Evropsko kulturno leto (2)

Džez u ritmu Balkana

North Sea Jazz Festival 9-11. jula 1999, Hag (Holandija)
Jazz A Vienne 29. juna - 13. jula 1999, Vien (Francuska)

U polumraku sale Ešer, bard francuskog džeza Anri Teksje primao je ovacije sa vidnim uzbuđenjem. Njegov Azur Quintet je prava porodična kuhinja: saks svira sin Sebastijen, a klavir Sebastijenov najbolji drug Bojan. Mediteranske harmonije vraćaju me u 1987. godinu, kada je (tada najmlađi član Big banda RTB-a) Bojan Zulfikarpašić otišao na usavršavanje u Pariz, da bi danas bio u vrhu džezera mlađe generacije na tlu Francuske. Posle koncerta: neverica, zagrljaj, radost, pa tuga. Pričamo o bombardovanju. Pivo za pivom na terasi Kongresnog centra, sa koje se pruža izvanredan pogled na zgradu suda u Hagu. Brinemo za roditelje. Planiramo sledeći susret u Beogradu. Kada? Ostaje nedorečeno...

Treći dan festivala počinje sličnim doživljajem. Ispred sale u kojoj Herbi Henkok promoviše projekt "Gershwin's World", dragi prijatelji demonstriraju nove modele saksofona Selmer. To su Stanislav Mitrović iz Beograda i Akoš Laki iz Subotice, koji su afirmaciju stekli na holandskim scenama (pobednici Holandskog džez konkursa 1996) kao Double B. "Promoteri Selmera?", konstatujem sa nevericom. Stanislav se smeši, pokazujući modele koje su dobili na poklon od renomiranog proizvođača.

U sali Princ Vilhelm Aleksander je izuzetno svečano: Henkok dobija nagradu Edison za životno delo, pa drsko probija dvosatni termin u želji da se žiriju, publici koja se tiskala pred vratima i velikom učitelju oduži na adekvatan način. Geršvinovo jevrejsko poreklo inspirisalo je organizatore da u sali Rembrant sklope program "Klecmer sreće džez", u okviru koga upoznajemo aktuelne džez heroje među jevrejskom populacijom u SAD. Na terasi Kongresnog centra sviraju sastavi iz Južne Afrike (!), a u sali Mondrijan kuva se vruć ritam Kube (orkestri Mark Riboa i Džejn Benet) i ekstatični tango (Dino Saluci). Haški sajam pruža šansu i onima koji se samo "osećaju džezerima", "kupujući" tako novu publiku. U tom svetlu je mogao da se "oprosti" izbor Elvisa Kostela za zatvaranje festivala, a zapravo se šampion new wave-a pokazao kao dostojan tumač dela Berta Bakaraha, pa čak adaptirao sopstveni opus zahtevima "ozbiljne publike" na neodoljivom sentimentalnom putovanju.

Sunčani ponedeljak za odmor pretvorio se u traženje odgovora na pitanje "kako uloviti Mišela Kamila i Čučo Valdeza?". Vodeći pijanisti latino muzike nalaze se na evropskoj turneji, a (što je čudno) nisu bili u Hagu - listajući štampu shvatam da bih mogao da stignem na njihov nastup na zatvaranju festivala u Vienu (Francuska) sutradan uveče. Eto razloga za kontakt sa organizatorima...

E-mail izvinjenje atašeu za štampu Pjeru Budimiru zbog javljanja u poslednji čas, noć iščekivanja, pa jutarnji razgovor sa njegovim asistentom Vinsentom Domejnom - on nema ništa protiv, ali šef odlučuje. Kroz par minuta stiže e-mail pozivnica: "Želeo bih da se upoznamo - čekam te kod novinarskog šanka posle prvog koncerta. Pjer."

Pred podne krećem u borbu sa vremenom: dva TGV-a (francuski vozovi izuzetne brzine) od Brisela do Pariza, odnosno od Pariza do Liona siguran su način da se Evropa pređe s kraja na kraj za samo osam sati. Jaka kiša nije obećavala dobar provod pod otvorenim nebom Rimskog pozorišta, a nervozu su pojačali zatvoreni šalteri menjačnica jer "već je počela proslava Pada Bastilje", kako mi (začuđeno-što-to-ne-znam) saopštavaju meštani.

Ali, usledio je izvanredan doček. Nasmejani Vinsent ("portir će se pobrinuti za tvoje stvari"), zaprepašćeni portir ("došao si čak iz Jugoslavije!?"), dva simpatična policajca da otključaju sef ("ne brini, tu su i naše stvari"), pa opet portir koji mi ukazuje na istorijske atrakcije. "Vien su gradili Rimljani, kao koloniju u vreme Avgusta ", kaže. Saznajem da je u trećem veku grad okružen zidom dugim dva kilometra, da je Dioklecijan podigao rezidenciju, a da je u zlatnim godinama katoličanstva izgrađeno 12 manastira i grad (romantično) prozvan "Sveti Vien" itd., sa posebnim osvrtom na antički teatar (130 metara u prečniku, kap. 13.000 ljudi), koji je sada dom legendama džeza.

Opaska "pozvaću Pjera" zvučala bi normalno da gospodin Budimir nije zakazao susret tek posle prvog koncerta. Par minuta kasnije Pjer se stvorio na ulazu. "Pokisao si, dođi da ti dam kabanicu", predložio je prijateljski. Sangrija, zdravica, bratski zagrljaj, pa iznenađenje: "I ja sam Jugosloven!" Neverica, pravilno čitanje prezimena Budimir, pa rodoslov familije iz Mrkonjić Grada (otac Sveto se oženio Francuskinjom pedesetih godina, a stric Velimir je najstariji živi rođak, sa stanom u Bulevaru Lenjina na Novom Beogradu) i setno: "Nisam dolazio godinama. Moja deca me sada mole da ih što pre upoznam sa njihovom zemljom." Ponosno otkrivanje karata pred elitom francuske džez publicistike, čuđenja mnogih i prijatni trenuci.

Jazz A Vienne festival sledeće godine slavi dve decenije postojanja. Ranije u senci skupa u Nici, sada je vodeći džez događaj u Francuskoj, sa pedesetak koncerata profesionalaca tokom petnaest dana i nizom besplatnih pratećih sadržaja. Glavni program odvija se u Rimskom teatru, posle čega se zabava produžava do jutra u tzv. Ponoćnom klubu. Tokom popodneva ulicama defiluju limeni orkestri, a na Sceni Sibel nastupaju lokalni talenti. Na bini hotela "De Vil" džez akademci razmenjuju iskustva sa slavnim mentorima. Cena pojedinačne ulaznice za Rimski teatar je 55 DEM, dok je za "polukomplet" od sedam proizvoljnih koncerata treba izdvojiti 220 DEM. Smeštaj u hostelu iznosi 25 DEM, a u niskobudžetnim hotelima od 60 do 100 DEM.

Ekskluzivno za otvaranje ovogodišnjeg Jazz A Vienne, u Evropu je doputovao saksofonista Soni Rolins, legenda bebopa. Do maratona za praznik, program je pažljivo stilski balansiran: veče novog saksofona (sastavi Marsalisa i Redmana), noć bluza, veče egzotičnih vokala (Dajen Rivs i Salif Keita), gospela, avangarde (Ornet Kolmen i Rendi Veston) i brazilske muzike, pa dva programa posvećena stogodišnjici rođenja Djuka Elingtona (Vinton Marsalis, revija "Cotton Club"...).

Po reakcijama publike, ključni događaj na zatvaranju bio je nastup kompozitora Lala Šifrina ("Nemoguća misija", "Prljavi Hari"...), koji je u društvu poznatih džez solista i BBC big banda izveo svitu u spomen Diziju Gilespiju. U slavu Normana Grenca, trubač Nik Pejton je sa generacijskim kolegama prošetao istorijom bebopa, da bi masovnu žurku otvorili latino ritmovi Valdezovog sastava, a muzički klimaks dostignut nadigravanjem Kamila i Valdeza (na dva klavira): latin - klasika - bebop - avangarda - swing, u zvučnim krugovima izazovnih pitanja i lucidnih odgovora. Duel za pamćenje!

A onda, umesto vatrometa ili Marseljeze, proslava Pada Bastilje, uz (besplatnu!) kafu i kroasane za deset hiljada duša, pod nebom koje se ukazivalo iza oblaka najavljujući pravi letnji dan.