Kosovo

Neposlušno mezimče

Problem je nastao onog trenutka kada je predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu konačno postalo jasno da se paralelna država koju prave ekstremni Albanci razvija brže i funkcioniše znatno efikasnije od one koju nastoji da napravi demokratski svet

U bloku vesti sa Kosova, koje se uređuju po principu red dobrih red loših, Radio Televizija Srbije objavila je u utorak uveče da je Privremeno pokrajinsko izvršno veće Kosova (predsednik Zoran Anđelković) postiglo sporazum sa KFOR-om o uspostavljanju koridora za dostavljanje humanitarne pomoći Srbima na Kosovu. Koridori bi pokrivali glavni magistralni put iz pravca Prokuplja prema Prištini i dalje do Mališeva, Orahovca, Prizrena. Zahvaljujući ovoj inicijativi, preostali Srbi koji žive u ovim oblastima, a procena je da ih na Kosovu sada ima manje od 40.000, dobijali bi humanitarnu pomoć, pre svega hranu i lekove. Koridore bi trebalo da obezbeđuju pripadnici KFOR-a dajući posebnu oružanu pratnju konvojima koji tu pomoć prenose.

Iako je nesporno da je Srbima koji su (pre)ostali na Kosovu u sadašnjoj situaciji pomoć neophodna, ovi koridori liče na pontonske mostove, nasipe i zaobilaznice, koji po Srbiji niču na sve strane. Znači, kratkoročna rešenja sumnjivog kvaliteta iza kojih, nažalost, nema nikakve promišljene dugoročne strategije. Doturanje pomoći ljudima koji su odsečeni u nekakvim enklavama ima samo dnevnopolitičku vrednost. Takav život kosovskim Srbima ne pruža nikakvu perspektivu, osim da sede u svojim selima i gledaju na put kada će da naiđu kamioni iz Srbije, bez mogućnosti da se uključe u normalan život ove pokrajine, iz koga su trenutno potpuno odstranjeni.

"MEDENI MESEC": Izjava Bernara Kušnera da bi mu trebao po jedan vojnik za obezbeđenje svakog Srbina koji je na Kosovu ostao, praćena upozorenjem visokog predstavnika UN-a za Kosovo političkom predstavniku UČK-a Hašimu Tačiju kako ga "polako napušta strpljenje" u srpskim medijima prokomentarisana je kao "kraj medenog meseca" između KFOR-a i UČK-a.

Istini za volju, pravog "medenog meseca" nikada nije ni bilo. "Ovde se radi o sukobu poput onog iz Guliverovih putovanja, jedni bi da se jaja razbijaju sa jedne strane, a drugi sa druge", objašnjavao je u neformalnom razgovoru jedan visoki oficir britanske vojske svoje viđenje kosovskog problema nekolicini novinara, dodajući da su sve optužbe o tome da oni favorizuju jednu ili drugu stranu neosnovane jer KFOR-ovi vojnici prosto ne razlikuju Srbe i Albance, i jednako ne razumeju njihov jezik. Zbog toga su se pripadnici KFOR-a prvih mesec, mesec i po dana boravka na Kosovu manje više "klonili kavge", trudeći se da se adaptiraju na sredinu u kojoj se nalaze uz što manje rizika po sebe.

Tu situaciju su pripadnici UČK-a umeli da iskoriste, maskirajući svoje prave aktivnosti svojom kooperativnošću na sporazumu K-90. Dok su na jednoj strani uredno predavali oružje kako je to sporazum nalagao, na drugoj su razvijali paralelni sistem vlasti, što je bilo očigledno svakom stanovniku Kosova, pa samim tim i KFOR-u i UNMIK-u. Problem je nastao onog trenutka kada je predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu konačno postalo jasno da se paralelna država koju prave ekstremni Albanci razvija brže i funkcioniše znatno efikasnije od one koju nastoji da napravi demokratski svet. To da u toj državi (koju pravi UČK) nema mesta za Srbe samo je jedan od problema sa kojima se međunarodna zajednica na Kosovu suočava. Naplaćivanje paralelnih poreza, izdavanje raznih dozvola, dodeljivanje srpskih i državnih lokala Albancima, pa čak i uvođenje carinske službe aktivnosti su koje duboko zadiru u ingerencije Bernara Kušnera, što situaciju s njegovim strpljenjem dodatno komplikuje.

Upravo zbog toga je primetan nešto oštriji odnos međunarodnih vojnih i policijskih snaga prema albanskom stanovništvu, pre svega prema pripadnicima UČK-a, koji pokazuju sve otvorenije nepoštovanje prema vladavini Ujedinjenih nacija. No, odlučnost koja je sada svojstvena KFOR-u i civilnoj policiji ne prate na odgovarajući način teško birokratizovane organizacije kao što su Ujedinjene nacije. Neadekvatan pravni sistem, nedefinisani zakoni i nejasna motivacija funkcionera UNMIK-a čine da se na Kosovu mnogo razilaze aktivnosti organizacija koje bi trebalo da rade u najmanju ruku sinhronizovano. Tako je Ron Redmond, portparol UNHCR-a, izjavio kako je njegova organizacija asistirala u iseljavanju trinaestoro Srba sa Kosova, omogućivši im bezbedan odlazak iako je to u drastičnoj suprotnosti sa proklamovanom politikom UN-a na Kosovu i u priličnom neskladu sa misijom UNHCR-a. Redmond je opravdanje našao u činjenici da je akcija bila humana jer su ljudi bili izloženi velikim pritiscima, a KFOR nije bio u stanju da ih zaštiti.

Ako imamo na umu da na Kosovu svakodnevno smrtno strada nekoliko Srba, te da su u dva navrata u napadima na njih korišćeni i minobacači, potez UNHCR-a čini se sasvim razložnim.

ČETIRI MOSTA: Ono što ne može da postigne u drugim delovima Kosova, KFOR kao da pokušava da nadoknadi u Kosovskoj Mitrovici, gde su sukobi s albanskim ekstremistima najočigledniji i najžešći.

"Istorija Balkana su planine i reke", objašnjavao nam je na početku krize u Kosovskoj Mitrovici potpukovnik Filip Tangi, portparol tamošnjih trupa. Za razliku od svog gorepomenutog britanskog kolege, on se umesto na Džonatana Svifta oslonio na Andrića (koga je rado citirao), tvrdeći da je ključ balkanske krize u četiri mosta, Sarajevskom, Mostarskom, Višegradskom i ovom u Kosovskoj Mitrovici, i ljudima koji mostove prave da bi ih posle koristili za podele. Iako je u to vreme potpukovnik Tangi verovao da će ova kriza biti brzo prevaziđena tako što će podela grada biti ukinuta na način koji bi zadovoljio obe strane, kriza se samo produbila s tendencijom da postane hronična. Ironija je da KFOR u Mitrovici zapravo štiti nešto što je u dubokoj suprotnosti sa njegovom misijom - podelu grada na etničkoj osnovi.

U ovom trenutku Kosovo liči na Apolo 13: dobro zamišljena i skupa misija koja je krenula naopako. Sa premalo Srba za multietničko, previše UČK-a za demokratsko društvo i šansom da postane nešto nalik na orbitalnu stanicu MIR, koje niko ne može da se reši, a uvek je na ivici ozbiljnog incidenta.