Priča
Beograd - Zagreb
Florijan Petrović, od milja zvani Cvele, bivši fubalski reprezentativac a sada alkoholičar u penziji, zastao je na pešačkom prelazu iako je semafor pokazivao zeleno, i oslušnuo. Bila je nedelja, kasno poslepodne, bez saobraćaja, i bez prolaznika na ulicama, i neki nezainteresovani posmatrač pomislio bi da je grad na neobjašnjiv način odjednom ostao bez ljudi da svuda iz okolnih zgrada nije dopirao uzbuđeni glas komentatora televizijskog prenosa. Florijan Petrović zvani Cvele već godinama nije išao na fudbalske utakmice, jednostavno, prestao je da se zanima za sport u kojem su mladi bankarski službenici sada nosili kopačke, štucne i dresove. Pa tako, u prvi mah, nije ni mogao znati da to nije bila uobičajena nedelja, recimo nedelja za utakmice redovnog prvoligaškog kola, nego je to bila nedelja nad nedeljama, u kojoj je fubal opčinio ceo grad i celu zemlju, čak i one koji inače nemaju pojma koliko jedan tim ima igrača a nekmoli šta je to ofsajd ili šta je skraćeni korner. Igrale su Jugoslavija i Hrvatska i glas komentatora, koji se, menjajući visinu onako kako se menjala situacija na terenu, izlivao kroz prozore zgrada u muklu prazninu trgova i ulica, zvučao je, umnogostručen u zvučnicima svih gradskih televizora, kao kakav neurotični nedeljni oratorijum kojim je, u slučaju poraza, moguće najaviti smak sveta ili, u slučaju pobede, dolazak carstva božanskog na zemlju.
- Gle, igra se neka utakmica - pomislio je Florijan Petrović zvani Cvele, nekadašnji ofanzivni half, reprezentativac, mozak ekipe, a sada dobro držeći gospodin, istina sa blago otečenom jetrom, i usredsredio se na prenos. Zeleno i crveno su se smenjivali na semaforu ali se naglo zainteresovani čovek, po imenu Florijan Petrović zvani Cvele, nije micao sa mesta. Nepristrasni posmatrač mogao bi ustanoviti kako pojava Petrovićeve figure humanizuje pustoš pejzaža gradske ulice u kojoj, kako je to već običaj u svim gradovima centralne Evrope, preovlađuju sivi tonovi. Isti nepristrasni posmatrač mogao bi reći da Florijan za svoje godine, negde na onoj teško razaznatljivoj granici između kasnog zrelog doba i rane starosti, uopšte ne izgleda loše, imao je čak i nešto kose, tako, otprilike za još dva-tri pranja, i k tome sve očuvane zube u prednjoj gornjoj vilici. Prenut iz uobičajene nedeljne ravnodušnosti - a posebno treba napomenuti da se gospodin Florijan Petrović zvani Cvele nekoliko decenija i sam osećao kao nedelja, nekako letargičan i odmaknut od sebe - bivši reprezentativni half prebacio se mislima unazad u jedan davni dan - verovatno je i tada bila nedelja - kada je ona stara Jugoslavija (sa sve Hrvatskom u sebi) igrala na evropskom prvenstvu protiv Nemačke. U sudaru sa Nojmanom, nemačkim bekom, Florijanu su izbijena dva zuba iz prednje donje vilice. Ipak je ostao u igri, briljirao u njoj i bio najbolji, da bi pet minuta pre kraja promašio odlučujući penal: golman Dasler okrznuo je, u padu, loptu prstima leve ruke, dovoljno, taman toliko da je skrene u korner, dva milimetra od stative. I tako, godinama posle, recimo sada, stoji Florijan Petrović zvani Cvele na gradskoj raskrsnici na kojoj se u besmisleno preciznom ritmu uzalud menjaju crveno i zeleno i, zatečen u sopstvenom sećanju, sluša prenos fudbalske utakmice Hrvatska - Jugoslavija. Huk sa dalekog, krcatog stadiona lebdi nad opustelim nedeljnim ulicama. Napetost raste, još neki trenutak i otvoriće se nebo. Pa kada glas komentatora, gušeći se od uzbuđenja, sa same granice padanja u nesvest objavi da najbolji igrač utakmice, na neki minut do njenog kraja, prilazi lopti da izvede odlučujući penal, Florijan Petrović zvani Cvele, koji ne zna ime nijednog današnjeg igrača, ni ko za koga igra, doseća se da fudbal postoji možda zato da čovek na vreme nauči kako se istinskim pobednikom, recimo u ljubavi, u poslu, u alkoholu, u politici, ili u celokupnom životu, zašto da ne, može postati jedino kroz poraz.
