Intervju: Ivan Novković, bivši montažer TV Leskovac

Imam pravo da kažem šta mislim

Nisam želeo da samo pričam šta treba da se menja, hteo sam i da nešto učinim

Pozivu Ivana Novkovića na protest protiv vlasti leskovačkog moćnika Živojina Stefanovića odazvalo se više od 20.000 ljudi i on je za samo nekoliko dana postao ne samo heroj svog grada već i sintagma za otpor represiji, za običan ljudski bunt. Reklo bi se da je on još pomalo zatečen time što je njegova pobuna prerasla Leskovac - a to što se takav građanin desio baš Leskovcu dodatno je porazilo neverstvo i apatiju širom Srbije i stoga i izazvalo oduševljenje - ali se Novković toj simbolici brzo prilagođava. "Sve je to prevazišlo moja očekivanja. Nisam razmišljao o tome da ću biti medijska zvezda. Prijatno je znati da je nadu moguće, da tako kažem, realizovati i u praksi. Svoju nadu nisam izgubio, po prirodi sam borac", govori za "Vreme" Ivan Novković.

IVAN NOVKOVIĆ: Ne znam da li je gubljenje nade razlog za krizu u našem društvu. Biti bedan je navika, baš kao i biti srećan. Mi samo treba da izaberemo. Činjenica je da Leskovac nazaduje, kada se uporedi sa onim šta je bio pre 15 godina. Poređenje sa svetom je čak i bolno. Narod sam treba da poželi promenu. Ipak su oni sami najviše odgovorni za to stanje i trebalo bi sami sebe dobro da pogledaju u ogledalu. Iz perioda nesreće može da nastane nešto bolje. Najbolje je kada se dođe do dna, pre svega da se oni ne bi više bojali.

Šta vam govore ovih dana kada vam priđu na ulici?

Raduju se, hvale moj gest. Ljudi vole da se rukuju.

Šta su vam govorili u zatvoru? Jesu li vam se policajci obraćali, šta su komentarisali?

Nisam imao previše kontakata, viđao sam ih jedino ujutru na brojanju. Za čoveka koji je bio u armiji boravak u zatvoru nije neki problem. Nisam se osećao nekomforno. Nisam previše razmišljao o svom položaju tamo, bio sam skoncentrisan na ljude, slušao sam njihove priče. Samo sam se u jednom trenutku naljutio, baš sam danas pogledao taj zatvorski papirić od 19. jula. Video sam kako se sa mnom postupilo, kako nisam bio upućen u svoja prava. Ja sam im govorio potpuno ljudski šta sam osećao kada sam pustio tu kasetu, a pri tom se vršila konverzija mojih reči. Bila je to ljutnja i razočarenje u postupak pravosuđa. Ipak, shvatio sam da očigledno to moram da doživim, što mi je donelo smirenje, kao i želja da ljutinom ne postanem isti kao što su i oni.

Kakav je to zatvorski papirić; da li ste pisali dnevnik u zatvoru?

Zapisivao sam neke ideje koje su mi dolazile kada su nas vodili u redovnu dnevnu šetnju u zatvorskom krugu. U tako spontanoj šetnji nastane puno ideja, trudio sam se da ne zaboravim neke rečenice. Razmišljao sam i o Stefanoviću. On je, napadajući me preko novina, samo nadogradio moje moje misli. Pokazao je da ne razume mnogo ljude. Nije on toliko loš, on je imao neke loše postupke, ali ne možemo zbog toga reći da je on loš. Pokušao sam da mu kao građanin otvorenog srca za tih pet minuta na televiziji kažem šta mu zameram. On tu istu televiziju već pet godina indirektno koristi da saopštava šta misli. Bilo mi je dovoljno pet minuta, njemu nije dovoljno pet godina. Glavni razlog neuspeha mnogih poslovnih ljudi jeste što ne znaju da razgovaraju sa ljudima, što nisu spremni da ih motivišu.

Šta mislite, ima li i predsednik Milošević isti problem?

To je evidentno. Jako malo se pojavljuje među građanima, njegovo pojavljivanje uvek je povezano sa promocijom. Predsednici se na zapadu često pojavljuju i obraćaju narodu. Nama to nedostaje, pogotovo u kriznim situacijama. U jednoj uspešnoj firmi trgovci i uprava igraju u jednom timu. Ja ne znam kako je u njegovom timu. Zanimalo bi me baš da čujem da li više priča ili postavlja pitanja.

Šta vi mislite?

Imam utisak da on više priča, a da drugi to zapisuju.

Vaši prijatelji vas zovu Cobi, Goran Svilanović vas je na mitingu u Užicu promovisao u novog Slobu. Da li vam to godi?

Bilo mi je malo čudno kad su mi dali taj nadimak, jer ja nisam primetio da na njega ličim. Morao bih da steknem puno mudrosti, a ona se stiče iskustvom koje ja u politici nemam. Nisam na taj način razmišljao kada sam pustio kasetu, premda sada vidim da je sve ovo jedna vizit karta. Priznajem, od političara mogu mnogo da naučim, ali još mnogo treba da radim na tom planu, da budem mnogo bolji od sebe.

Šta, po vašem mišljenju, sprečava milione u Srbiji da probaju nešto novo?

Ljudi uvek kažu da će nešto početi da rade od sutra. Treba da eliminišemo to odlaganje. Imamo puno ideja, ali imamo još više izgovora da ih ne ostvarimo. Možda je dovoljno da nađemo samo jedan dobar razlog da krenemo sa nečim. Uvek se prvo razmišlja o negativnim efektima - ma nema šansi, nemoj ovo, nema smisla, tako stalno. To je stoga što treba da radimo stvari koje traže određen napor. Nismo dovoljno istrajni, možda nam to fali.

Da li ste se upravo tog odgovaranja plašili kada ste rešili da celu akciju sa kasetom obavite u tajnosti, krijući to i od svoje supruge?

Priznaću vam nešto, i to zaista nisam rekao nijednom novinaru. Kada sam bio pri kraju koncepta moje akcije, osetio sam neodoljivu želju da to nekome kažem. U ponedeljak, 28. juna, bez ikakvog razmišljanja seo sam u pet izjutra na voz za Niš i otišao kod gradonačelnika Zorana Živkovića. Rekao sam mu da će se u Leskovcu desiti nešto pozitivno, objasnio sam šta pripremam. On me je primio u danu kada je bio najzauzetiji i potpuno me ljudski saslušao, razgovarao je sa mnom časno, čisto, bez ikakvih političkih formi i konotacija. Pitao me je da li sam svestan posledica koje mogu zbog toga imati, rekao sam mu da sam zreo i da sam spreman da snosim potpunu odgovornost, jer je sve što nameravam da kažem časno. Vratio sam se potpuno zadovoljan odande, znao sam da ću se samo kratko osećati bedno, a da ću posle toga biti srećan. Nisam želeo da samo pričam šta treba da se menja, hteo sam i da nešto učinim."

Verovao si da je na taj način moguće izdejstvovati promene?

"Ovim je postignut kratkotrajan cilj, ali je prvi korak ka promeni da građanin ima prava javno da kaže šta misli. Strah je neuspeh.