Ne živimo u Engleskoj

Mahanje i udaranje nacionalizmom

Povodom teksta "Odbrana sasvim prirodnog osećanja", "Vreme", br. 449

U tekstu naslovljenom "Odbrana sasvim prirodnog osećanja" g. Vladeta Janković je predstavio nacionalizam kao fenomen semantike, a i kao lepo i važno privatno osećanje.

Nije sporno.

Ali nije ni potpuno.

Jer nacionalizam je i psihosocijalni fenomen.

A osim toga, ne živimo u Engleskoj.

Nema sumnje da je i ovde, kao privatna stvar, nacionalizam za mnoge imao, a i danas ima, pozitivnu ulogu. Kao izraz ukorenjenosti, a i kao jedan od motiva lične orijentacije i delatnosti.

No, ovde se nacionalizam bio iskazao u još dva svoja psihosocijalna vida.

Najpre, kao neka vrsta zajedničkog transparenta.

A onda i kao jedan od temelja državne politike.

U sredinama sa uvreženom demokratskom tradicijom, ono prvo bi bilo tek stvar lošeg ukusa, a ono drugo - stvar pivničke manjine.

U sredini kao što je balkanska, međutim, sa postojećim stepenom autoritarne podređenosti, sa postojećom zebnjom od individualnosti i težnjom ka utapanju u masu, te sa postojećom netrpeljivošću prema različitom, ono prvo se pokazalo opasnim, a ono drugo tragičnim.

Jer nacionalizmom se ne samo javno mahalo nego se njime i udaralo.

A što se tiče domaće državne politike, utemeljene u nacionalističke rezone i na krilima nacionalističke podrške ona jeste podrazumevala mržnju prema drugim narodima, jeste podrazumevala izolacionizam i jeste podrazumevala lojalnost zlotvorskom režimu.

Prelistajmo samo stare novine, ako smo već zaboravili one silne TV emisije, prenose i dnevnike;

i ako smo smetnuli s uma kako smo stigli ovde gde smo sada.