Teritorijalne kretenzije

Kako je političko nesvesno progovorilo iz dveju izjava domaćih opozicionara

Književnik i patriota - nacionalista, nikako šovinista! - Ištvan Čurka jedan je od onih političkih redikula kakvi su preplavili istočnu Evropu devedesetih: napaljeni desničar odan Domu, Narodu, Tradiciji, (Etno)Sabornosti, Našoj Crkvi, Svim Mađarskim (srpskim, hrvatskim, albanskim...) Zemljama, vaskolikom mađarstvu, bratstvu i jedinstvu Svih Mađara Sveta etc.; jednom rečju ljudina da mu i Rakitić pozavidi! Osim toga, I. Č. je i lider minorne ali vrlo glasne ekstremno nacionalističke partije koja okuplja mađarske neofašiste svih boja, velikomađarske zamlate koje još uvek ne mogu da prebole Trijanonski ugovor i, uopšte, sav "desni" političko-moralni talog tamošnjeg društva (onaj "levi" talog tog društva u odličnim je međupartijskim odnosima sa ovdašnjom Strankom Plastičnog Cveta). Takvi likovi se obično rado bave objedinjavanjem svog nesrećnog naroda u jednu veeeeliku državu; kuda te vesele aktivnosti vode kada se od salonskog trućanja "patriotskih" ljepoduha premetnu u terenske oružane aktivnosti, Balkan najbolje zna, pošto i se dalje guši u krvi bezbrojnih žrtava velikosrpskih, velikohrvatskih i velikoalbanskih nacifašista. Ali, pošto se politički redikuli i moralni slepci upravo odlikuju time da ih ni sopstvene ni tuđe, ni istorijske ni aktuelne katastrofe ne uče baš ničemu, rodoljubivi je Čurka ovih dana izvoleo izjaviti da bi se severni delovi Bačke i Banata, sa većinskim mađarskim življem, trebalo "prisajediniti" Mađarskoj.

Dobro, izjava k'o izjava, mi smo se ovde bar naslušali sličnih "objediniteljskih" lupetanja, a i nagledali krvoločnih pokušaja da se nacionalističko buncanje pretvori u košmarnu stvarnost. Čurka u današnjoj mađarskoj politici ne predstavlja baš ništa, niti je na vlasti niti ima ozbiljnih izgleda da na vlast dođe, niti Čurkina morbidna logika predstavlja potku za vladajuću politiku bilo levog, bilo desnog centra susedne države. Drugim rečima, Ištvan Čurka je u Mađarskoj ono što bi Vojvoda bio ovde da je ovo normalna država: marginalni pajac sa zbrkom u glavi. Takve (nus)pojave se s izvesnom nelagodom tolerišu, jer bi svaki drugačiji tretman samo predstavljao nepotreban trošak za državu i teret za poreske obveznike.

Ovde je, međutim, Čurkino trlababalanisanje "palo na plodno tlo", izazvavši, čini se, više pažnje nego tamo gde je izrečeno; da stvar bude još čudnija, čak ni dežurni ovdašnji Čuvari Otadžbine nisu stigli da graknu na novu "zaveru", nego su ih preduhitrili oni od kojih se to najmanje moglo očekivati, i to tako da su od jedne uvozne besmislice napravili domaći društveni problem. Političari i glasnogovornici stranaka građansko-demokratske orijentacije osetili su potrebu da prozovu vođstva stranaka ovdašnjih Mađara da reaguju na Čurkine Teritorijalne Kretenzije! Prvo je Gordana Čomić, u ime novosadskog odbora Demokratske stranke govorila (na "Radiju Slobodna Evropa") nešto "u tom smislu", a onda je i Dragan Veselinov, predsednik Narodne seljačke stranke i pančevačke koalicije "Vojvodina" (i zakleti vojvođanski multi-kulti autonomaš, dušmanin svakog etnocentrizma!) izjavio: "Očekujemo od vojvođanskih mađarskih partija da najoštrije osude izjavu velikomađarskog nacionaliste iz Budimpešte Čurke, koji zahteva odvajanje Bačke i severnog Banata u korist Mađarske i time provocira nemire i možda novi rat."

Na stranu to kako slobodni verbalni lupinzi jednog prokaženog političkog marginalca (koji u Mađarskoj uživa najniži kastinski status "nedodirljivog", nešto kao Šešeljev najbolji drugar Le Pen u Francuskoj) mogu da bilo gde, osim u nečijoj vrućoj glavi, izazovu "nemire i novi rat"; važnije od toga je to što nam je izdajnička priroda jezika preko ovog iskonstruisanog slučaja - na kojem je neko valjda hteo da vežba i dokazuje svoj patriotizam - otkrila dubinu ukorenjenosti kolektivističke matrice mišljenja. Osnovno je zdravorazumsko pitanje, naime, sledeće: zašto bi se građanin SRJ Jožef Kasa, građanin SRJ Andraš Agošton, građanin SRJ Šandor Pal ili bilo ko drugi morao izjašnjavati o svakoj porciji verbalnih pomija koju zafrljači neki veselnik iz otmenog Budima ili graciozne Pešte?! Zašto bi se narečena gospoda morala, kao po domaćem zadatku, "ograđivati" od takvih nejestivih organskih tvari? Niko ne traži, ne zahteva i ne očekuje od Dragana Veselinova, Teofila Pančića ili Žike Obretkovića da se "ograđuju" od Čurkinih reči. Da, reći će neko, ali Veselinov, Pančić i Obretković nisu etnički Mađari, a "prozvani" to jesu. Tačno. I šta s tim? Jesu li oni u nekakvoj "koaliciji" s Čurkom, piju li s njim rujno vino? Jok. Pa zašto onda oni da se ograđuju i da osuđuju, a ne Žika? Baš tu dolazimo do pravog problema. U ovakvim društvima, kojima i dalje vladaju mentalni refleksi svih prohujalih totalitarizama, pripadnici Manjine (ne samo etničke) tretirani su kao sumnjivci-po-definiciji. Oni su zato dužni da uvek iznova pokazuju i dokazuju Većini svoju "lojalnost". A najbolje će to učiniti ukoliko opravdaju večito-iznova-upitnu legitimnost postojanja svoje drugačijosti tako što će se demonstrativno distancirati od onih sa kojima su "krvno" isti. Kada je u Hrvatskoj na vlast došao nacionalistički HDZ Franje Tuđmana, od tamošnjih Srba je traženo da potpisuju nekakve "izjave o lojalnosti" ako žele da zadrže svoja radna mesta. Bilo je to tipično ospoljenje omiljene konstrukcije nacionalističkog uma o Drugom kao stranom, sumnjivom i nepouzdanom; ako ono već mora da postoji - ako se ne može baš zatrti, iskoreniti, uništiti, preseliti - onda treba obezbediti da bude nivelisano s Našim. A to će se postići tako što će biti držano pod permanentnom prismotrom, i što će stalno iznova morati da dokazuje da se ne identifikuje sa Maticom. U Tuđmanovom slučaju bio je to Beograd, u ovom - Budimpešta. I to čak ne ona zvanična i većinska, nego njen skrajnuti talog!

Tako je političko nesvesno progovorilo iz dveju inače sigurno nezlonamernih izjava. Kolektivističke vrednosti, a među njima pre svega nacionalističke (pošto je "klasna borba" definitivno out...) u toj su meri kontaminirale javni prostor da se neosetno uvlače i u način rezonovanja pojedinaca, društvenih organizacija i grupa koje pokušavaju da im se odupru, i koje svoj javni identitet grade na otklonu prema njima. Tako i u ovom slučaju: neki pajac istrtlja nešto nebulozno negde u belom svetu, a demokratski Čuvari Otadžbine brže-bolje "lociraju" ovde one koji bi trebalo da se javno operu od tuđih ekskremenata. Za čije babe zdravlje bi se pojedini građani ove zemlje ili njeni političari bavili time? Samo zato što se zovu slično kao Ištvan Čurka? Tako se lagano, sve iz "najboljih namera" otklizava u malignu retoriku, a iza dušebrižnog otadžbinskog tolkovanja radosno izviruje Belzebub, silno se veseleći što će za njega biti još posla.