Ispovest proteranog Roma

Sa Kosova nas teraju, u Srbiji nas ne primaju

Kad je Nedžmi Ukić sa grupom izbeglica stigao do Raške, policija ih je vratila natrag. Posle četiri dana pešačenja dokopao se Kragujevca

Četrdesetšestogodišnji Nedžmi Ukić predsednik je Udruženja Roma Kosova. Već 25 godina radi u Elektroprivredi Kosova, a sa mnogočlanom porodicom živeo je u Kosovu Polju i, kako reče, sada su mir i koru hleba primorani da potraže u Srbiji. Pre dvadesetak dana obreo se u Kragujevcu.

PRILAGOĐAVANJE: "Mi kosovski Romi smo gotovo svi islamske veroispovesti, zavisno od toga gde smo od davnina naseljeni. Ako smo došli na područje gde je pretežno zastupljena pravoslavna vera - primili smo pravoslavlje, Romi u Hrvatskoj su katoličke vere, a evo mi na Kosovu primili smo islam, tako da smo u tom pogledu uvek bili prilagođeni državi u kojoj živimo, pa i mi na Kosovu", veli Ukić.

DRŽAVA SRBIJA: "Nas koji smo se izjasnili za državu Srbiju, odnosno Jugoslaviju, na području južne srpske pokrajine pre napada NATO-a bilo je 15.000, ali najnoviji podaci govore da nas je sada jedva desetak odsto. Međutim, prema nekim analizama došao sam do saznanja da ih je danas tamo svega 2-3 procenta - nikako više. Udruženje Roma Kosova je vanstranačka organizacija koja se bavi emancipacijom i društvenom afirmacijom Roma, da bismo se što pre uključili u sve društveno-političke, naučne i kulturne organizacije. Naše probleme predočili smo svim organima vlasti i bili smo uporni da budemo obuhvaćeni YU programom Kosova, što do sada nije bio slučaj. Mi smo lojalni građani ove države, zbog čega sada doživljavamo nezapamćeni progon od strane šiptarskih terorista zbog navodnih optužbi da smo krali, pljačkali, palili, kopali masovne grobnice i počinili sva nedela koja su tamo počinjena, a da nas niko do sada nije zaštitio. Pritisci na nas počeli su zapravo onog momenta kad smo potpisali dokumenat da smo za državu Srbiju, čime smo znatno umanjili albanski entitet na Kosovu jer 150.000 ljudi, od kojih samo u malom Kosovu Polju živi 3047, nije mali broj. Albanci su nas još tada upozoravali da će nam se odanost Srbiji kad-tad osvetiti. Evo, to vreme je, nažalost, došlo. Već nakon povlačenja naše vojske i policije to se obistinilo."

BELA TEHNIKA I GROBNICE: "Teroristi su najpre u civilu sa po troje kola došli u naše domove i rekli da traže svoje stvari - belu tehniku, traktore, automobile - navodno opljačkane. Može li se frižider, zamrzivač, šporet, traktor... sakriti u džep? Rekli smo im: eto, ako su to vaše stvari izvolite, uzmite i terajte! Sutradan dolaze drugi traktorima u uniformama UČK-a i kupe sve. Nama naređuju da u roku od pet minuta nestanemo, a naše domove pale. U tom nasilju bilo je i mrtvih. Imali smo torturu i pritiske i dok je naša vojska bila sa nama ali oni nisu bili tako otvoreni kao sada. Posle odlaska vojske i policije ta tortura je postala nepodnošljiva. Najtežem teroru izloženi su oni koji su radili u gradskim komunalnim preduzećima, naročito "Čistoći" jer, zna se, Romi uvek rade najniže poslove, a optužuju nas, kao što sam rekao, za krađe, pljačku, masakre, kopanje masovnih grobnica, što, naravno, nije tačno. Ako smo ponešto od toga i radili, radili smo po nalogu naredbodavaca, a ko je taj naredbodavac - zna se. Teroristi imaju spiskove ljudi koji su navodno činili takva nedela ili su bili mobilisani od strane Vojske Jugoslavije pa su, na primer, u Prištini uhvatili i na smrt pretukli jednog Tarakija. Tražili su ih po Kosovu Polju i drugim mestima smatrajući da oni znaju za masovne grobnice. Mi nismo bili naoružani. Oružje su imali samo oni koji su bili mobilisani, a mi smo se branili sekirom, nožem, drvetom i sl. Međutim, banditi koji su nas pljačkali, tukli i ubijali nisu bili naše komšije Albanci nego neki nepoznati ljudi sa strane, izuzetno brutalni i svirepi. To je, naravno, osmišljen scenario. Bilo je bandita i iz Albanije sa vozilima albanske registracije, pa kad smo se požalili KFOR-u, poskidali su tablice i nastavili da haraju bez registarskih oznaka."

GLASAČKA MAŠINA: "Ostali smo bespomoćni, sami, nezaštićeni. Posle svega ispostavilo se da su Romi sa Kosova bili samo glasački mehanizam vladajuće partije. Na nas su vršeni raznorazni pritisci u smislu da ukoliko ne izađemo na glasanje nećemo moći da dobijemo nikakvu dokumentaciju. Štaviše, jedne godine su svakome ko je izašao na izbore na ličnu kartu stavili nekakav pečat. Pretili su nam da ako ne glasamo nećemo moći da dobijemo ni izvod iz knjige rođenih. Na nekoliko dana pred glasanje svaka romska porodica dobijala je po 50 kilograma brašna, tako da smo postali samo glasačka mašina SPS-a i bili dobri tri dana pre i tri dana posle izbora. Sada smo ostavljeni na milost i nemilost Bogu jer nas sa Kosova teraju, a u Srbiji ne primaju. U to sam se lično uverio bežeći iz Pokrajine. Bio sam u jednom kamionu sa još tri porodice. Policija nas je zaustavila u Raškoj i vratila natrag pa smo ostavljeni između Leška i Raške gde smo na kiši proveli čitavu noć. Dobili smo vrlo neubedljivo objašnjenje da nema razloga ići u Srbiju kad u Leposaviću postoji prihvatni centar. Pošto sam ja i svi članovi moje porodice na spisku za likvidaciju, povratka natrag nije nam bilo. Uspeo sam da se nakon četiri dana pešačenja nekako domognem Kragujevca. Sada sam tu kod jednog rođaka. Stešnjeni smo, bez hrane i najminimalnijih higijenskih uslova, ali dovoljna nam je makar lepa reč, kora hleba i sloboda. Najteže mi je što o sudbini nijednog od članova moje porodice još uvek ništa ne znam. Znam samo da mi je sedamdesetsedmogodišnju majku proterao najbliži komšija rekavši: 'Idi, bolje je da odmah odeš jer ako sutra dođu drugi, biće svašta!' I, zaista, majka je otišla - ne znam kuda, a kad su posle dva dana došla nepoznata lica, kuću su joj najpre opljačkali a zatim do temelja spalili.

Globalnim romskim pitanjima nijedna državna institucija nije se do sada mnogo bavila i ako Srbija tako nastavi dalje, nama ne preostaje ništa drugo nego da potražimo neku 'treću državu' ili neka nas Šiptari definitivno istrebe", jada se Nedžmi.