Nuspojave

Vreme broj 448, 7. avgust 1999.

 

Crni bombarder

Kada kaze da njegov radio vrti "normalnu muziku" - Nikačeviću treba verovati. Svaka normalnost je određena društvenim kontekstom

Pronicljivi Aleksandar "Ešarpa" Nikačević, čovek i profesionalac koji je samo i jedino zahvaljujući svojim spektakularnim poslovnim kvalitetima i zaprepašćujuće-superiorno-elitističkim intelektualnim svojstvima postao direktor bećarski (obnoć!) porežimljenog Radija B92, ovih se dana izvoleo izraziti, između ostalog, i o diskografskim aktivnostima svojih prethodnika u ovoj medijskoj Kući Bez Ukućana. Nikačević je, naime, primetio da su neistinite i nedobronamerne priče kako rokeri koji su do ovog proleća snimali za muzičku produkciju B92 to više ne žele da čine. Istina je obrnuta, uskliknuo je Direktor - Omladinski radio B92 Omladinskog saveta (omladinskog?) Beograda, zapravo, ne želi da sarađuje s tim muzičarima, jerbo - ko to uopšte (može da) sluša?! To je, po ovoj suptilnoj školi mišljenja, "muzika za ludake", a oni, Nikačevićevi Omladinci, "puštaju normalnu muziku", i "snimaće samo ono što je komercijalno". Ha! Jedan od boljih momenata u inače ne baš raskošno suvislom filmu Crni bombarder je onaj kad Srđan Žika Todorović, u ulozi "tonca" na Zabranjenoj Radio Stanici, podmeće policijskom inspektoru snimke radikalne, nesmiljene, "perverzne" i cinične noise-rock grupe Butthole Surfers, znajući koliko će ovaj propatiti dok "to" bude slušao... Život stvarno imitira umetnost! Inspektor (Petar Božović), zgrožen i smožden, jedva preživevši genocidni zvučni udar, primećuje tim povodom nešto što opasno nalikuje Nikačevićevom znalačkom opserviranju dotične problematike.

Ovaj muzičko-poslovni spor i kontroverze koje ga prate ne bi (mi) bile osobito zanimljive da nisu simptom ozbiljnijeg identitetskog raskola. Naime, ono što se dešava oko medijsko-političko-pravnog natezanja vezanog za sudbinu Radija B92 nije samo pitanje želje režima da kontroliše stanicu koja je imala pogubnu naviku da distribuira Opasne Informacije (a sve informacije su opasne, samim tim što su informacije!). Naravno da je to sada u prvom planu, i jasno je da je vlast upravo zbog toga posegnula za ovom stanicom. Međutim, pravi značaj B92, koji "preti" da se obnovi preko B 2-92, sadržan je ništa manje u njenom subverzivnom delovanju u (sup)kulturi. To će reći da zgražavanje likova a la Nikačević nikako nije demagoško iliti "hinjeno": siromah zaista ne razume o čemu se tu radi, i iskreno je uveren kako je lenjinsko-robinhudovskom revolucionarnom akcijom oteo jedan važan medij ne samo od Stranih Plaćenika nego i od Opasnih Ludaka.

Naizgled, "ovo nije ništa politički", ali... priča o kulturnoj paradigmi Srbije devedesetih u osnovi je mnogo "političkija" - u suštinskom smislu - od razglabanja o ovoj ili onoj stranci i ostalom dnevnopolitičkom ephemerisu. I grmljavina koja je proletos protutnjala nad našim glavama poslužila je tome da se vidi ko je ko, i da se neopozivo razgolite preostali zamaskirani igrači na javnoj sceni. Otuda Nikačević nesvesno - kako bi drugačije? - pogađa u centar problema kada ne propušta da, osim političkog, izrazi i "muzikološko" gađenje nad svim onim što je bila "devedesetdvojka", pre nego što je, slavno kao Vukovar, oslobođena (neki smatraju da će, kao i Vukovar, pokunjeno i potuljeno biti i vraćena). Kada kaže da njegov radio vrti "normalnu muziku" - Nikačeviću treba verovati. Svaka normalnost je određena društvenim kontekstom. Ništa nije "normalno" ili "nenormalno" po sebi - samo nedoučeni i totalitarni umovi mogu infantilno da veruju u takvo nešto - nego je sistem važećih društvenih i civilizacijskih normi taj koji im "lepi" jednu ili drugu etiketu. Otuda je u današnjoj Srbiji jedina zaista normalna, a u isto vreme i aktuelna muzika - umetnost uopšte - ona koja se bavi svetom kriminogenih (nus)pojava, a i obraća se publici koja ima takve sklonosti. Više puta sam, u raznim prilikama, tretirao košavo-pinkoidne nusprodukte stvaralačkog varenja raznih lokalnih turbo-dance genija, te se ovom prilikom neću podrobnije baviti njima: svi dobro znamo o čemu se radi. U prolećnom ratu se videlo da je gotovo sav rock-mainstream u Srbiji čedo iste civilizacijske paradigme, i da je sveopšti, programski autizam i nesposobnost da se kritički sagleda svet oko sebe i vlastita uloga u njemu nešto što vajni "rockeri" (s Moravu) bratski dele s ozloglašenim narodnjacima, denserima & comp. Sve ono što je skakutalo, kmečalo i prenemagalo se po Beogradu iz razloga najnotornijeg društvenog konformizma, i što je činilo važan začin target-kulture, proizvod je te i takve društvene "normalnosti", koja ovde zapravo traje još od tito-hitoidnih, ivo-lolaških, "brigadirskih" i sličnih nadri-rock zapevanja iz sedamdesetih pa naovamo. Otuda je gotovo sve što je ikada ovde vredelo u urbanoj (sup)kulturi bilo stvoreno na margini, u okruženju radikalnog otklona od Sredine. Jednostavno, ako normalne kulturne produkcije situirane u normalnim društvima imaju i mainstream i marginu iliti alternativu, ovde imamo samo marginu i - ništa. To, ništa je, nažalost, vrlo glasno.

Da, veselnik Nikačević ne sluti koliko je u pravu: kad pogledaš, jedino je nekoliko grupa koje su snimale za produkciju "devedesetdvojke" - Obojeni program, Kanda, Kodža i Nebojša, Darkwood Dub, Viborg Dallas, Jarboli etc., ostalo izvan sveta društveno prihvatljivog, što će reći - upotrebljivog. Nema te režimske kampanje kojoj može da posluži pesma S. A. T. grupe KKN niti postoji taj Nikačević kojem se to može dopasti.

Rado ponavljam, i pri tome sam sasvim ozbiljan da su, u izvesnom smislu, pank i njegovi potonji derivati (sve do Laibach i Neue Slowenische Kunst) srušili komunizam u Sloveniji, a kasnije onemogućili i prevlast klerikalno-nacionalističke desnice. A to znači da ih je, zapravo, srušio Radio Študent, jedina istočnoevropska radio stanica koja je radikalnija, pozitivno "čistunskija" i u tom smislu, "bolja" i od onog B92. Zato Nikačević instinktivno oseća opasnost i sa margine: druga Srbija dolazi s promenom kulturne paradigme, a ne tek s promenom Vladarevog imena.

Teofil Pančić

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)