Nuspojave

Rastargećivanje

Target je novi egzemplar u herbarijumu zabluda i petparačkih manipulacija, još jedan dokaz blažene (pred)građanske detinjastosti ovdašnjeg sveta

Šetajući Knez-Mihailovom ulicom možete primetiti blago očajne terenske radnike maloprodajne provenijencije kako uzalud mame prolaznike ne bi li ovi pazarili njihovu robu; niko, međutim, ni da se ljudski osvrne. Ono, nije da je roba koju nude ovi baksuzni pregaoci tezge loša ili s fabričkom greškom, samo je, eto, malo bajata. I to - o, užasa! - "ideološki" bajata. A takva se falinka najteže ispravlja ili zabašuruje. U pitanju su majice, bedževi i razne džidža-bidže s dominantnim motivom famoznog targeta - nacrtane mete koja je, jelte, bila "simbolički prikaz prkosa rodoljubivih Srba prema mrskom agresoru"...

Naravno, rat je završen, i nikome više nije stalo da besi sve te pompezne targetčine na junačke mostobraniteljske grudi: proš'o vakat za tu rabotu. Ali, nije u tome stvar - target-histerija je u dobroj meri zamrla još u najžešćem jeku rata: ako je krajem marta i u dobrom delu aprila bilo gotovo zazorno izaći na ulicu bez nekakvog targeta na sebi - jerbo ste rizikovali da vas uhapse i privedu kao potencijalnog lokatora - već koliko od početka maja (tj. otkad je i Beograd, preko spektakularnih nestašica struje i vode, malo ozbiljnije osetio rat) doslovno iz dana u dan se rapidno smanjivao broj ljudi koji su paradirali okolo s ovim "simbolom srpskog inata". Pitam se šta li je posle radio sav taj naš svet s tolikim izgustiranim targetima - jesu li ih slali rođacima u dubokoj provinciji, da ih se jeftino ratosiljaju a pri tome još ispadnu dobri i velikodušni? Ili su ih možda bacali u đubre, ali tako da niko ne vidi (iz već navedenih lokatorskih razloga)? Ili su ih (što se čini najverovatnijim) uredno arhivirali na dno neke fioke, da prave društvo pištaljkama od one zime, posterima Smrt fašizmu - SlobodaN narodu iz vremena Buđenja pac... khm, naroda, i značkama s nečitkim ali svima dobro znanim potpisom "Tito" iz slatke mladosti, onim koje su onomad krasile svaki napredni rever? Tako je, dakle, target postao novi egzemplar u herbarijumu zabluda i petparačkih manipulacija, još jedan dokaz da je sve prolazno osim blažene (pred)građanske detinjastosti ovdašnjeg sveta.

Kada je, dakle, i kako, i zašto target "pukao"? Na ova se pitanja ne može odgovoriti bez uvida u "kulturološki" kontekst, sa sve koncertima na Trgu Republike i dirljivim kulturno-zabavnim manifestacijama po sirotim beogradskim mostovima. Što se ovih prvih tiče, potpisnik ovog teksta je, gadljivo prateći uspon i stropošt te pošasti, sve vreme imao dojam nečeg već viđenog: pamtim, naime, sličnu stvar iz vremena rata u Hrvatskoj. Tada su svi Hrvati koji (misle da) znaju da pevaju morali da otpevaju ponešto domoljubno u znak dostojanstvenog otpora i prkosa prema Mrskom Agresoru, a bilo je vrlo poželjno i učestvovanje u raznim patriotskim masovkama, poput neopevane a la Band Aid ljigavštine zvane Moja domovina. U isto vreme, "agresorska muzika" je dosledno i s orvelovskim žarom proterana sa RTV talasa. Ovde su se mnogi na prazno duvali kako se sve to u slobodarskom Beogradu nikada ne bi moglo desiti, ali ih proletos ne beše nigde da dignu glas protesta... Osim ako nisu bili na stejdžu na Trgu Republike. Štaviše, stojim vam dobar da je Moja domovina čisto misaono i muzičko remek-delo u poređenju s ekscentričnom nakupinom zvukova koja se, kažu, zove Volimo te, Otadžbino naša, a za koju bi u razvijenom svetu autori odgovarali po Zakonu o zaštiti mentalnog integriteta građana. Ovo ne znači da su Hrvati "bolji" od Srba - sve je to ista prokisla boranija - nego da "patriotski" duh, valjda u skladu sa zakonima termodinamike, s protokom vremena neminovno teži totalnoj mentalnoj dezintegraciji. Nama je, izgleda, zapalo da ovoj disciplini udarimo finalni pečat.

Target je "pao" onda kada je i teledirigovanim rodoljubljem nadrndano pučanstvo postalo maglovito svesno (bar) dveju stvari: 1. rat je ozbiljna stvar, i ovi odozgo 'oće stvarno da biju, bezobrazno neimpresionirani time što neka bivša i buduća prostitutka ili odbegla seoska faćkalica krešti po zadatku na nedužnom Brankovom mostu; 2. civilno stanovništvo Srbije jeste potencijalna žrtva neodgovorne vojne odmazde onih koji su baš na njemu našli da dokazuju - kao da je neko zaista sumnjao?! - da su Najjači Na Svetu, ali se u ime te iste Srbije istovremeno čine takvi zločini da u poređenju s tim posve akademski (bar u Beogradu) rizik od bombe izgleda kao čist luksuz: pre ćeš fasovati premiju na švajcarskoj lutriji nego tomahavk na kuću! I onda ti imaj đonovskog obraza pa se šepuri s jebenim targetom dok nedaleko odavde neki ljudi zaista predstavljaju kolektivnu metu, a sve to u Tvoje ime... Sve je to, naravno, još negde duboko u kolektivnom nesvesnom nacije - kao neka neizrečena muka, kao porodična sramota o kojoj je bolje ćutati - pošto ni mnogi od onih od kojih bi se to ipak moralo očekivati još nisu spremni da ozbiljnije istraže razmere zločina koji je na Kosovu počinjen, a koji je uredno i javno najavio radikalni potpredsednik Vlade lično, tek toliko da posle niko ne može da kaže "joj, pa nismo znali, što ne rekoste, ma šta kažete, ma nije moguće"... Desilo se to koji dan pred rat, pred više hiljada svedoka, uz oduševljeno klicanje njegovih obožavalaca, vazda domaćinski štedljivih na mozgu (ceo okrug deli jedan, i još im pretiče). To što neko nije znao jer su mu uši bile pune vate ili odavno nepodnošljivog pesmičuljka Igra rokenrol cela Jugoslavija (koji treba zabraniti već u preambuli nekog budućeg, demokratskog Ustava Srbije) bedan je izgovor.

Umorivši se od početnog besplatnog inata i drčnog paunisanja sa distance (u kafanskom žargonu: pustite me da ga ubijem), i ubrzo shvativši da kavga može zaista da bude kobna (drž'te me da ga ne ubijem), Srbi su tiho, ne znajući šta bi pametno rekli, poskidali targete, ugledavši u ogledalima kako su im u međuvremenu (opet!) izrasle velike uši. I to ne zečije. Ono čemu sada prisustvujemo jeste konfuzno i bolno rastargećivanje. Kao da smo postali kolektivna žrtva i meta ustanka simbola, godinama nehajno vađenih iz skladišta izvitoperenih značenja. Sada doživljavamo njihovu osvetu: nacija koja deceniju i kusur slavno propada uzgajajući neukusni mit žrtve sada stvarno i neopozivo postaje žrtva. Ali, avaj, ubica je ponovo među nama, a ne tamo gde "smo" ga (i) proletos tražili. Zapravo, sve vreme je i bio tu, sasvim blizu, lukavo projektujući mržnju svojih žrtava ka Nebu. I zato, ne pitaj, rođače, ko je ovde target: ti si. Jer si ti to tražio.