Gde je ključ naših ekonomskih neuspeha

Deset zaboravljenih zapovesti za spas vlastite privrede

Vreme je skoro nedvosmisleno pokazalo da sreća prati ekonomski hrabre, a politički mudre zemlje, ma koliko se nama više sviđalo obratno

Piše: Dana Popović

Od samog početka procesa tranzicije, vodeći ekonomisti sveta oštro su podeljeni po pitanju izbora strategije. Pri tome, nikada nije bilo spora oko toga ŠTA treba uraditi. Na listi zadataka neizostavno se nalaze: stabilizacija inflacije, kontrola budžetskog deficita, liberalizacija cena, uvođenje jedinstvenog deviznog kursa, konvertibilnost tekućih transakcija, spoljnotrgovinska liberalizacija, rekonstrukcija bankarskog i finansijskog sitema, jasno definisanje svojinskih prava, ukidanje mekog budžetskog ograničenja i redefinisanje rada socijalnih službi na tržišnim principima. Dilema je nastajala kada se postavilo pitanje: KOJIM TEMPOM sprovesti ove zadatke? A vreme je skoro nedvosmisleno pokazalo da sreća prati ekonomski hrabre, a politički mudre zemlje, ma koliko se nama više sviđalo obratno.

Sa ove nedeljive liste od deset zadataka mi smo izabrali prvi i četvrti - cene i kurs - što već samo po sebi ukazuje gde je ključ naših neuspeha. Jer, da se tranzicija može izvesti sa dve poluge, zašto bi svi uprezali deset? No, krenimo redom.

STABILIZACIJA INFLACIJE. Jasno je da nijedan ozbiljan privrednik ne može osmisliti niti sprovesti strategiju u uslovima visoke inflacije. Najjednostavnije rečeno, ukoliko nekome nije poznato koliki će biti profit izražen u domaćoj valuti, on će izabrati: (a) da vrši obračun, a bogami i da obavlja transakcije u čvrstoj valuti, ili će (b) odustati od strateških planova i potražiti posao sa brzim obrtom. U slučaju (a), ozbiljan privrednik vrši krivično delo ali održava proizvodnju i zaposlenost. U slučaju (b), ozbiljan privrednik seli kapital u grane sa brzim obrtom - ili se i sam seli u povoljniji privredni ambijent; u svakom slučaju, on otpušta zaposlene (bilo da ih šalje na neplaćeno odsustvo ili zaključava kapiju), a privreda definitivno beleži gubitak strateških punktova. Možda ima i boljih ilustracija, ali svakako da je dobro otići u prodavnicu "Simpo" kod železničke stanice i videti kako se u luksuznom prizemlju prodaju kisela voda i sokovi. Putnika je mnogo, vrućina je velika, a nameštaj ionako niko ne kupuje.

Čak i ako zanemarimo famoznih 0-3 odsto godišnje inflacije u razvijenim zemljama, ekonomska profesija upozorava da je za zemlje u tranziciji kritično ako cene u toku godine porastu za više od 40 odsto. To smo upravo postigli u toku prošle - stabilizacione - godine, a sama država je u svoje ovogodišnje rashode ukalkulisala inflaciju od oko 100 odsto. Opšteprihvaćena istina, čak i kod nas usvojena 1994. godine, da je inflacija monetarni fenomen (što ne znači samo da se ne štampa višak novca već zadire duboko i u ceo bankarski sistem), ustupila je mesto vatrenim govorima o stabilnosti cena i kursa. Što god da pod time podrazumevaju .

 KONTROLA BUDŽETSKOG DEFICITA. Nije slučajno što se budžetski deficit našao tako visoko na listi tranzicionih zadataka. Naprosto, stvar je u tome što su sve bivše socijalističke zemlje siromašne, i nemaju realnog novca za finansiranje svih ranije obećanih izdataka (penzija, škola, bolnica, vojske, policije, itd.). To je verovatno i razlog što su sve vlade koje su inicirale reforme pretrpele poraz već posle prvog mandata: mnogi su ocenili da je bilo bolje ranije. Pitanje je samo - dokle? I na ovom planu se, ipak, pokazalo da su oni koji su se predomišljali (Rusija, Bugarska, Rumunija, pa čak i Češka i Poljska u toku 1997) platili privrednim zaostajanjem, begom kapitala i inflacijom. I gubljenjem kredibiliteta, u očima kako sopstvene tako i svetske finansijske javnosti.

Jugoslavija ima još jedan razlog za strah od velikog budžetskog deficita. U toku 1993. godine budžetski deficit je premašio 30 odsto bruto domaćeg proizvoda. Teorija kaže (a potvrdili smo je dva puta) da sve preko 12-15 odsto izaziva hiperinflaciju. Prošle godine ova brojka je bila blizu 10 odsto, zbog lošeg poreskog sistema, neaktivne finansijske policije, velikog obima sive ekonomije, prevelikih obećanih isplata; uzroci su brojni, ali, pokazalo se, svi izlečivi.

LIBERALIZACIJA CENA ne može da izazove inflaciju. Ako se, međutim, odmah aktiviraju mehanizmi indeksacije (čitaj: uvođenje klizne skale), uz očekivanja o monetarnom popuštanju, onda se uopšte i ne radi o liberalizaciji. A u suprotnom, kao što znamo, živimo već decenijama u svetu kontrolisanih cena. To dovodi do nestašica robe u radnjama i puni tezge na sivom tržištu (vidi prethodni paragraf). Posledica toga je da cena po kojoj u stvari kupujemo postaje još veća nego da se slobodno formirala, jer se na sivom tržištu plaća mnogo veća premija na rizik.

JEDINSTVEN KURS, KONVERTIBILNOST I SPOLJNOTRGOVINSKA LIBERALIZACIJA su, nažalost, takođe nerazdvojivi, kako sami po sebi tako i u okviru nabrojanih "deset zapovesti". Jedinstveni kurs znači da čvrsta valuta postaje "rezervna", i da se ne pojavljuje u domaćim transakcijama. Ne samo zato što je to nezakonito, već pre svega zato što je skupo, i zato što obara kredibilitet nosioca ekonomske politike.

Dodajmo da je iskustvo zemalja u tranziciji unekoliko spustilo na zemlju vatrene zagovornike fiksnog, odnosno fleksibilnog deviznog kursa; pokazalo se, naime, da je pitanje izbora deviznog kursa sekundarno u odnosu na pitanje strogog monetarnog stava. Jedino se u izuzetno teškim situacijama i dalje preporučuje devizno veće (potpuna pokrivenost domaće valute devizama), do trenutka kada udeo realnog novca u bruto domaćem proizvodu dođe do željenog procenta (15-20 odsto). To je i moja preporuka Vladi: realnog novca nema dovoljno, a u suprotnom će ga biti sve manje. Program treba ograničiti ili funkcionalno (do dostizanja željenog nivoa) ili vremenski. U toku 1994. godine se pokazalo da čak i u nedostatku inostranih investitora novčana masa ipak raste, jednostavno zbog toga što ljudi umesto na ulici prodaju devize u banci. Da je još bila uvedena konvertibilnost i sprovedeno otvaranje privrede, kurs bi postao jedinstven, što bi mnoge, pa čak i one privilegovane izvoznike povratilo u život više nego jeftini krediti koje nikad nisu vratili.

REKONSTRUKCIJA BANKARSKOG I FINANSIJSKOG SITEMA veoma je krupan i skup poduhvat, ali, kako se pokazalo, neizostavan i izvodljiv. I opet se vraćamo na početak: nema investicija bez štednje, a niko u ovakve banke neće da ulaže. I zato nam treba devizno veće, da bi se povećala količina realnog novca; i zato nam treba uređen devizni sistem, da bi se dinar očuvao. A onda su neophodne barem 2-3 zdrave banke, ne bi li se pojavila štednja, ne bi li kamatna stopa postala kriterijum investicionog odlučivanja. Autoru ovih redova sve je veći napor da objašnjava studentima da, na primer, 10 dolara danas vredi ISTO koliko i 11 dolara sutra ako je dnevna kamatna stopa 10 odsto (intertemporalno budžetsko ograničenje). Visi, jednostavno, u vazduhu pitanje: "Da, pa šta?" A ta lekcija je "srce" makroekonomije.

JASNO DEFINISANJE SVOJINSKIH PRAVA neophodan je uslov za donošenje zdravih poslovnih odluka. Blisko je sa tim povezano i pitanje razdvajanja zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. No, redosled nije sporan: samo će vlasnik koji ima ime, prezime i lični interes biti zainteresovan da zaštiti imovinu koju stekne. Tek onda država postaje zainteresovana da vlasnik spozna i svoju odgovornost, te da poluzakonito ili pak nezakonito bogaćenje ne bude češće nego zakonito. Naravno da se ovde postavlja pitanje metoda privatizacije i naročito kako izbeći stvaranje privatnih monopola. Ta znanja su poznata još iz 1890. godine, ali izgleda ne baš svima. Tako se naš veliki italijansko-grčki privatni monopol - Telekom Srbija ponaša baš udžbenički: podiže cene, pravi ogromne spoljnotrgovinske deficite i ne investira ništa. No, kada se Telekom privatizuje na javnoj licitaciji (umesto privatnom prodajom, kao u Srbiji) i obavezno uvede regulatorno telo, činjenica da stranci preuzimaju domaću kompaniju ne znači ništa drugo nego više telefona, jeftiniji saobraćaj, doduše i nešto manje zaposlenih, ali bogami donosi lepu sumu dodatnih para za penzijski fond (Mađarska, Češka, itd.). I ta su iskustva dostupna, poznata i jednostavna. Ovo je verovatno ključno pitanje po kome se meri ekonomska hrabrost jedne vlade.

UKIDANJE MEKOG BUDŽETSKOG OGRANIČENJA znači da niko ne sme da troši više nego što zaradi, ukoliko se ne zaduži za ostatak. A na isti plaća kamatu. Reč "niko" obuhvata državu, preduzeća, banke i stanovništvo. Rečima "ne sme" bave se zakon o bankrotu, finansijska policija i sudstvo, a deficit države čitamo kroz stopu inflacije. Ovo je svakako najteži korak svim zemljama u tranziciji; niko ga nije do kraja sproveo. Pa ipak, što je više neplaćenih dugova, kredibilitet zemlje pada; strani investitori ne dolaze; inflacija raste; realni dohodak pada. Dakle, nema alternative. U suprotnom se privredni rast, umesto J-krivom (koja po obliku podseća na veliko slovo J, jer beleži mali pad koji prelazi u fazu rasta) lako pretvara u L-krivu, čiji oblik stanovništvu donosi mnogo veće glavobolje od čvrstog budžetskog ograničenja.

REDEFINISANJE RADA SOCIJALNIH SLUŽBI NA TRŽIŠNIM PRINCIPIMA. Činjenica da država nema dovoljno realnog novca svakako ne znači da će socijalne delatnosti "odumreti"; niz tržišnih mehanizama premošćuje jaz između siromašne države i potreba građana. Pri tome, nijedno rešenje u svetu nije dovoljno dobro da bi ga i lokalno stanovništvo smatralo uspešnim. Pa ipak, osim što država nema alternativu (izraženu u realnom novcu), prilikom uvođenja tržišnih rešenja registruje se i pomak nabolje u smislu da dolazi do "razbijanja" hipertrofiranih kapaciteta, dok se znatno smanjuje obim (poznatog nam) podmićivanja, dok zaposlenost i registrovani (te, dakle i oporezovani) prihodi ovih delatnosti rastu.

UMESTO ZAKLJUČKA: O RELEVANTNOSTI EKONOMSKIH SAVETA. Imala sam zadovoljstvo da razgovaram o ekonomskoj situaciji u Jugoslaviji sa Vilijamom Baumolom (New York University), jednim od najvećih ekonomista današnjice. Posle hrpe prikazanih jednačina i grafikona, izlaganje sam završila rečima da se, uostalom, osećam kao papagaj jer već godinama pričam maltene jednu istu priču. Na to je usledilo pitanje: "A koliko dugo to radite?" Na moj odgovor da se, evo, približava deveta godina, profesor se osmehnu: "Samo devet! Ja sam, vidite, isto to radio punih dvadeset i pet godina! A onda su, bukvalno preko noći, političari prihvatili moju teoriju kao svoju, i počeli da je primenjuju. Kada sam video koliko su grešaka i gluposti pri tome napravili, ni na pamet mi nije palo da mislim o autorstvu . "