova. Posledice ove samovolje državnih činovnika tek slede.

U "DOLINI GLADNIH": Branislav Kovačević iz koalicije "Šumadija" iz Kragujevca prvi se ovdašnjoj javnosti obratio apelom da je zabrana upisa dece "čista diskriminacija", i da se u ponašanju režima prema izbeglim sa Kosova krše zakoni ove zemlje.

U razgovoru za "Vreme" on kaže da se država čak nije ni potrudila da saopšti tačan broj izbeglih ljudi i da prema njihovim podacima samo u Kragujevcu ima između 12.000 i 15.000 izbeglih sa Kosova, uglavnom iz Metohije: "O ovim ljudima, čitavim porodicama, čak se javno i ne govori. O njima se u Kragujevcu brinu lokalni organi vlasti i humanitarne organizacije, pokušavajući da koliko-toliko umanje katastrofu tih ljudi obezbeđujući im, doduše nedovoljno, hranu, lekove, odeću i ostalo. Oni su u Srbiji postali građani drugog reda, čak ni deca nisu mogla da nastave ovde školovanje. U rangiranju kandidata za upis u srednje škole njihove molbe nisu uzimane u obzir."

Gospodin Kovačević kaže da su kosovske izbeglice smeštene uglavnom u prigradskim naseljima i da se mogu po imovnom stanju podeliti bar u dve grupe: "Jedni su izuzetno bogati ljudi koji su već imali ovde kuće na osnovu čega i prijavljuju nadležnim organima boravak u Kragujevcu, i oni nemaju problema sa upisom dece, pa ni sa zapošljavanjem. Uglavnom su začuđeni siromaštvom i bedom Kragujevca. Drugoj grupi pripadaju oni siromašni, koji su, spasavajući glavu, pobegli bez igde ičega, ostavljajući na Kosovu i ono malo imovine što su imali. Smeštaju se uglavnom kod rođaka."

Nekada šumadijski industrijski centar danas je sam sebe prozvao "dolinom gladnih". Više od 70 odsto stanovništva ne ide na posao. Iz prethodnih ratova za odbranu Srba nasledili su 6500 izbeglica iz Bosne i Hrvatske. Sa ovim kosovskim, život u gradu poprima obeležja humanitarne katastrofe: "Ono što može da dovede do tenzija između Kragujevčana i novopridošlih jeste zapošljavanje izbeglica uprkos činjenici da u Kragujevcu nema otvaranja novih radnih mesta. Među ljudima nema solidarnosti, pa nije bilo reakcija ni na ovaj odnos prema upisu dece u školu. Svako svoju muku rešava sam. Onaj ko ima novca lakše nađe rešenje. Isti tretman vlast ima i prema Albancima koji su izbegli u Kragujevac, uplašeni od osvete nove albanske vlasti i činjenice da nisu bili dovoljno lojalni Tačiju i ljudima iz UČK-a. I njihova deca nisu mogla da se upišu u školu."

KOME MI SUDIMO: Ljiljana Palibrk, pravnik i saradnik Helsinškog odbora za ljudska prava, u Kragujevcu već danima obilazi kuće u koje su smeštene izbeglice sa Kosova: "Mnogi od njih žive u nemogućim uslovima. U pojedinim kućama ih ima i po trideset. Iz razgovora sa njima saznala sam da po plate i penzije moraju na Kosovo. Postojala je neka mogućnost da plate i penzije podignu preko tekućih računa, ko ih ima naravno, ali ovdašnje banke nisu mogle da im izdaju čekove. Prema njihovim svedočenjima, mnogi čak neće ni da idu po plate. Ljudi se jednostavno boje, i pri izboru između egzistencijalne i životne ugroženosti odlučuju se za goli život. Ovi ljudi nisu uradili na Kosovu ništa loše i većina bi se vratila ako bi im bila garantovana bezbednost. Ostavili su na Kosovu i po nekoliko kuća i stanova. Dok je režim držao Kosovo, ljudi u državnim službama primali su veće plate od ostalih u Srbiji. U ovoj državnoj kampanji povratka na Kosovo iz ovog kraja se vratilo nepunih 500 ljudi na Kosovo. Mnogi od njih iskoriste prevoz da bi videli dole šta im je sa kućama, uzeli nešto stvari ili završili neki posao, i onda se vraćaju u Kragujevac."

O (ne)funkcionisanju srpske države na Kosovu pre neki dan su u Beogradu, na redovnom savetovanju predsednika okružnih i privrednih sudova Republike, prvi javno progovorili ljudi iz pravosuđa u Pokrajini. Kao i ostali državni činovnici, i sudije su otišle sa Kosova. Pojedinci koji su ostali strepe za sopstveni život i izloženi su stalnim maltretiranjima i pretnjama. Vojislav Živić, predsednik Okružnog suda u Prištini, upozorio je svoje pretpostavljene na, najblaže rečeno, konfuzan status pravosuđa u Pokrajini: "Naše sudije i sudove niko na Kosovu ne priznaje. Od 100.000 Srba, u Prištini je ostalo najviše dve hiljade. Od 16 sudija troje bi eventualno pristalo da nastavi da radi. Kome mi da sudimo? Kosovo je pod prinudnom upravom, srpsko pravosuđe je i zvanično ukinuto, a Ministarstvo pravde pokušava da nas ubedi da treba da ostanemo. Zbog toga je ministar i odlučio da plate možemo da podižemo samo na Kosovu..."

Ako je suditi po onome što je na pomenutom skupu kao odgovor ponudio Dragoljub Janković, republički ministar pravde, država Srbija ne misli tako: "Svi sudovi u Pokrajini postoje, samo su izmešteni." Prisutnim i odsutnim sudijama sa Kosova je poručio da država neće tolerisati to što se sudije ne pojavljuju na svojim radnim mestima, i da može uslediti razrešenje sa funkcija. A radna mesta su im u Prištini (zgrada Privremenog izvršnog veća, tamo gde radi i spava Zoran Anđelković) ) i u za Srbe bezbednim područjima u Leposaviću, Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici, gde je za sudije obezbeđen smeštaj na teret Ministarstva. Ministar Janković je doduše priznao da KFOR neće da kontaktira sa republičkom vladom, ali da je država uspela da se na Kosovu i u novim sudovima primenjuju krivični zakoni SRJ i Srbije i Savezni zakon o krivičnom postupku. I pored upozorenja o životnoj ugroženosti sudija i činjenici da su čak i zatvorenici izmešteni sa Kosova, ministar Janković je obavestio prisutne da za sudije sa Kosova ovog leta nema godišnjih odmora.

U Beogradskom centru za ljudska prava upozoravaju na pojavu diskriminacije prema kosovskim izbeglicama, nerešavanje njihovih problema i pravne zavrzlame koje su se doduše pojavljivale i u slučajevima izbeglih u SRJ u predhodnim ratovima.

"Ovo nije ništa novo. Ovom režimu su Srbi van Srbije trebali samo dok su tamo odakle su pravili gužvu. Kada to tamo ne uspe i kad oni po prirodnom instinktu dođu u zemlju gde im je matica, onda se na sve načine žele sprečiti u tome. Jer, kad stignu, oni su prosto neprijatno podsećanje na političke greške", kaže za "Vreme" prvi čovek Centra profesor dr Vojin Dimitrijević. "I u prethodnim izbegličkim slučajevima stvar se 'rešavala' pomoću naziva tih nesrećnika. U dobrom staljinističkom maniru, da se sve može pomoću naziva i reči, izbeglice su svrstavane u različite kategorije: neki su postali prognanici, neki izbeglice i tako redom. Samo nisu bila jasno definisana njihova prava.

Kosovske izbeglice su nešto drugo, jer su državljani ove države. To se u pravu zove unutrašnje raseljena lica, koja su zbog nekih okolnosti morala da se sklone iz jednog dela zemlje u drugi. Država mora da ih tretira kao svoje državljane i da im omogući sva prava. Ne može Srbin sa Kosova, koji je državljanin SRJ, biti tretiran kao građanin drugog reda. To je kršenje prava iz našeg sopstvenog zakonodavstva. To su ti primeri oko škole, pa čak i bonova za benzin koje ne mogu ovde da podignu. Ako vi od čoveka tražite da ispuni uslove koje ne može da ispuni, recimo, ako podiže bonove za benzin, vi mu kažete vrati se u Prištinu, a on je pobegao u strahu, a vi ga terate u opasnost - to je diskriminacija. Istovremeno, on čita u novinama o strašnim zločinima koji se dešavaju protiv Srba. Država umesto da pomaže svojim državljanima ona ih kažnjava zato što ne slede neke ciljeve ove vlasti. Na televiziji ih nazivaju privremeno raseljena lica. Kako to mogu da kažu i kako unapred znaju koliko će to da traje. Sad im se i preti. I umesto da se ti jadni ljudi kvalifikuju za socijalnu pomoć i staranje i podršku, oni se ignorišu kao neprijatno podsećanje na još jedan poraz. To nije samo kršenje međunarodnih ljudskih prava već i onoga što piše u našem Ustavu i zakonima. Država nema pravo nikoga da tera da živi u području koje nije sigurno za život.

I ne samo to. Čovek ima pravo da živi gde hoće. Toliko ljudi sa Kosova se naseljavalo ovde, prodavali su kuće Albancima, čitava predgrađa nekih gradova po Srbiji naseljena su ljudima sa Kosova. Onda ih niko nije pitao zašto su došli, a sada, pošto ih podsećaju na veliki poraz, pričaju im da treba da se vrate."

Kako je na ovim prostorima za većinu teritorija uvek bila važnija od ljudi, od silnog žaljenja za izgubljenom kosovskom zemljom o izbeglim Srbima sa Kosova niko i ne govori. Sa njima se susreću samo lokalne vlasti i humanitarne organizacije. A za to što se krše tamo neka ljudska prava, to decenijama ovdašnji žitelji podnose čak i bez gunđanja, kao neku stvar koju propagira Zapad. Za razliku od izbeglica iz Bosne i Hrvatske, ove kosovske imaju i svoju građansku predistoriju. Sudeći po ovdašnjim mlakim reakcijama građana na njihovu bežaniju i nesreću, nije im zaboravljen udeo u ustoličavanju postojeće vlasti i dolazak na čuveni beogradski kontramiting pre tri godine pod punim ličnim naoružanjem. Sve to, naravno, ne opravdava državu Srbiju da sve one koji neće da izgube glavu na Kosovu svrsta u građane drugog reda.

Svedočenje: Vladan Joksimović, pravnik u Beogradskom centru za ljudska prava

Pećki primer za nelagodu

Lično sam razgovarao sa mladićem iz Prizrena kome sam pokušao da pomognem u rešavanju njegovog statusa i pronalaženju porodice. On trenutno ne zna gde mu je majka, sestra sa dvoje male dece i zet za koga se pretpostavlja da je ranjen u nekom automobilu i kome se gubi trag od momenta ranjavanja. Sa Prizrenom nema nikakve komunikacije: ni radija, ni televizije, ni telefona. Pre povlačenja vojske i policije građanstvu su deljeni neki satelitski telefoni. Gde su ti telefoni danas se ne zna, ali se iz Prizrena niko nije javio.

Mladić o kome govorim bio je mobilisan poslednjih godinu i po dana. Radio je u sanitetu, a po izbijanju rata postao je vojnik, zadužio i pušku. Dva dana pred potpisivanje dogovora Ahtisari-Milošević dobio je dvodnevno odsustvo i došao je u Beograd da vidi devojku, koja ovde studira. Nije mogao nigde da se vrati. Svoju jedinicu više nije mogao da pronađe, tražio ju je u Nišu, Leskovcu, Vranju i Beogradu. Ima formalno-pravni problem: nema parni pečat u svojoj vojničkoj knjižici i za njega i dalje važe vojni zakoni. Pre desetak dana je išao na Kosovo da po nalogu Ministarstva zdravlja podigne platu od 1500 dinara. Istog momenta se vratio nazad. Prilikom ulaska i izlaska sa KFOR-om nije imao nikakvih problema. Po njegovoj priči, lično je čuo na RTS-u da će svi zdravstveni radnici koji se ne vrate dobiti otkaze. On ne podleže civilnim zakonima, ali ne može ništa da učini za sebe pošto nema taj značajni pečat. U svim raspitivanjima i kod vojnih vlasti niko nije znao da mu da odgovor. Sedi i čeka demobilizaciju u Beogradu u nadi da će nešto saznati i o svojoj porodici.

Ukupni gubici 524 pripadnika VJ

Počevši od 1. avgusta ove godine, rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije će, u šest jednakih mesečnih rata, biti isplaćena sva preostala dugovanja za dnevnice, odlučeno je na otvorenoj sednici savezne vlade. Procenjeno je da će svaki vojni obveznik mesečno dobiti oko 1200 dinara ako je bio angažovan van Kosova, odnosno 1800 dinara ako je bio na Kosovu, i to na početku svakog meseca zaključno sa januarom. U izveštaju koji je Vladi podneo Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane, ističe se da su svim pripadnicima rezervnog sastava VJ plate isplaćene u punom iznosu i da "dugovanja po ovom osnovu nema". Vlada je do sada isplatila nadoknade plata u iznosu od oko milijardu dinara, uključujući plate za jun ove godine.

Načelnik generalštaba VJ general armije Dragoljub Ojdanić, gost savezne vlade, izneo je u svom izveštaju da su "naši ukupni gubici 524 pripadnika VJ", te da se još 37 vojnika vode kao nestali. "Preciznom podatku" o 462 vojnika poginula u kosovskom ratu, koji je izneo vrhovni komandant Slobodan Milošević, Ojdanić je dodao i 62 pripadnika VJ "koji su izgubili život od dana prestanka bombardovanja pa do konačnog izlaska i povlačenja naših snaga sa prostora KiM, u skladu sa vojnotehničkim sporazumom". Gubici u tehnici i borbenim sredstvima bili su "minorni".

Braneći se od "37 puta vojnotehnički nadmoćnijeg neprijatelja", u "najnepravednijem ratu u istoriji zemaljske kugle", Vojska Jugoslavije će "uz svu skromnost, ući u istoriju".

"Ako su svetski moćnici izvukli adekvatne pouke iz ovog rata, nadamo se da će rat prestati da bude realnost savremene civilizacije, što će predstavljati ogromno dostignuće ljudskog roda", rekao je Ojdanić.

Potpredsednik Vlade Jovan Zebić izneo je novi koncept ekonomske politike savezne vlade do kraja ove godine, na koji je ona bila "prisiljena" usled posledica agresije NATO-a, ali i poplava u velikom delu Republike Srbije, koje su "nanele znatne štete". Odlučeno je da će opredeljenja savezne vlade u tom novom konceptu biti oslanjanje na sopstvene snage u maksimalnoj meri, jer naše snage "prelaze realne procene i očekivanja". Planira se intenziviranje obnove "onoga što je najpre neophodno za funkcionisanje privrede i stvaranje uslova za život građana" i obezbeđivanje najpovoljnijih mogućih uslova za rad onog dela privrede koji je i radio u uslovima ratnog stanja, pri čemu će prioritet imati preduzeća koja svojim radom mogu upošljavati veći broj drugih preduzeća. Smatra se, pri tom, da izvesni rast proizvodnje treba usmeriti na izvoz.

Savezna vlada će učiniti sve i da svede potrošnju u realne granice društvenog proizvoda, da u "najvećem mogućem stepenu" obezbedi stabilne cene i da nastavi sa reformama radi daljeg razvoja tržišne privrede, kroz tranziciju i privatizaciju.

Posebna pažnja posvetiće se razvoju manjih i srednjih preduzeća i stvaranju uslova za privlačenje i veća ulaganja stranog kapitala.

U znak posebne zahvalnosti Vlada će finansirati štampanje spomen-knjige u kojoj će se, pored imena poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, naći i imena poginulih pripadnika MUP-a Srbije.