Lično iskustvo: Uroš Đurić

Mi i oni

Jedan od učesnika izložbe "Erosov vrt" (Barselona, jul-septembar) jeste slikar Uroš Đurić. Njegova priča je primer šta sve mora da uradi, van domena stvaralaštva, ovdašnji slikar da bi prisustvovao otvaranju izložbe u inostranstvu na kojoj se, pored najpoznatijih savremenih i večitih autora, nalazi i njegov rad, pa ju je moguće shvatiti kao uputstvo za upotrebu ali i kao informaciju kako to sve može lepo i lako, samo ne kod nas. Evo odlomaka:

"Po dolasku na Cetinjsko bijenale, na kojem učestvujem u okviru skandalom prožete i ubrzo po otvaranju zatvorene izložbe 'Nova ikona', upoznajem Žan-Žaka Lebela, čuvenog francuskog bodiartiste i performera, pripadnika pokreta 'Fluxus', fotografišem ga pored svojih radova, razgovaramo o razlozima za obradu poznog Maljevića i još kojekavim besmislicama tipičnim za intelektualnu kozeriju. Dopada mu se kompletna postavka autora iz Srbije i odlučuje da rad Zorana Naskovskog 'L' Origin du Monde' uvrsti u postavku izložbe erotske umetnosti u Barseloni. Slučaj je hteo da se par meseci kasnije Jasmina Čubrilo zatekne u Parizu i u nekoj prilici upozna sa Lebelom i Viktorijom Kombalijom..."

(Jasmina Čubrilo preporučuje Lebelu rane Đurićeve radove zbog izrazito pornografskog sadržaja, i sredinom ovog februara stigao je poziv za izložbu, a zatim i NATO napad.)

"...U prvom humanitarnom ratu u Istoriji Ludila, za ciljeve od značaja birane su isključivo napuštene zgrade u centru grada, pored jedne od tih imam sreće da živim, te sam shodno prilici sklonio tek začetu porodicu kod brata koji nije te sreće, ali je zato završio na frontu. Umesto o izložbi, razmišljao sam o tome kako da pronađem još jednog ludaka pored sebe i to s kolima, koji će mi pomoći da prebacim butangas iz Ovče preko pančevačkog mosta pod uzbunom i u dilu boca za prevoz kako bismo detetu sterilisali bočice kad nestane struje, i sve u tom stilu. U jednoj od retkih prilika u kojima sam boravio u kući, zazvonio je telefon i s druge strane sam prvi put čuo glas Viktorije Kombalije koja zove da mi saopšti da još uvek računa na mene, i da se raspita da li u ovako distorziranim okolnostima postoji mogućnost da se odabrani rad dopremi, te da bi oni snosili sve troškove. Ukoliko se ispostavi da ih nema, ona je odlučila da rad i kompletnu dokumentaciju objavi u katalogu izložbe kao da je rad prisutan. Priznajem da sam bio zatečen tom zadivljujućom kombinacijom obične ljudske topline i profesionalizmom..."

(Jugoslavija nije u platnom prometu sa svetom, pa Španci ne mogu da pokriju troškove slanja, Đurić dobija donaciju od Centra za savremenu umetnost, gospođa Kobalija poziva Đurića na otvaranje izložbe u Barselonu, njena asistentkinja Aranča završava formalnosti.)

"...Vreme prolazi, rat polako jenjava, ulazi se u neke besmislene pregovore, okupiran sam polaganjem vožnje. Jednog jutra, vraćajući se sa pijace, moja žena nalazi koverat sa zaglavljem Instituta za kulturu Barselone. Unutra je poziv sa pečatom i potpisom upravnika programa za vizuelne umetnosti i obaveštenje da će grad snositi sve troškove mog boravka. Stojim i gledam. Imam još 15 dana do otvaranja zakazanog na Dan ustanka Srbije. Rat je prestao, ratno stanje se ukida, neke ambasade su proradile, a među njima i španska. Zovem ih. Da, oni rade, ali ne izdaju vize, ne mogu da mi pomognu, nema nikog od nadležnih. Deo personala je u Budimpešti, pa mi daju njihov broj telefona. Zovem Peštu, oni ne znaju ni za kakav poziv. Zovem Aranču, ona zove Institut, potvrđuju joj da je poziv poslat ambasadi. Ponovo zovem Peštu. Kažu mi da, ukoliko imam poziv, jednostavno dođem i uručim ga u zahtevu. Viza je šengenska i procedura traje 7 do 10 dana. Okrećem Aranču i saopštavam joj nove detalje uz napomenu da je sumanuto da toliko dugo čekam u glavnom gradu druge zemlje i izlažem se bespotrebnim troškovima boravka zbog nečega što u krajnjoj liniji, ne znam ni da li Ou dobiti..."

(Juri novac za avion, od Ministarstva kulture ni ne traži zbog lošeg iskustva iz 1992. godine, jedna fondacija ga odbija zato što se zbog nastale humanitarne katastrofe sva sredstva preusmeravaju u taj sektor, novac dobija od firme u kojoj je godinama radio kao spoljni saradnik.)

"... Imam još pet dana, nemam vizu, zovem agenciju. Letovi su iz Budimpešte, ponedeljkom, sredom i petkom. Otvaranje je u sredu. Rezervišem let za dan otvaranja. Avion poleće u pet do tri, let traje dva i po sata, otvaranje je u u pola osam. Ponedeljak je, zovem Špance u Budimpešti, oni pojma nemaju. Zovem Aranču, ona kaže da je sve sređeno. Zovem Špance u Beogradu, oni ništa ne mogu, ali mi preporučuju, pošto je u pitanju šengen, da se obratim Bivšim Susedima..."

(Otpravnik dugo premišlja, ali ga odbija, Đurić otkazuje let.)

"... Pristižem polako kući na zasluženu čašu tekile. Već je četiri. Sedim u gaćama u fotelji, u dnevnoj sobi i igram se sa svojom osmomesečnom ćerkom. Smejemo se. Oko šest zazvoni telefon. Moja žena diže slušalicu i progovara na engleskom, potom spušta slušalicu. Zovu iz Španije da provere da li je to dobar broj. Potpuna misterija. Oko pola sedam, ponovo telefon. Dižem slušalicu. S druge strane je Alonso iz Instituta za kulturu. Pita da li dolazim, odgovaram odreÂno. Ništa nisam obavio, niko ne može da mi garantuje da ću dobiti vizu. Da li sam razgovarao sa Karminom Burhan, konzulom? Ne, nisam uspeo da doprem do nje. 'Pa, dobro, evo šta ćemo. Budi sutradan u 10 u ambasadi u Budimpešti. Mi ćemo ih zvati u pola deset i sve ugovoriti.' A garancije? 'Niko ništa ne može da ti garantuje, ali budi tamo.' Okej, kažem, ali otkazao sam rezervaciju i nemam načina da u Beogradu dođem do karte za sutrašnji let. 'Držim poziv u kome stoji da mi plaćamo tvoj boravak, prema tome mi ćemo se pobrinuti za kartu, samo da vidim kako.' Ništa lakše. Mađarska je u platnom prometu sa celim svetom. Neka izvrše uplatu u Barseloni i karta će me čekati na aerodromu. Dogovoreno. Putnikov autobus za Peštu kreće u 9. Sada je petnaest do sedam. U agenciji se niko ne javlja..."

(Uspeva da otputuje preko druge agencije, dobija vizu, od prijateljice Žane telefonira na aerodrom i saznaje da dogovorena rezervacija nije stigla, urgira u ambasadi, dobija poziv da poseti konzula.)

"... rukujem se sa Karminom Buhan, osobom otprilike mojih godina, koja mi ponudi da sednem dok ona završi telefonski razgovor. U jednom trenutku mi se obrati da bi mi rekla da je u razgovoru reč o meni. 'Kad je već sve obavljeno, treba da se potrudimo da tamo i stignete.' Bio sam potpuno zatečen. Setio sam se događaja kada nas je u Briselu zatekao embargo na sam dan otvaranja izložbe. Letovi su bili otkazani i pozvali smo našu ambasadu radi konsultacija šta nam je činiti. Odgovorili su nam da ne mogu ničim da nam pomognu, ali ako nešto doznamo da im javimo. Ma 'leba ti! Pošto mi je predala slušalicu u ruke, čuo sam Alonsov glas. Kaže da je karta uplaćena i da čeka da mu jave šifru. Upozorava me da na aerodromu u Budimpešti često insistiraju da karta nije plaćena, ali su oni proverili, novac je legao. Javiće se za 15 minuta. Vodim neformalan razgovor sa konzulom, predajem joj katalog. Pita da li može da ga zadrži. Naravno, njoj je i bio namenjen..."

(Alonso mu javlja da ga čeka soba u 'Gran hotel Barsin', na aerodromu tvrde da njegova karta nije plaćena ali ustanove da jeste.)

"... Još 15 minuta. Stižem na red. Pandur proverava pasoš, ukucava neke podatke u kompjuter, proverava sliku, pita gde putujem, udara pečat i kaže 'hvala' na čistom srpskom. Odgovaram sa 'Nema na čemu, surda bači'. Prolazim carinu i stižem na bording. Još pet minuta. Avion je već na stendbaju i ja i neki tip čekamo autobus koji će nas prebaciti do piste. Još minut. Propuštaju nas. Dolazimo do autobusa i čekamo, nešto se domunđavaju voki-tokijem. Čekamo i dalje.U minut do tri u autobus uleću neka dva tipa. Zeks Obradović i neki lik. Srbi. Ukrcavamo se u avion.

Izložba? O tome neka pišu drugi. Izlažem sa Arnulfom Rajnerom, likom iz detinjstva. To je dovoljno. Tu su i Erro i Rebeka Horn. Klimt, Pikaso, Šile, Miro, Saura... Stigao sam da se istuširam i presvučem pre otvaranja. Bila su zapravo dva u dva dana, u 'Palau de la Vireina' i kulturnom centru 'Teklasala' . Upao sam u svet galerista i kolekcionara, prodao sam rad, stekao galeristu. Probajte i vi. Znate kakav je zakon u tamnom vilajetu. 'Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se'."