POLITIKA

Vreme broj 448, 7. avgust 1999.

 

Stanovi

Sirotinja protiv sirotinje

Kako su bivši borci i ratni vojni invalidi, na čelu sa članovima rakovičkog Udruženja boraca ratova od 1990, ušli u 36 stanova solidarnosti u Čajničkoj ulici i kako su reagovali radnici

Uz svadbu, rođenje dece, ispraćaj sina u vojsku i dobijanje posla, u tegobnom životu prosečnog srpskog trudbenika ništa lepše ne može da se desi od useljenja u sopstveni stan. I ništa gore od saznanja da se neko drugi tu već uselio.

Porodice 18 radnika "Lola korporacije" željno su čekale 20. avgust, datum predviđen za okončanje radova na dvema zgradama sa po 36 stanova solidarnosti u Čajničkoj ulici na Petlovom brdu (odnosno u naselju Kijevo-Kneževac, kako ko računa, ali svakako na mestu za koje čovek ne može da bude načisto da li je bliže Beogradu ili Lazarevcu). Krajem pretprošle nedelje, u noći između 21. i 22. jula, i naredne noći, nedovršenu zgradu u Čajničkoj 5 zauzeli su bivši borci i ratni vojni invalidi na čelu sa članovima rakovičkog Udruženja borca ratova od 1990. godine. Borci su ušli u svih 36 stanova od čega 10 pripada radnicima "Lola korporacije", a ostali zaposlenima u "21. maju", "Jugostroju", "Rekordu", IPM-u...

RADNICI: U "Loli" je nastala buna 28. jula, u fabričkom krugu okupilo se nekoliko hiljada radnika izražavajući solidarnost s kolegama i nameravajući da se obračunaju sa uzurpatorima. Generalni direktor Bogdan Vlahović jedva ih je umirio. Osam radnika dobilo je ključeve stanova u obližnjoj zgradi u Čajničkoj 7 potpisavši zapisnik sa Fondom za finansiranje izgradnje stanova solidarnosti. U zapisniku se navodi da su stanovi nedovršeni. Dogovoreno je da stanari unesu samo najneophodnije stvari kako bi izvođač radova GP "Zlatibor" mogao da završi sa hoblovanjem i lakiranjem parketa, postavljanjem lajsni, uvođenjem struje i vode... Iste uslove prihvatili su i radnici drugih firmi. Odsustvo komfora se ignoriše, jer kako za "Vreme" kaže radnica "Rudnika" Milena Dukić: "Navikli smo na sve, izdržaćemo i ovo nekoliko dana bez struje i vode, samo da sam ušla u svoj stan. Uložili smo novac, nije nam svejedno. Imamo momke da nas čuvaju, super nam je." Pokazuje na obezbeđenje koje je angažovao izvođač radova: agencija "Soko", crne uniforme, na leđima slika sokola i mača oko kojeg se obmotala zmija, inače uljudni momci. Žena, čeka stan 21 godinu.

Građevinci "Zlatibora" obećali su da će da dovrše zgradu u Čajničkoj 7 do 10, najkasnije 15. avgusta, a struju i vodu priključiće kada bude obavljen tehnički prijem. Na drugoj zgradi u koju su se uselili borci neće raditi ništa dok se ne reši status. Izuzetak je potporni zid, koji mora da se završi iz bezbednosnih razloga. Borci su se, inače, sami priključili na vodovod i drže stražu oko šahta, zlu ne trebalo.

Generalni direktor "Lole" Bogdan Vlahović 26. jula pismeno je obavestio premijera Mirka Marjanovića i ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića o tome šta se desilo: "Strahujemo da ukoliko nadležni organi hitno ne isele ova lica iz pomenutih stanova, može doći do nesagledivih posledica i izlaska radnika na ulice, da umesto nadležnih organa rešavaju ovaj problem, odnosno oslobode svoje stanove", stoji, između ostalog, u njegovom pismu.

Obraćanje sindikata "Lole" predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i premijeru Marjanoviću konkretnije je i oštrije: "Radnici 'Lole' uvek su davali podršku Vama kada Vam je bilo najteže. Danas nama treba Vaša pomoć i podrška da zaštitimo svoja prava i interese u borbi protiv bezakonja i anarhije koje sprovode pojedinci, a nalaze se u vlasti ove naše napaćene zemlje. Predstavnici Radikalne stranke dali su rešenja za stanove u Kijevu-Kneževac koji su građeni sredstvima solidarnosti da se usele samozvani borci Udruženja ratnika od 1991. godine opštine Rakovica. Rukovodstvo 'Lole' zajedno sa ličnim sredstvima radnika isfinansiralo je iste." Sindikat još kaže da "među radnicima koji su dobili stanove ima dosta njih koji su bili aktivni učesnici odbrane naše zemlje od aveti Zapada". "Ukoliko ne zaštitite naša prava na stanove solidarnosti, nama u Sindikatu ostaje pravo da se samoorganizujemo, da uzmemo pajsere u ruke i da krenemo u odbranu naših interesa."

BORCI: U razgovoru za "Vreme" Miroslav Ivković, predsednik rakovičkog Udruženja boraca rata od 1990. godine, demantuje da su borci dobili bilo kakva rešenja od Srpske radikalne stranke: "U četvrtak, 22. jula, u moju kancelariju ušao je direktor `Zlatibora` Jelenko Jeremić i rekao: `Vaši su borci ušli u vešernicu`. Prethodno su me tri borca obavestila da su se bespravno uselili u stanove i zamolili me zamolili da im izdam potvrde da su članovi našeg Udruženja. To se brzo pročulo i borci su počeli da ulaze, ne samo naši iz Rakovice već i sa Voždovca, Čukarice, iz Zemuna... Ušlo je, izgleda, i nekoliko policajaca i civila, videćemo kad napravimo spisak. Morali smo da podržimo useljene borce, i to su učinile sve boračke organizacije."

"Razgovarali smo i sa sekretarom Fonda za stanove solidarnosti Vukašinom Berendikom", nastavlja Ivković. "Čovek vrišti, kaže da smo udarili na njegovu kuću. Ni na čiju kuću nismo udarili, mi ne želimo ničije stanove, svako je spreman da ih otkupi. Mnogi borci imaju po 20 godina radnog staža, izdvajali su novac, sada uopšte ne mogu da konkurišu ako su nezaposleni. A neki su nezaposleni baš zato što su prošli sva ratišta - od Hrvatske i Bosne do Kosova. I ja sam nezaposlen, u Udruženju radim volonterski, možete slobodno napisati da sam i ja ušao u jedan od tih stanova. Doznali smo, inače, da niko od tih radnika koji su dobili stanove nije socijalno ugrožen. Svi imaju kuće, besne automobile... A liste za stanove su pravili tako što bi onaj sa prvog mesta, ukoliko nema da plati pet-deset hiljada maraka, pao na 15. mesto, a onaj ko ima, platio bi i popeo se na prvo."

Predsednik sindikata "Lole" Branko Mirković ne krije svoje ogorčenje. "Ovo je ružno, ovo ne mogu da prihvatim. Radnici su učestvovali u finansiranju tih stanova, neki su dali po četrdest, pedeset, čak i sedamdeset hiljada dinara. Prosečna plata u `Loli` je 800-900 dinara. Mi u Beogradu nismo primili šest plata, od oktobra prošle do marta ove godine, a radnici iz Raške, Vitine ili Štrbaca nisu primili čak 15 plata. Od aprila do juna primali smo po 500 dinara mesečno. Od 6500 zaposlenih u `Loli`, 70 odsto njih je na prinudnim odmorima, primaju po 300 dinara mesečno. Da bi uplatili za stanove, ljudi su se zajmili, bukvalno odvajali od usta", kaže Mirković i pominje pajsere kao krajnju meru.

LICE MESTA: Na zauzetoj zgradi visi srpska zastava sa grbom. Sumnjičavi ljudi ispred raskravljuju se kada vide Ivkovića. Nekoliko njih sedi u hodniku, na stoličicama od drveta i kanapa. Jedan od prvih koji su ušli u zgradu kaže: "Kada smo to veče došli, vrata su bila otvorena. Nije bilo brave ni portira. Odmah smo zamenili cilindre. Posle jedno dvadeset minuta dođu portiri, kažu pucaće. Kažem: `Pucaj ako smeš, i mi ćemo da pucamo`. Sutra su počeli da se useljavaju i ostali. Kako smo saznali za te stanove? Brzo se to raščuje, čoveče, pa mi znamo sve, znamo i kad je čijem detetu rođendan."

Reč uzima Goran Stričević, ratni invalid iz Zemuna, "45 rupa na sebi, otišla pluća i kičma, 277 dinara invalidnine", dvoje dece. Kći mu je imala tri meseca kada je ranjen u Vukovaru, na Kosovu je ratovao u okolini Peći, u 125. brigadi, jednoj od dve jedinice koje su dobile orden narodnog heroja: "Slučajno sam čuo za ovo, došao sam i uselio se. Niko od nas nema rešeno stambeno pitanje, ali je još važniji razlog za ovo što smo uradili protest zbog toga što se borci godinama ponižavaju. Od 1991. godine ne postoji spisak kome su dodeljivani borački stanovi. Sada se više ne zidaju, a i ranije ih je bilo malo, ali ih je bilo. Bivši direktor gradske Uprave za boračka i invalidska pitanja Jova Bojković nije ostavio čak ni spisak koliko je stanova dao i kome ih je dao. Probaj da proveriš da li Drobnjaković, direktor republičkog tržišta rada, živi u boračkom stanu. Radmila Milentijević ima stan od 420.000 maraka. Ceo ovaj sprat se zida za te pare. Došla iz Amerike da bude ministar! Ne može ona da dobije stan pre čoveka koji je ranjavan, izbušen, koji je branio ovu zemlju! Objavljen je spisak funkcionera Skupštine grada koji su podobijali stanove. Dobije čovek stan zato što je tri meseca u stranci, zato što je zamenik sekretarovog zamenika? Kad izađe Raša Radovanović koji je pobegao iz Sarajeva i, posle tri dana formalnog zaposlenja dobio stan solidarnosti, kada izađe i Boško Đokić i mali ovaj što je juče počeo da pika loptu i mi ćemo da izađemo. Dok oni budu dobijali stanove, a mi ne, dok ne bude vraćeno ono što je ukradeno od 1991. godine, odavde ne može da nas istera bog otac. Čim prvi koji se uselio u borački stan izađe, izlazimo i mi."

O mogućnosti da budu silom iseljeni, Stričević odgovara pitanjem: "Znaš šta rade Spartanci pred bitku? Pletu kiku. Mi stavljamo ove pločice (vojničke, identifikacione, prim. aut.) i ne idemo nikud. Nek pokušaju. Nas su političari sjebali, nisu nas sjebali ni ustaše, ni mudžahedini, ni Šiptari. Nikad nismo bežali, nećemo ni sad. Trebaće im tenkovi da nas isteraju, ali se to nikome ne isplati, jer će i zgradu da sruše. Umesto ovih stanova, jedino mogu da nam daju garsonjere u Orlovači od 2,80 kvadrata, bez struje. Pogledaj ove stanove: kao kutije šibica, garsonjere i jednosobni. Ni najveći od njih nije za porodicu sa dvoje dece različitog pola. Ako neko radi 20 godina, ne daješ mu stan za kurvanje nego da stanuje s porodicom. A ovo nisu stanovi za porodice."

Ređaju se priče. Momak preživeo hrvatski logor, višestruko izlomljene ruke, ništa nije priznao. Ne može da savija ruke kako treba, zato ne može da nađe posao, ergo nema ni šansu da dobije stan. Željko Tomašević, suvonjav, bivši bokserski reprezentativac. Četiri puta ranjavan, tri puta teže, "nosio creva u ruci" od Goražda do Pljevalja. Još mu izlaze geleri na leđa. Invalidnina 483 dinara, kaže da su mu od toga odbili 100 dinara zbog poplave u Rakovici. Osnovna škola, nema posla, nema drugih prihoda. "I opet je išao na Kosovo i bio među najboljim borcima", dobacuje Stričević. Ostali pominju da se ne sprovodi ni odluka gradske vlade da deca invalida ne plaćaju obdanište. "Pogledaj, ovo je po planu zgrade vešernica", pokazuje Stričević omanji stan. "Po planu ima 32 stana, a od vešernica je napravljeno još četiri. Za koga? Za radnike `Zlatibora`. S kojim parama? Parama Fonda, ovih radnika i preduzeća."

ZAKON I PRAVDA: Sekretar Fonda za finansiranje stanova solidarnosti Vukašin Berendika u kratkom razgovoru za "Vreme" jedva se obuzdava da ne viče: "Ušli su u stanove beogradske sirotinje. Duša me boli što niko od nadležnih organa još ne reaguje. Zamislite, ušli su u garsonjeru od 29 kvadrata četvoročlane porodice sa slepom devojčicom". Podatak potvrđuje i Branko Mitrović.

Oglasilo se i Veće samostalnih sindikata Srbije pismom Mirku Marjanoviću, te ministrima pravde i unutrašnjih poslova. U pismu se navodi da su se u stanove solidarnosti "nasilno uselila lica koja se predstavljaju kao učesnici rata 1990-1999. godine", traži se njihovo iseljavanje i tvrdi da je "Fond solidarnosti na sednici Upravnog odbora održanoj 22. jula (na dan kada su prva trojica boraca već ušla u stanove u Čajničkoj, prim. aut.) te stanove dodelio borcima rata od 1990. do 1999. godine, prema kriterijumima Uprave za boračka pitanja grada Beograda". Povodom ovog pisma, gradsko Udruženje boraca rata od 1990. godine saopštava da se njegovi članovi "ne predstavljaju kao borci, već da oni jesu borci i vojni invalidi."

Izvođač radova, GP "Zlatibor", tužio je rakovičko Udruženje boraca. Prvo ročište održano je u sredu, 4. avgusta. Tuženi borci osporili su tzv. pasivnu legitimaciju, tvrdeći da rakovičko Udruženje nije organizator useljenja boraca. Zastupnik optužbe izjavljuje da je na uzurpiranoj zgradi bio istaknut papir sa nazivom i pečatom Udruženja, odbrana to negira. Optužba za sledeće ročište nudi svedoke i kaže da je policija pozvana, ali da nije intervenisala, možda zato što "kako se nezvanično čuje, među useljenima ima i policajaca". Na licu sudije Dobrile Strajine videlo se da joj nije milo što je u sudnici novinar. Još se više smrkla kada je čula da je reč o novinaru "Vremena". Dobrohotno je odustala od zahteva da isti traži dozvolu predsednika suda, ali se njegovo ime, osim na kraju ovog teksta, našlo i u zapisniku. Sledeće ročište zakazano je za petak, 6. avgusta.

"Radim u preduzeću `Srbijašume`, imam 32 godine radnog staža", kaže smireni čovek u čiji se stan od 44 kvadrata u Čajničkoj 5 uselio neko od boraca. Ljubazno moli da mu se ime ne objavljuje, jer nije siguran da li bi to pomoglo. "Ima nas petoro: majka, žena, sin od 17 i kći od 24 godine. Živeli smo u baraci u Makišu, ali je ona izgorela. Sada živimo odvojeno, kod pašenoga, kod komšije... Zahvaljući razumevanju mog preduzeća i Skupštine grada dobio sam taj stan u Čajničkoj. Čekam ga od prošle godine. Inače sam član Udruženja boraca rata od 1990. godine i to baš rakovičkog. Išao sam tamo sa predsednikom, pokušao da razgovaram sa ljudima, ali je problem, izgleda, baš to što imam rešenje za stan. Ne želim da se s kolegama borcima obračunavam na silu, ali mislim da nije lepo da se prema meni, starijem čoveku, tako ponašaju."

Miroslav Ivković tvrdi da zna za ovaj slučaj i da će ga borci rešiti kada naprave popis useljenih u spornu zgradu.

Uroš Komlenović

 

Nekretnina generala Dragoljuba Ojdanića

Politički prvorazredna vest je da general Dragoljub Ojdanić prodaje svoju kuću u Šušnju, barskom naselju nedaleko od mora. Naravno, takva vest izaziva različite špekulacije. Radi se o novoizgrađenoj lepoj kući od nekih 300 kvadrata, na placu koji je prava borova šuma. Zainteresovani kupci, međutim, otkrili su da ta velika kuća nije uknjižena u katastar zato što je podignuta bez potrebne građevinske dozvole. Na generalovo ime uknjižena je samo mala, prilično neugledna kuća na istom placu, koja služi kao neka vrsta ostave. Tako će, zbog nemogućnosti da po adekvatnoj ceni proda nekretnine, načelnik Generalštaba verovatno i dalje da letuje u Crnoj Gori.

V.B.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)