Španija

Kandidat iz "drugog pokušaja"

Posle ostavke Hose Borelja, pobednika na internim preliminarnim izborima aprila prošle godine, španski socijalisti su za rivala Hose Mariji Asnaru ipak odredili Hoakina Almunija, generalnog sekretara PSOE

Od ostavke do kandidata - takav je, najkraće, bio put Hoakina Almunije, generalnog sekretara spanskih socijalista (PSOE) - od "poraženog" do "pobednika". Posle izbora na mesto generalnog sekretara partije i posebno posle decidiranog izjašnjenja Felipea Gonzalesa da "neće biti kandidat na narednim parlamentarnim izborima", socijalisti su odlučili da svog kandidata izaberu putem primarnih izbora. Kandidaturu su krajem marta 1998.

podneli Almunija i Hose Borelj, katalonski političar prošpanske orijentacije. Uprkos otvorenoj podršci Gonzalesa, Solane i ostalih "barona" (najuticajnijih članova PSOE), na glasanju 24. marta pobedio je Hose Borelj sa 55,1 odsto glasova, dok je Almunija dobio 44,6 odsto.

Iznenađenje je bilo poprilično, ali shodno pravilima demokratije rezultat je sportski prihvaćen i Borelj je krenuo u trku bez mnogo izgleda da je dobije, jer je vlada Hose Marie Asnara u svim anketama dobro stajala.

Poraženi Almunija je pomišljao na ostavku, ali je posle sastanka sa Boreljom i podrške koju je dobio sa svih strana odlučio da ostane na mestu generalnog sekretara i pomogne kandidaturu Borelja. Početkom maja Federalni komitet jednoglasno (234 člana) i zvanično promoviše Borelja u kandidata za Monklou.

Nešto više od 14 meseci kasnije, 24. jula 1999, isti taj Federalni komitet odlučio je, sa devet nevažećih glasova, da kandidat PSOE ipak bude Hoakin Almunija....

Šta se dogodilo u međuvremenu?

"Efekat Borelj", koji je odmah posle primarnih izbora doneo dosta političkih poena socijalistima, počeo je vremenom da slabi, jer se ispostavilo da Borelj nije kadar da se ozbiljnije suprotstavi Asnaru koji je glatko dobio prvi direktni duel u Parlamentu 12. i 13. maja 1998, kada se debatovalo o "stanju nacije".

PRIVID: Prve razlike između Borelja i Almunija, iza koga su stajali najjači ljudi partije, ubrzo su počele da izbijaju u prvi plan, sve više se govori o "boreljistima" i "partijskom aparatu", a 30. avgusta 1998.

Almunija šalje direktnu poruku Borelju, rekaviši mu da "treba da zaboravi naviku da o svemu govori u svakom trenutku" i da bi bolje bilo da se posveti "objašnjavanju svog projekta vladavine iz palate Monkloa".

U novembru, na mitingu u Armilji kod Granade, dominira privid jedinstva; Borelj izjavljuje da je Almunija "njegov prvi saradnik" ali "šef iz senke"; Felipe Gonzales, sastaje se 18. novembra , odvojeno, sa obojicom u nastojanju da pomiri sve veće razlike.

Posle perioda zatišja, u maju ove godine, ime Hose Borelja počinje da se pojavljuje u vezi sa aferom u kojoj su glavni akteri dvojica inspektora ministasrtva finasija iz vremena kada je on bio ministar.

Iako on sam nije direktno umešan u aferu podmićivanja i utaje poreza, vladajući PP (Narodna partija) ne propušta priliku da ga diskredituje. Iako ga partijski drugovi brane i podržavaju posle kritike koju mu je izrekao Robles Fraga, portparol socijalista u Parlamentu, povodom predloga zakona o "kontroli Parlamenta u slučaju međunarodnih sukoba" (povodom događaja na Kosovu), uz dodatak da ne uživa podršku Almunija i Gonzalesa, Hose Borelj je 14. maja podneo ostavku na mesto kandidata za premijera.

Tako se krug zatvorio. Trebalo je izabrati novog kandidata i Almunija nije bilo teško ubediti. Pristao je da se suprotstavi Asnaru, ohrabren rezultatima koje su socijalisti postigli na izborima za Evropski parlament (i nekim lokalnim) 13. juna. Kao tri primarna cilja Almunija je istakao "uspostavljanje reda u autonomijama", pravedniju raspodelu "viška" prihoda od rastuće ekonomije i dinamizaciju mirovnog procesa u Baskiji. Međutim, jasno mu je da za dobijanje izbora nisu dovoljni samo glasovi socijalista i njihovih simpatizera:

"Da bismo pobedili, treba nam milion glasova 'ostalih', a zato nam je potreban duh iz 1982", rekao je Almunija, podsećajući na vreme kada su socijalisti osvojili više od 10 miliona glasova, što se nikada u kratkoj istoriji španske demokratije više nije ponovilo.