Kultura |
Vreme broj 449, 14. avgust 1999. |
Slike o filmu Obnova igrališta Dvadesetog dana snimanja "Nebeske udice" igrao se basket tri na tri do 21, u koš PRVA: Ogromni reflektor na isto tako ogromnom kranu, koga je nemoguće ne uočiti još pre ulaska u podvožnjak koji spaja dorćolsku Dubrovačku ulicu sa Dunavom, prvi je vesnik da ste blizu mesta gde ekipa producentske kuće Ljubiše Samardžića "Sinema dizajna" snima film "Nebeska udica" scenariste Đorđa Milosavljevića i reditelja-debitanta Ljubiše Samardžića. Reflektor osvetljava davno započetu pa još nedograđenu Centralu, sada zbog potreba filma intervencijom scenografa Vladislava Lašića pretvorenu u još veću ruševinu no što jeste, u kojoj i oko koje od 17. jula nastaje priča, kako vašem izveštaču i gostu dvadesetog dana snimanja objašnjava predusretljivi domaćin Miša Petković, P.R. producenta, o nekolicini mladih ljudi iz stambenog bloka na periferiji Beograda koji u jednom od sedam dana prošlog maja pokušavaju da sagrade lokalno košarkaško igralište, upravo bombardovano. Kaže da se oko tog događaja vrte životne priče četiri para, i da su najveći adut producenta, pa znači i reditelja filma - glumci. Ljubiša Samardžić je odabrao da nabrojimo samo glavne uloge: Nebojšu Glogovca, Anu Sofrenović, Ivana Jevtovića, Katarinu Žutić, Nikolu Koju, Sonju Kolačarić, Dragana Bjelogrlića, Irfana Mensura, Nikolu Đurička; i zvezde: Milenu Dravić, Nedu Spasojević i Mrguda Radovanovića. DRUGA: Ulaz u ketering ekipe, veliki dugački šator otvoren prema Dunavu, najavljuje pano sa ispisanom dobrodošlicom u "Sky hook" kako će se film oslovljavati kad bude predstavljan inostranoj publici. Iza dva stola postavljena duž šatora kao za svadbu, dimi se sa improvizovanog šporeta. Obavezni komentar prisutnih da noćno snimanje (subota 7. avgust) neće biti ništa manje vrelo od prethodnih dnevnih snimanja, potvrđen je desetak metara dalje, ispred kamere. TREĆA: Radivoje Andrić, pomoćnik reditelja, postavlja scenu u kojoj Ufonja (Dejan Lutkić) dolazi do Turče (Ivan Jevtović) i njegove ekipe (Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Nebojša Ilić, Boris Milivojević, Gordan Kičić, Mića Gajić, Miroslav Kaps), traži da vrate koš koji su, navodno, uzeli, ne priznaje da je razlog njegove posete u stvari Žozi, devojka koja više nije sa njim nego sa Turčetom, psovke, tuča i na kraju dogovor o poštenoj borbi: da igraju basket tri na tri do 21, pa ko pobedi - neka nosi koš. Scenu 35/6 probaju tri puta. Evo detalja. "Nidžo, ti si stajao ovde" (Andrić Đuričku). "Ne, ja sam ovako (pokazuje), pa kad oni krenu da lupetaju, okrenem se ovako, kao smaraju me." Raša Andrić odobrava. Ili: "Glogi, ovo poslednje, priđi kameri što bliže pa kaži 'šta je bilo, frka?'" (Andrić Glogovcu). Šminkeri utrčavaju svakog sekunda. "Ljubiša, ubacili smo repliku 'šta, ne smete', i to onda izazove Ufonju pa on krene". Samardžić odobrava. Između proba, Ljubiša Samardžić prilazi glumcima i pokazuje kako da izvedu neki pokret, kako da istaknu neki detalj, svakom posebno. Izdvaja Glogovca da ga pita zašto je skratio neku repliku, ovaj mu objašnjava, reditelj se slaže. Dok govori jednom, ostali ubacuju loptu u koš. "Nemojte da se preklapate sa tekstovima", kaže svima. "Ajmo da danas uradimo ranije, ajmo dok nema brodova." Branko Đorđević, odgovoran za ton, dodaje: "Dok ima samo agregat". Utom stigne i neki lavež. "Rade, dobro si osvetlio konstrukciju", obraća se Radoslavu Vladiću, direktoru fotografije. Generalna proba je sa dimom i vatrom. "Rade, ovo je dim, ko izmaglica! Izvoli Rašo" (Samardžić Vladiću, pa Andriću). "E, deco, hoćete da me poslušate? Ajde idemo u snimanje bez nove probe, hoćete da mi garantujete da će sve da bude u redu? Ajmo, nek krene sa srećom!" (Samardžić). Jednom su čekali da prođe voz, jednom je Đuričko loptom pogodio nosač koša pa je lopta ušla u kadar, jednom je trun bio na kameri, snimaju nekoliko dublova, glumci u svakom imaju novi detalj (Glogovac), Samardžić posle svakog diktira skripterki koji deo dubla treba kopirati, posle njegovog "stop, snimljeno!" glumci trče do monitora da vide snimak. "Šta je ovo, treći?", pita Glogovac. "Jeste, ali ti si bolji u drugom", kaže Samardžić. Dok oni gledaju, šeta se u krug, pa traži još jedan dubl. Dok se nameštaju, nešto im govori. Opet akcija. I - snimljeno. ČETVRTA: Brod "isti od sinoć, sad će čitav sat da se vuče" (Branko Đorđević) određuje pauzu za večeru. Dve devojke (uske bermude da se vide dugi listovi, kratke majice, mali rančevi na leđima, pastelne boje, naravno, prelepe) zaustavljaju Ivana Jevtovića, nešto mu govore, on je ljubazan. On, Koja i Glogovac (redosled nije bitan) su najtraženiji. Ispred šatora gomila mlađarije u prvoj mladosti, svi lepi i doterani, gledaju ko prolazi, ali tako da se ne primeti. PETA: Mile, vozač nisana, zvani Patrol, priča: "Ne, čini vam se, nije velika ekipa. Pa evo vidite, na primer, vozni park, u srećna vremena bilo nas je petoro. A sad, sve je smanjeno. I honorari i sve, ali, šta ćemo, pristali smo. Nema ni goriva. Ministarstvo je odobrilo novac za gorivo, ali šta vredi kad na pumpi gde treba da kupujemo nema benzina. I onda kupuj na crno, a sve to probija budžet. Pa opet, bitno da se radi". Sonja Ćirić |
Ljubiša Samardžić Moguća priča "VREME": Zašto debitujete baš sad, baš ovim filmom? SAMARDŽIĆ: Priznaćete da je svo ovo necivilizacijsko zlo donelo nešto što je verovatno pokrenulo civilizacijske mozgove. Ja sam bio iznenađen tom agresijom, drskošću da celokupna zapadna alijansa krene na pohod uništavanja psihologije, ne objekata, na ovim prostorima. Evidentno je da smo postali taoci i naših i njihovih, da je diplomatija trebalo da bude daleko mudrija, da je morala da ima komunikaciju sa svetom. Zato je ono što nam se desilo u meni ostavilo najdublji trag. Uz sve to, imao sam intimnu muku, pa je moj intimni rat za zdravlje mog sina bio daleko veći od ovog bombardovanja. Eto, biće da su te emocije pokrenule moju odluku da režiram. U trenucima kada sam odlučio da krenem, shvatio sam da bi to trebalo da bude film između neba i zemlje, film koji nije za ovaj čas i tren nego film sa večitom emocijom. Ako se bavite ljudskim sudbinama, njihovim manama i vrlinama, mržnjama i ljubavima, ako otkrivate njihove unutrašnje muke, i ako imate uz sve to jednu iskrenost u njihovim karakterima i sudbinama, onda to neće biti film samo za jedan tren. Opredeljujući se između žanra, odlučio sam da to bude jedna moguća priča, a da ima dodira sa fantazmagorijom. Čitava igra između košarke i bombardovanja, između leta lopte i rakete, ima svoju metaforu. Jer košarka je pobeda, u njoj je teza da u sebi treba savladati nesigurnosti i nesporazume, da treba steći unutrašnji mir i pobediti. Kako protiv besparice? Od sponzora naveli ste samo Ministarstvo kulture. Prilagođavamo se, napravili smo koncept koji je sada jedino moguć. A to je: ljudima obezbediti pristojne plate za dva meseca, a procena vrednosti njihovog rada će doći tek nakon produkcije. Biće nekolicina domaćih sponzora. Koprodukcije ako bude, a upravo čekamo odgovor sa zapada, cela ekipa će dobiti ono što zaslužuje. Sigurno ste čuli komentar da filmovi koji se sada pripremaju, a pričaju o nedavnom ratu, žele da komercijalizuju tu temu. Priznaćete da je naša filmska kuća uvek bila hitra, da smo "Kaži zašto me ostavi" snimili odmah nakon Vukovara, da smo u "Ubistvu s predumišljajem" pričali o ratu koji nas se još tiče, da smo u "Stršljenu" opisivali ljubav Srpkinje i Albanca. Ja mislim da treba praviti filmove o onome što vam se dešava. Sa distancom čovek može da stvari prekroji, a mi ne želimo da se dodvorimo ni jednima ni drugima već da naprvimo film o našem unutrašnjem razmišljanju, film koji će komunicirati sa svetom. Ovo je dvadeseti dan snimanja, Âeka vas još čitav mesec. Vaš kolega Dragoslav Lazić je "Ranjenu zemlju" ("Sklonište") snimio za samo 17 dana. Napraviti filmsku priču ovog tipa je nemoguće drugačije. Nemoguće je raditi ni brzo ni ishitreno, treba promisliti, uraditi što ubedljivije. Jer, svaki gledalac ima svoj doživljaj vremena o kome govorimo, treba sve to zadovoljiti. Nebojša Glogovac Otvoren prostor "VREME": Samo što ste završili snimanje "Ranjene zemlje", vi u drugi film. GLOGOVAC: Biće i treći, kod Gorčina Stojanovića. Odmarali smo se dosta, nakupilo se energije, pa treba da je utrošimo. Oba su o ovom ratu... Karakteri su različiti, samo ih vreme povezuje. Postoji opasnost da se neke stvari ponove, ali ne plašim se toga. Sudeći po onome što sam videla na snimanju ta dva filma, volite da menjate tekst. Potrebno je to. Jer, ljudi koji pišu tekst imaju u vidu neke druge ljude, drugačije odnose nego što ih imamo mi u ekipi, i onda mi glumci tekst prilagođavamo sebi. Kod Lazića ste snimali elektronskom, ovde filmskom tehnikom; šta vam više odgovara? Ova tehnologija više odgovara filmskoj atmosferi, a "Ranjena zemlja" je bliža snimanju drame, tamo je kamernija atmosfera, sve se dešava u skloništu, ovde je širok, otvoren prostor... Da li u liku Kaje nalazite nečeg autobiografskog? Osim tog društvanceta, ekipe koja igra basket, ničeg drugog naročito. Svi smo imali društvo iz kraja - sede, zezaju se. I ja sam nekad trenirao košarku, ali nisam bio tako velika nada kao što je Kaja. A moja porodica, za razliku od ove filmske, je, hvala Bogu, na okupu, srećni smo i zadovoljni. |