Hleb

Herodot je opisao Egip�ane kao "naopak" narod. Blato za opeke mesili su rukama a testo za hleb nogama. Za�to su tako �inili i nije neka tajna. Faraonu je kao glavnom investitoru javne izgradnje bilo potrebno mnogo radnika. Radnici su, da bi radili, morali i da jedu. Hleb je, kao proizvod za jednodnevnu potro�nju, malo pekara pravilo za mnogo radnika koji su radili na kanalima i javnim gra�evinama, pa suptilno me�enje prstima nije bilo ni mogu�e ni potrebno, dok je za opeku koja je, kako se pokazalo, proizvod za ve�nost, fino me�enje bilo neophodno. Vi�e je tajna kako su i za�to napravili piramide i za�to su, iako su za kvasno vrenje znali, pravili beskvasni hleb. Pivo (zidarsko) bilo je njihovo omiljeno pi�e, a piva, kao �to sve pivopije znaju, bez kvasca nema.

Ovladavanje tehnologijom proizvodnje kvasnog hleba je fundament svake civilizacije, pa i ove dana�nje, ovakve kakva je. Posle vatre i to�ka, kiselo testo je prekretnica u razvoju �ove�anstva. "Otkri�e" vatre i to�ka posledica je analize prirodnih pojava i oblika, a kiselo testo je posledica nau�nog eksperimentisanja. Kiselo testo se dobija zahvaljuju�i kvascu, mikrogljivi koja izaziva razlaganje �e�era na alkohol i ugljen-dioksid. Ugljen-dioksid je taj koji smesi bra�na i vode sli�noj malteru (blatu kod Egip�ana) daje mekotu i puno�u i udi�e dah nebeski koji, ako smo ga svesni, svakim zalogajem unosimo u sebe. Kvasna gljiva mo�e se na�i na plodovima sa puno �e�era. To su oni plodovi koji, prezreli, imaju bla�eni alkoholni ukus.

Hleb o kakvom je ovde re� je manufakturni proizvod, ima tanku, tvrdu i hrskavu koru. Pri dodiru sa nepcima stvara lagan, prijatan bol koji, u kombinaciji sa bo�anskim ukusom, poja�ava hedonisti�ki u�itak. �to �ovek ima vi�e godina i manje zuba, to hleb jede sve halapljivije. To je zbog sve kra�eg vremena preostalog za u�ivanje u hlebu, a nekad prijatan bol, zbog nedostatka zuba, postaje jako neprijatan. Otud i stalna penzionerska pri�a o hlebu i mleku.

"... Hleb na� nasu�ni da�d nam dnes...". Hleb je jedina materija koja se pominje u najzna�ajnijoj hri��anskoj molitvi.

"Hleb je moje telo a vino je krv moja", rekao je Isus apostolima na Tajnoj ve�eri.

"Hleb se jede a meso se voli", odgovara dete na pitanje koja je razlika izme�u hleba i mesa.

"Zar celu kiflu bez leb' da izede�!?" vi�e Ciga tuku�i Cigan�e na va�aru.

"Za�to ne jedu kola�e?", brzopleto je izjavila Marija Antoaneta kada je saznala da pobunjeni narod "nema 'leba da jede". To svedo�i o dubokoj podeli francuskog dru�tva toga doba na prebogate vladare i gladan narod, ali i o tome da se i na dvoru doga�alo da ponestane hleba za, recimo, ve�ericu. Posle je, kako znamo, bila gra�anska revolucija, pa je giljotina radila prekovremeno, pa je... Sve ovo je bilo u mra�nom XVIII veku. Sada je (jo� uvek) dvadeseti.

Od jednog p�eni�nog zrna do hleba potrebne su �etiri �etve. Toliko je, naime, potrebno da od jednog zrna dobijemo koli�inu neophodnu za dalju reprodukciju i zrno koje mo�emo zobnuti "dnes". Naravno, samo u slu�aju da su uslovi idealni, da nas zaobi�u bombardovanje, oluje, poplave, skakavci i ko zna kakve sve ale, vrane i karakond�ule. Ako imamo i to, onda od celog posla nema ni�ta. Ono "da�d" je nada da �e nas ta nevolja ovog puta zaobi�i.

Od bra�na, kvasca i vode za zgotoviti hleb mora prote�i najmanje dva i po sata. Za to vreme se bra�no, kvasac i voda umese, testo naraste, premesi se i pe�e. U na�em patrijarhalnom dru�tvu taj posao je tradicionalno �enski. U seoskim doma�instvima �ena u proseku mesi hleb za sedmoro ljudi.

Stvaranjem gradova pojavljuje se ponovo, mnogo vekova zaboravljeni, pekarski zanat. Pekar je zanatlija koji proizvodi hleb za one koji p�enicu ne seju ve� hleb za novce kupuju. Jedan pekar pe�e hleb za stotinu i vi�e ljudi. Vlastelin (gazda na grad) ima monopol na �ito u gradskom atar, a kmetovi obavezu da setvene i �etvene radove obavljaju besplatno u zamenu za slobodno raspolaganje svojim urodom. Zabluda je da su kmetovi obavezno bili siroma�ni. Ne, oni samo nisu bili slobodni. Naglim porastom urbanog stanovni�tva hleb je postao instrument vladanja. Kao uostalom i struja, nafta, duvan, alkohol... I danas gazde na op�tinu/grad/dr�avu o �etveno-setvenim prigodama obave�tavaju plebs kako proti�u radovi i kolko hleba se mo�e o�ekivati.

U vreme radni�ko-selja�kog "jedinstva" hleb je osnovni �uvar socijalnog mira. Pekarsku industriju dotirala je dr�ava beneficiranom cenom bra�na zarad narastaju�e radni�ke klase. Kilogram hleba je bio jeftiniji od kilograma �ita. Zbog te disproporcije, sve vreme je bio prisutan latentni sukob interesa drugova industrijskih proizo�a�a i drugova poljoprivrednih proizvo�a�a. Sa ukr�tenim srpom i �eki�em na fasadi, takav kontrolisani debalans je produ�avao vlast iz godine u godinu. Sve ovo �to danas trpimo je i po�elo, da se podsetimo, onog dana kada patrole op�tinskih i republi�kih milicija nisu dozvolile slobodnu prodaju �ita sa "svog" atara kom�ijama.

U naletu velike inflacije 1993. hleb je i bukvalno bio "nasu�ni". Nije bilo dovoljno ni hleba ni mleka. Do hleba se dolazilo �ekanjem u redu od ranih jutarnjih sati ili se pekao u ku�noj radinosti od bra�na kupljenog na crnoj berzi. Mnoge �ene su na brzinu sticale rutinu u pe�enju hleba, razmenjivali su se recepti i tajne, �ekalo se u redovima. Vlastelin se odr�avao na vlasti tro�enjem ogromne energije plebsa u redovima, spre�avaju�i da se ta energija iskoristi za promenu stanja. Da mu veselje bude potpunije, u kao saose�anju sa gladnim narodom, preko nekih takore�i politi�kih stranaka organizovao je akciju "bacanje hleba u narod". Tom prigodom narod, dika i ponos vlastelinova, nasred Terazija se valjao po asfaltu otimaju�i se za isti. Fuj!

�to se nas i na�eg dana�njeg hleba ti�e, bombardovanje, oluje i poplave su iza nas, skakavci nadolaze u obliku otkupa, a �to se ala, vrana i karakond�ula ti�e, njihov u�inak zabele�i�e istorija.