Kišobran

Kada veliki i žilavi automatik počne iz čista mira da se otvara na mnogoljudnom javnom mestu, ili se na kiši borimo sa stvorom koga je vetar okrenuo naopako, ili kada se udidimo za večernji izlazak i prekasno otkrijemo da je platno otkinuto na jednom kraju, lako je osetiti mržnju prema njima. Inače su to drage spravice i smatraju se nekom vrstom kućnog ljubimčeta.

Amrel, umbrela i slično - umbra je sunčano-žuta boja - postoji nekoliko hiljada godina. Dugo su ga, u Egiptu, Indiji i Kini koristili samo sveti ljudi kao znak da uživaju Božju zaštitu; imali su, prema tome, statusni značaj. Ukrašavani su zvončićima, resama i percima, pa su bili i veseo prizor. Imena onih koji su projektovali ove veseljake izgubljena su u istorijskim bespućima, ali se pretpostavlja da su ih inspirisale pečurke. U to doba su ljudi napravili mnogo lepog i korisnog isključivo na osnovu posmatranja praktičnosti kojom priroda rešava stvari. Zahvaljujući tome, i kišobran je prejezdio kroz milenijume ne gubeći originalni oblik i svrhu.

Divno ukrašeni lakirani kišobrani/suncobrani iz Kine i Japana izgledaju u dlaku isto kao njihovi Ming ili Tokugava preci. U Evropu su ih doneli antički Grci i Rimljani, tada već sa svrhom zaštite od kiše. Može se zaključiti da od tog perioda datira neobjašnjivi strah Evropljana od vode. Ipak, zbunjuje činjenica da u srednjem veku ovde (u Evropi) nije bilo kišobrana, mada je poznato da je to bilo doba izrazite averzije prema kupanju. Bilo kako bilo, tokom sedamnaestog veka su se ponovo pojavili, najpre u Francuskoj, potom i na celom kontinentu. U devetnaestom veku bili su obavezan deo garderobe i statusni simbol gornjih društvenih slojeva.

Još uvek je nemoguće zamisliti damu i gospodina bez kišobrana ili suncobrana. Šareni, jednobojni, čipkani, svileni, sa izrezbarenim drvenim ili mesinganim drškama, koje su koketno vrtele frajle ili ih ponosno mazili kicoši. Masovni, bezlični i uglavnom neukusni automatici koji se stalno kvare i pokazuju tendenciju ka svojeglavosti pojavili su se otprilike šezdesetih godina ovog veka. Jevtini su, pa se zato ne popravljaju već bacaju, i tako su nestale one relativno ofucane lutalice koje su idući ulicom uzvikivale reklamu za svoje usluge: "Popravljamo kišobrane stare lonce šerpe, krpimo kišobrane..." Automatici imaju jednu ozbiljnu manu: zahvaljujući bezličnosti i dimenzijama, strašno se lako gube pa, posle desetog ili petnaestog kome je nestao svaki trag, čovek digne ruke i otkrije čari mokre kose i odeće, kao i božanske tople kupke kad se stigne kući. Strah od vode ipak često nadjačava - otud prolaznici sa smočenim novinama ili najlon-kesama na glavi prate svaku kišu.

Neudžbenička istorija takođe često pominje kišobrane. U "Kremenku", na primer, to je kameni točak nasađen na motku; kada su, zatim, Asteriks i Obeliks videli da ih nose Britanci, mislili su da im služe kao zaštita za slučaj da im nebo padne na glavu (baš su šašavi ti Gali); Meri Popins ima blebetavi kišobran koji leti; kad je Džin Keli zapevao na kiši šljapkajući po baricama, cela planeta je otvorila kišobrane i zaigrala sa njim; priča se da je Nikola Tesla kao klinac skočio sa krova svoje kuće u rodnom Smiljanu da proveri da li kišobran može da posluži kao padobran i dobro se ugruvao; sujeverni zabranjuju otvaranje ove stvarčice u zatvorenom prostoru jer on onda, valjda, postaje satelitski tanjir koji skuplja nevolju, a uvek postoji i crv sumnje da su sujeverni možda u pravu.

Kišobran ima višestruku primenu. Odličan je da se u njega ubace sitni predmeti koji se ukradu u robnoj kući. Poznati su česti slučajevi šupljih drški u koje se sipa viski, ali se to mora konzumirati bez svedoka, jer natezanje kišobrana izgleda pomalo čudno. Kad smo već kod šupljih drški - dolazimo na funkciju kišobrana kao oružja - u nju je moguće ugraditi mač i probosti gada kad se najmanje nada, misleći da od finog gospodina ne preti opasnost. Komšije Bugari zaslužni su za izum kišobrana sa šupljom iglom i otrovom u vrhu - odlična stvar za atentate u velikoj gužvi (kiša nije nužan uslov).

Prizor bakice koja kišobranom mlati nekog preko leđa antologijski je. Evo i primera za kraj: skoro je u Čačku izvesna gospa u godinama ispred prodavnice mlatila gajbicom nekog sirotana koji je pohvalio vlast. Komšinica nije to mogla mirno da posmatra i obratila se gospi: "Na ti amrela, šta ga maziš tom gajbicom." Ostatak scene je krvav, pa ćemo preko njega diskretno spustiti otvoreni kišobran.