Severna Irska

Mirovni proces zapao u ćorsokak

Ozbiljna kriza ovoga puta nije počela tradicionalnim maršem oranžista kroz katoličke kvartove Portdauna već najavom AUP-a da će bojkotovati regionalni parlament, kao i da će lider AUP-a Dejvid Trimbl zamrznuti svoju funkciju prvog ministra. Uzrok: zulum se više trpet' ne može. Povod: IRA odbija da se razoruža

Nije prošlo ni mesec dana otkako su stanovnici Severne Irske (Alstera) shvatili da, bez suštinske dramatizacije, postaju nezanimljivi ostatku sveta, a domaći i ini komentatori brižni su ili veseli, već zavisno od preferencija. Kažu: "mirovni proces propao", "nije bilo razumno očekivati nerazumno" i (lični favorit), "dobrodošao, rate". Da je reč o bulevaristici, mesta zabrinutosti ne bi bilo. Ovako, pošto se, prema svim kriterijumima, radi o vrlo ozbiljnim medijima, dođe vam da se zapitate, je li stvarno odzvonilo Good Friday-u (Dobri Petak), kako na Ostrv(lj)u zovu mirovni sporazum, sklopljen aprila 1998. godine, između predstavnika svih alsterskih političkih faktora, pod dirigentskom palicom bivšeg američkog senatora Džordža Mičela, uz neizbežno pokroviteljstvo predsednika Bila Klintona, britanskog premijera Tonija Blera i njegovog irskog kolege Bertija Aherna.

Ozbiljna kriza, u to nema sumnje, ovoga puta nije počela tradicionalnim maršem oranžista (protestanata) kroz katoličke kvartove Portdauna, mada je i toga bilo, već najavom Alsterske unionističke partije, najjače protestantske političke snage, da će bojkotovati regionalni parlament, kao i da će lider AUP-a Dejvid Trimbl zamrznuti svoju funkciju prvog ministra. Uzrok: zulum se više trpet' ne može. Povod: Irska republikanska armija (IRA) odbija da se razoruža. Rečeno - učinjeno. Mediji su potez AUP-a odmah krstili "zauzimanjem čvrstog stava", "udaljavanjem od zvaničnog Londona", te pritiskom na Šin Fejn, političko krilo IRA-e. Sam Trimbl promovisan je u heroja mirovnog procesa, borca za bolje sutra. Uz AUP ubrzo je stala Partija demokratskih unionista sveštenika Iana Pejzija, koji je oduvek bio protiv mira sa katolicima, što pozitivno utiče na njegov politički rejting, pa sad imamo besmislenu situaciju u kojoj jedan laureat Nobelove nagrade za mir i jedan ratnohuškač (preterano je napisati fašista, jer bih da verujem da takva ideologija ne postoji na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva) brane ono što se, prema njihovim izjavama, odbraniti ne može i ne treba. Zajedno, protiv katolika koji su sasvim slučajno i partneri u mirovnom sporazumu.

Međutim, ne smeju se gajiti iluzije: ni katolici nisu cvećke. Podeljeni između radikalnih simpatizera IRA-e, odnosno Šin Fejna, koji uvek znaju šta žele, ali najčešće to ne žele, i "umerenjaka" oko Partije socijaldemokrata i nacionalista Džona Hjuma, koji strašno žele, samo ne znaju šta, katolici podržavaju GF isključivo kad ih na to nagovore kompatrioti iz Sjedinjenih Država. Zato je i jedno ubistvo umalo poništilo sve mirovne napore u poslednjih trideset godina.

EGZEKUCIJA: Dakako, ne treba, kao što neki rade, čekati desetine leševa kako bi se u javnost izašlo sa priznanjem da je proces u krizi. To je posve jednostavno, ništa ne boli. Uostalom, mirovni proces nije proces ako ne doživi krize, ali podatak da se radi o usamljenom slučaju budi sumnje. Kao da su svi samo čekali da se nešto dogodi, pa da mogu da obustave primenu sporazuma, optuže jedni druge i povuku se natrag u svoje rovove.

Usamljen ili ne, slučaj dvadesetdvogodišnjeg Čarlsa Beneta uzbudio je duhove. Leš je pronađen u petak ujutro iza jednog kluba, u katoličkom kraju Put vodopada, u zapadnom Belfastu. Pucano je iz neposredne blizine, sa manje od 30 centimetara, jednom, u potiljak. Prema nalazu veštaka, smrt je nastupila momentalno. Televizijski snimci sa lica mesta pokazuju beživotno telo u lokvi krvi, sa rukama vezanim na leđima. Niko do sada nije preuzeo odgovornost za ubistvo (preciznije: likvidaciju, odnosno dželatsku egzekuciju) mladog katolika. Šin Fejn je u subotu saopštio da je Benet bio njihov aktivista, ali da oni neće jednostrano izaći iz pregovora, koji, istina, nisu ni počeli, mada se o njima poslednjih dana neprestano govori.

Mičelov mirovni sporazum zapao je u nerešive probleme još u oktobru prošle godine. IRA je tada, između redova, ukazala da nema nameru da se odrekne vojnog potencijala, sve dok se i poslednji protestantski Ulster platoon ne razoruža, iako je, prema GF-u, predviđeno da se sve paravojne grupe demilitarizuju simultano, u nekoliko faza. Unionisti su to dočekali prilično nevoljno, došlo je do skandala oko tajnih isporuka automatskih pušaka obema stranama i, naravno, do nepoštovanja rokova. Taman se učinilo da su se strasti smirile, kad je londonski "Dejli mejl" utvrdio da američki Federalni istražni biro tajno snabdeva IRA-u. Nekoliko dana kasnije, FBI je otkrio tovar švercovanog oružja na Floridi namenjen Kraljevskim pozornicima (u policijskom smislu) Alstera, vodećoj unionističkoj paravojnoj formaciji.

REVIZIJA: Najavljena revizija GF-a mogla bi suštinski izmeniti svakodnevicu Alstera, pod uslovom da se bespogovorno implementira. IRA bi se, konačno, obavezala na razoružanje, a ne demilitarizaciju (Vašington nije izmislio leksičke začkoljice zbog UČK), i pristala na učešće u izvršnoj vlasti. Zauzvrat, svi njeni pripadnici i simpatizeri bili bi amnestirani, Trimbl je načelno spreman da proguta ponos i ponudi im resore u svom kabinetu, u kome bi valjda učestvovao i Hjum, s kojim je podelio fond Nobelove nagrade. Protestantske paravojne grupe postale bi prošlost, London i Dablin prijateljske metropole itd. Pod uslovom da se bespogovorno implementira. U suprotnom, eto nama novih trideset godina sofisticiranog terorizma, taman da i potomci dožive paniku u londonskom "tjubu" kad neko kaže "bomba".

Procenjujući verovatnost ostvarenja jednog od dva scenarija, svi mahom previđaju da su GF kreirali Klinton, Bler i Ahern, dakle svi zainteresovani međunarodni faktori zajedno. Dogodi li se da mirovni proces propadne (revizija nije isto što i propast, već se tretira kao neophodna modifikacija), njihove pozicije biće ozbiljno uzdrmane, svakog iz različitih razloga. Stoga ne bi trebalo da čudi odluka, recimo, američkog predsednika da organizuje novi samit, odnosno britanskog i irskog premijera da potčine neposlušne alsterske lidere. Na kraju, oni to žele, mogu i - moraju.