Intervju: Stojan Stamenković, glavni urednik MAP-a, publikacije Instituta ekonomskih nauka
Izolacija razorna kao bombardovanje
"Naša računica kaže da prosečna mesečna plata mora da ide na oko 60 maraka. Evo, danas čitam u novinama da prema onome što predlaže savezna vlada dolazimo na 80 maraka prosečne plate mesečno. Jednostavno, čeka nas strašna zima"
U danu kada je savezna skupština
usvajala poratni Program ekonomske politike do kraja 1999. godine (17. avgusta), s kojim
bi trebalo preživeti dolazeću zimu i nekako se izvući iz ekonomske paralize,
razgovarali smo sa veoma iskusnim analitičarem ekonomske politike Stojanom
Stamenkovićem, glavnim urednikom "Mesečnih analiza i prognoza", publikacije
Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. Stamenković ne samo da je poslednjih godina
kritički analizirao tekuću ekonomsku politiku nego je skoro dve decenije pre toga, u
saveznoj administraciji i učestvovao u konstituisanju te politike, a naročito je bio
uticajan u vreme reformi premijera Ante Markovića.
Razgovor sa Stojanom Stamenkovićem počeli smo uopštenim pitanjem smatra li da je novi ekonomski program adekvatan problemima koji muče jugoslovensku ekonomiju nakon NATO bombardovanja, to jest da li on polazi od dobro identifikovanih uzroka krize i tačno dimenzionisanih problema?
STOJAN STAMENKOVIĆ: Najčešće se danas u našoj javnosti govori da je taj rat, NATO agresija na Jugoslaviju, prouzrokovao gotovo zaustavljanje našeg ekonomskog života i da je bombardovanje glavni uzrok teškoća s kojima se sada suočavamo u pogledu standarda, plata, proizvodnje. S tom ocenom ja ne bih mogao da se složim. Jednostavno zato što smo mi u ovaj rat ušli tako što se naša privreda već nalazila na jednoj recesionoj trajektoriji - i to vrlo oštroj recesionoj trajektoriji. Jednostavno, pre bombardovanja počele su ponovo da stežu spoljne sankcije.
Mi u Institutu ekonomskih nauka već godinama smo na stajalištu da je conditio sine qua non razvoja da naša privreda bude sa razvijenim odnosima sa svetom, jer ona jednostavno po svojoj veličini nije primerena autarkičnom konceptu. Još decembra 1997. godine mi smo stručnoj javnosti predstavili naša istraživanja dva osnovna scenarija jugoslovenske ekonomske budućnosti. Po onom optimalnom, pošli smo od pretpostavke da ćemo već 1998. godine regulisati svoje odnose sa svetskim finansijskim organizacijama, otpočeti proceduru učlanjivanja u Svetsku trgovinsku organizaciju, urediti naše spoljne dugove i da ćemo nakon toga moći da funkcionišemo kao otvorena privreda, sa solidnim investicionim rejtingom. Drugi scenario je pošao od stanja kakvo jeste, dakle da neće biti naše reintegracije u svetske institucije, ali da će biti priliva kapitala iz inostranstva - poput onog od prodaje Telekoma, a mislili smo na cementare, pivare, neke saobraćajne koncesije itd., što bi omogućilo da se zatečena potrošnja održi na nekom koliko-toliko podnošljivom nivou, te da se podrži zatečena, makar koliko nepovoljna industrijska struktura. Desilo se nešto treće, umesto boljeg ili istog stanja - dobili smo nove sankcije, a najteža je bila zabrana Evropske unije na investiranje u SRJ. Kad smo seli da simuliramo nove varijante sa novim okolnostima - dobili smo nešto što smo bili prinuđeni da nazovemo 'katastrofičnom varijantom'.
Postoji čvrsta veza između strukture društvenog proizvoda i njegove upotrebe, te oba dela platnog bilansa sa inostranstvom - kapitalnog i tekućeg. Kada vam je uskraćen spoljni investicioni kapital, dakle onaj kapital iz čijeg bi suficita pokrivali deficit u tekućem bilansu, a taj deficit vam je neophodan radi potrošnje u zemlji i radi uvoza neophodnog materijala za domaću proizvodnju, onda vi bilansno dobijete strašan rezultat: da vas čeka velika recesija sa padom društvenog proizvoda od 12 odsto godišnje, te odgovarajućom redukcijom svekolike potrošnje. Taj scenario je počeo, nažalost, neumoljivo da se ostvaruje već polovinom prošle godine. Zvaničnici ove zemlje to nisu hteli da priznaju, pa su na kraju statističku kumulaciju porasta proizvodnje u prošloj godini od 3,5 odsto optimistički atribuirali opaskom da je to najveći porast proizvodnje u Evropi. Međutim, mi smo celo drugo polugodište bili na minus 4, da u ovu godinu uđemo sa padom proizvodnje od oko 10 odsto mesečno, sa minus 12 odsto u prvom tromesečju u odnosu na isto razdoblje prethodne godine.
"VREME": Govorite o recesiji povezanoj sa platno-bilansnim problemom?
Padali smo u recesiju, a platni deficit je ostao, onaj koji smo predvideli, nešto preko milijardu dolara prošle godine - i mi ne vidimo kako je pokrivan i da li je pokriven iz nekih deviznih rezervi. Višak izvoza nad uvozom znači manjak potrošnje u zemlji, i mi to ne možemo sebi da dozvolimo. Evo Rusija ima suficit u tekućem bilansu plaćanja sa inostranstvom, ali ima ogroman deficit u kapitalnom bilansu, jer je sav kapital pobegao napolje, pa razvojne probleme mora da rešava sa MMF-om i Svetskom bankom. Naravno, nama je sada potreban deficit u trgovinskoj razmeni, a suficit u kapitalnoj razmeni.
Znači bombardovanje je došlo kada su krupni recesioni ekonomski problemi već bili zaoštreni?
Dakako da je bombardovanje tu recesiju još produbilo. Mada statistički podaci tokom rata, pa i jedno vreme nakon njega, nisu objavljivani, mi smo još početkom maja sačinili svoje procene efekata rata i razaranja na privrednu aktivnost. Procenili smo da je spoljnotrgovinska razmena svedena na trećinu one iz prethodnog razdoblja. Na osnovu svega, u maju smo došli do zaključka da privredna aktivnost pada na nivo između 40 i 45 odsto u odnosu na prosečan mesečni nivo iz prošle godine - što znači da se i društveni proizvod prepolovljavao. Sada je i zvanična statistika to potvrdila, podatkom da je u maju nivo proizvodnje bio 42,5 odsto mesečnog proseka iz prošle godine.
Sada smo pokušali da proučimo šta se može dogoditi do kraja godine. Uzeli smo u obzir procenu elektroprivrede da će moći da isporuči oko 70 odsto prošlogodišnjih isporuka energije, a ona u ponderu industrijske proizvodnje učestvuje sa 20 odsto, da će naše rafinerije početi skromnu derivaciju tek od oktobra itd., pa smo došli do pokazatelja da bismo na kraju decembra imali ovogodišnji pad industrijske proizvodnje za 35 odsto, a sličan pad bi imao i društveni proizvod. Mi smo tu procenu smatrali optimističkom, ali vidimo da je savezna vlada procenila pad na manje od 24 odsto. Inače, cela ova priča je važna zbog nivoa unutrašnje potrošnje.
Sigurno ste uzeli u obzir i tekuću pojačanu izolaciju Srbije?
Naravno, jer deficit u razmeni robe i usluga, taj višak uvoza nad izvozom, takođe omogućava povećanje potrošnje, i on je prošle godine bio oko 1,5 milijardi dolara. Smatramo da ove godine taj deficit neće moći biti veći od 600-700 miliona dolara.
U programu savezne vlade zapisano je da se u ovoj godini očekuju robni krediti od oko 550 miliona dolara i uvoz sa odloženim plaćanjem u visini od oko 350 miliona dolara. Na to ciljate?
To korespondira sa našom procenom.
U novinama je pre nekoliko dana objavljeno da je u prvih sedam meseci već ostvareno oko 700 miliona dolara deficita u robnoj razmeni?
To ublažava izvestan suficit na poziciji usluga, ali, kažem vam, ne znam kako se to pokriva i da li se pokriva - ali bilansno, priliv od deficita veći od 700 miliona dolara ove godine teško možemo očekivati pri datim uslovima.
No, zašto sve ovo pričam. Zato što moramo imati neka pomeranja u raspodeli i upotrebi društvenog proizvoda. Materijalni budžetski rashodi ne verujem da mogu biti manji. Kritično je već i sa investicijama, pošto ni one ne bi mogle ići nadole bez teških posledica. Ne zaboravite, Srbija je u fazi dezinvestiranja već 20 godina, a sada su nužne makar najnužnije intervencije bar u obnavljanju saobraćajne infrastrukture.
Kada, dakle, fiksirate ove dve stavke, onda sve mora da se sruči na ličnu potrošnju, ona neproporcionalno mora da ide dole. Naša računica kaže da prosečna mesečna plata mora da ide na oko 60 maraka. Evo, danas čitam u novinama da prema onome što predlaže savezna vlada dolazimo na 80 maraka prosečne plate mesečno. Jednostavno, čeka nas strašna zima. Nema tu prostora za neki bitno drugačiji scenario.
Srpska i savezna vlada su još pre nekoliko meseci razvezle priču da će nas spasti poljoprivreda?
Znam tu priču. Čak je najavljivan izvoz do blizu 700.000 tona pšenice. Sada je to odjednom utihnulo. Ja još nisam čuo krajnji bilans žetve pšenice i otkupa, ali prema sporadičnim vestima iz pojedinih krajeva - čini se da stvari ne stoje dobro. Na primer, u niškom okrugu bio je predviđen otkup 65.000 tona pšenice, a otkupljeno je 1200 tona. PKB će od planiranih 50.000 hektara za pšenicu uspeti da poseje 1000 hektara. Znate, možda neko preteruje u izjavama, ali te razlike su prevelike, to nisu obični podbačaji. Može ispasti da ćemo imati problema i sa hlebom. Otkud ovi problemi? Otkupna cena pšenice od 1,5 dinara za kilogram ne dobacuje ni do 70 dolara po toni, a berzanska cena pšenice u Čikagu u julu za isporuke u septembru bila je 91 dolar za tonu. Nikada naša cena pšenice nije mogla da bude niža od svetske, s obzirom na nižu produktivnost.
Ja ću vas podsetiti, Ante Marković je plaćao pšenicu po dva dinara za kilogram, što je tada iznosilo oko 180 dolara za tonu, naspram cene pšenice u Amsterdamu od oko 120 dolara po toni, a tada je bilo rečeno da on iscrpljuje privredu Srbije.
Posle žetvenih problema, imaćemo muke i kod jesenje setve. Uništava se stočni fond. Seljaci nemaju ovog, onog. Sve se bojim i za hranu. Evo, paradajz otišao na 15 dinara, umesto da mu cena pada.
Vreme - Da se vratimo osnovnim bilansima. Šta će biti s javnom potrošnjom, kažu da će je kontrolisati na učešću u društvenom proizvodu od oko 57 odsto?
Stamenković - Sa ovom egalitarističkom fiskalnom politikom, da tako kažem, može se reći da je učešće javne potrošnje u društvenom proizvodu 100 odsto, jer sve se uzima od jednih, daje drugima da prežive, pa nazad. U legalnoj ekonomiji sve diriguje država. No, postoji i onaj deo ekonomije koji se zove siva ekonomija. S tim u vezi mislim da su ove mere koje je najavio Savezni program - dobre mere.
Molio bih da konkretnije iznesete mišljenje o tom saveznom programu.
Ne spadam u one koji apriori smatraju da je sve što preduzima ova vlast loše. Taj program, gledano globalno, ne deluje rđavo. No, ima i tu dosta problema.
Evo, savezna vlada generalno odmrzava cene, ali republička vlada zadržava na ledu cene energenata, osnovnih prehrambenih proizvoda - dakle robe koja sada praktično zauzima sav promet.
Prema statistici, cene su začuđujuće malo rasle ove godine, tek oko 14 odsto. To se ne uklapa sa drugim parametrima. Novčana masa je početkom godine bila 10,5 milijardi dinara, sada je na oko 13, a predviđa se da će pasti na 14 milijardi dinara do kraja godine. No, kad uzmete u obzir da je proizvodnja prepolovljena, onda, uprošćeno, to znači da je u opticaju dvostruko više novca nego što bi trebalo da bude. Pa i plate su dosad smanjene za oko 25 odsto, a proizvodnja je smanjena više od 50 odsto. Sve se to slaže u inflacioni pritisak. Pravi pokazatelj inflacije za mene je kretanje crnog deviznog kursa - a cena marke je u odnosu na kraj prošle godine na ulici porasla oko 50 odsto. Još ako do kraja godine dođu i izbori, inflacija će naravno poskočiti i ovo malo rezervi ćemo neracionalno potrošiti.
Delite li mišljenje da je tržišno opredeljeni Savezni program posledica pritiska iz Crne Gore, kao demonstracija navodne liberalne orijentacije i Bulatovićeve ekipe?
Prvo da kažem da ne odustajem od ocene da Savezni program nije loš, ali se meni postavlja jedno pitanje: zašto je Bulatovićeva vlada pre nešto više od pola godine sve zakone koje sada namerava da menja u tržišnom smeru menjala u obrnutom smeru. Mi sada, zapravo, ne znamo šta je ostalo od sistema posle nazad-napred promena sistema. U tom smislu prihvatam i crnogorske kritike i rezerve, no imam i rezerve prema ekonomskom delu crnogorske Platforme za redefinisanje odnosa i sistema u Jugoslaviji.
Tu nije problem fiskalni suverenitet - do izvesne mere. Problem su carinski i monetarni sistem. Za mene je cepanje zone jedinstvene valute cepanje države. Kažu primaće dinare, pa će za njih kupovati pšenicu u Srbiji. To neće ići bez granice, carinskog režima, itd. Ne sviđa mi se ni Henkeov napad na Narodnu banku Jugoslavije, jer znam da su ljudi u njoj stručni. Nisam ni za dvojstvo valute, pa ni za model valutnog odbora po svaku cenu. Tu je uvek problem ogromnih dispariteta cena na unutrašnjem tržištu, te problem javnog duga, budžetskog deficita, itd. Onaj ko hoće u zonu eura treba da zna šta to košta.
Ti stručni ljudi iz Narodne banke su potpisivali i hiperinflaciju.
Nisu oni već guverneri. Uostalom, hajdemo na fluktuirajući kurs dinara. On sve najbolje kontroliše i redefiniše.
Dimitrije Boarov
