Ko se plaši Šešelja?

Po nekim tumačenjima, srpska opozicija se ne objedinjuje oko zahteva da se u ovoj zemlji raspišu vanredni izbori i zbog straha, ne samo njihovog nego i nekih aktera iz sveta koji imaju uticaja na ovdašnje političke igre, da bi od toga mogli profitirati Vojislav Šešelj i Srpska radikalna stranka. Međutim, što Šešelj glasnije viče da je on za izbore, sve više verujem da će izbora biti, ali ne verujem da se Šešelj tome raduje.

Kad je ono pred kraj pobede nad NATO-om počelo da se šuška kako će šešeljevci podneti ostavke na ministarska mesta u srpskoj vladi, neki od trezvenih socijalista, a ima i takvih, govorili su mi da će on morati da "odradi ostavku". I odradio je... Čak udarnički, jer ako ga je onom smešnom uredbom Milan Milutinović zadržao u vladi i tako mu omogućio da se ne ugruva baš odmah pred sopstvenim pristalicama i glasačima, sadašnja kooperativnost pokazuje da je Šešelju lakše da otrpi NATO čizmu nego da sebe i kamarade izuje iz ministarskih cipela.

Nemojte iz sledećih rečenica izvlačiti velike zaključke, ali za nas koji smo u ovom poslu simptomatična je bila i sledeća priča. Elem, Vojislav Šešelj, pre jedno mesec i po dana, tada u funkciji potpredsednika vlade u ostavci, u nekakvom intervjuu na TV Politika, pokrenuo je zanimljivu temu, kako je vlada nekih desetak vila ustupila Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, da ovo te vile proda i kupi stanove za policajce, ali da vlada nikada nije dobila izveštaj šta se sa tim vilama dogodilo, a Šešelj još reče kako se šuška da se u jednu od njih uselio Vlajko Stojiljković, prvi srpski policajac i Šešeljev kolega iz vlade. Kada smo mi u "Vremenu" krenuli tragom te priče, neki od radikala u srpskoj vladi rekli su nam da je to njihov šef malo preterao, a iz kabineta potpredsednika u ostavci, dakle Šešeljevog kabineta, neko neidentifikovan, osim osornim glasom, poručio je da se više nikad ne javljamo. Dobro, nećemo...

Ali, ako pomislite da je to Otadžbinska uprava proglasila Šešelja neodgovornim i uskratila mu pravo da mnogo priča, pogrešili ste. Biće najpre da je on od TV intervjua pa do našeg poziva (što sâm, što uz tuđu pomoć) promenio mišljenje o tome šta mu je činiti, pa ne samo da je ostao u srpskoj vladi već hoće da uđe i u saveznu, da bi pre neki dan poručio kako je glupo biti u opoziciji. A i ne isplati se, dodali bi zlobnici.

Naravno, ne treba Šešelju osporiti pravo da menja mišljenje. Da sam ja u nekoj opoziciji čak bih to pozdravio i isticao gde god stignem. On je napokon počeo da zbunjuje svoje glasače. Odjednom u njihovim očima onakav čovek postade - ni riba ni devojka. Ako su oni nešto voleli kod Šešelja, bila je to doslednost, makar i u činjenju nepočinstva. Kod njega je izgledalo da je crno - crno, a belo - belo; kad je on zborio, Kosovo je bilo naše, a penzije su bile isplaćene. Naravno, ništa od toga nije tačno, ali je Šešelj govorio ono što sludjeni glasač voli da čuje, a sada pomalo sludjeni Šešelj izigrava nevinašce, koketira ostavkom, prepisuje saopštenja starijeg partnera u koaliciji, dokazujući da vlast kvari ljude, pa i one za koje se verovalo da ne mogu kvarniji biti.

Njemu prosto nije data mogućnost da igra neku sopstvenu igru dok se Milošević nalazi nad provalijom. Ako su oni što ne vole Šešelja slutili oduvek da on igra po Miloševićevoj muzici, sada i oni što vole Šešelja čuju kako neko s Dedinja udara takt a, koliko ja slutim, pola radikala bi radije odseklo ruku nego što bi sada glasalo za otvorenu koaliciju Milošević-Mira Marković-Šešelj. A teškoće s kojima je suočen Milošević traže sada od Šešelja ne samo da ne ljulja čamac već da kao neki galiot vesla u njemu.

Ako je, dakle, strah od Šešelja razlog ove igrarije oko činovničke vlade, s kojom računaju oni čija je računica da će se Milošević dobrovoljno odreći vlasti, onda mislim da je njihov strah manje opravdan od njihove naivnosti, ako je naivnost u pitanju.

Šešelj je poslao definitivnu poruku, a ona glasi: ko se laća zarđale kašike, svaka čorba biće mu kisela.