Istočna politika

Ruska karta

Posle posete srpskog premijera Mirka Marjanovića Moskvi izgleda da će urgentno potreban gas bistro (hitno) stići ovamo preko "Zarubježnjefta", što je povoljna vest pred zimu, ali politički odnosi ostaju na sibirskoj temperaturi. Teško shvatamo ruske promene: nekada smo bili najjači izvoznik u SSSR van zemalja SEV-a, danas smo možda loši za rusko tržište

Posetu predsednika vlade Srbije Mirka Marjanovića Moskvi pratile su vesti o postignutim sporazumima o kontinuiranoj isporuci gasa i naftnih derivata našoj zemlji. Marjanović se pokazao pogodnim pregovaračem sa "Gaspromom", odnosno "Gaseksportom", odnosno "Zarubježnjeftom", i vratio se kući sa umirujućim vestima za zimu.

Za njegovu političku misiju ne može se reći da je bila, kako se tvrdi, ni uspešna, ni na nivou njegovog ranga. Dušan Lazić, naš dugogodišnji diplomatski predstavnik u Moskvi, sada član Foruma za međunarodne odnose, podseća (Pres klub Medija centra, 6. septembra) da predsednik vlade Srbije nije u Moskvi razgovarao ni sa ministrom inostranih poslova niti je bio primljen kod predsednika vlade Rusije; on je kao predsednik vlade bio gost gradonačelnika Moskve, što je malo neobično.

To pokazuje političku distancu Rusije prema Jugoslaviji, prema politici sadašnjeg beogradskog režima, kao što su to pokazivale i nedavne značajne političke izjave - tako je pretposlednji predsednik vlade Stepašin prilikom nedavne posete SAD vrlo otvoreno kritikovao politiku Jugoslavije i Miloševića; tu kritiku on je ponovio i u Sarajevu.

"Postoji jedna suzdržanost ruskih političara prema sadašnjoj politici Jugoslavije, odnosno Srbije, distanca prema ovoj politici koja i javno dolazi do izražaja a koja je posledica politike i ponašanja Jugoslavije prema Rusiji i prema izvršnoj vlasti u Rusiji danas", kaže Lazić, dodavši da je, koliko je njemu poznato, sa jugoslovenske strane u više navrata pokretana inicijativa za političke razgovore na visokom, a možda i na najvišem nivou, ali do toga nije došlo. Ako ne može da dođe do takvih kontakata, ova vlast ima interese da neke druge kontakte prikaže kao političke i da pokaže da nije sasvim isključena iz međunarodnih odnosa.

Ako se u ovo posleratno vreme veoma istrošenim pokazuje dosadašnja nacionalna "gazimestanska" politika, ako se veoma klimavom čini naša prozapadna politika, može se konstatovati da je i naša istočna politika oslonjena na očekivanja prilično udaljena od realnosti. Izgubljen je osećaj za to šta su realne osnove te politike, šta propaganda, šta serija zabluda, šta stvarnost, a šta neminovnost.

GAS, GAS: Ruska karta je uprkos tome za nas veoma važna, makar bila i u amorfnom stanju. Ljubomir Prvulović, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu koji se bavi ekonomskom dimenzijom jugoslovensko-ruskih odnosa, sagovornik vašeg hroničara u Pres klubu, procenjuje da je za Srbiju i Jugoslaviju u ovom trenutku poseta g. Marjanovića Moskvi izuzetno značajna zbog okolnosti u kojima se naša privreda našla posle bombardovanja NATO-a, rušenja naših proizvodnih kapaciteta i infrastrukture (mada situacija ne bi bila mnogo povoljnija nego što sada jeste i da tog razaranja nije bilo).

Prvulović kaže kako ova poseta sada rezultira u načelnim dogovorima, koji treba da se potvrde, a prva test-proba će biti oko 15. septembra, kada bi prve isporuke energenata trebalo da krenu. U tome se vidi izvesna rezervisanost ovog stručnjaka prema optimističkim ocenama koje se čuju u domaćoj oficijelnoj javnosti - jedna je stvar kad se posao ugovara; kad krene realizacija obično iskrsne stotinu problema, stotinu pitanja. Ugovorene su isporuke gasa od 1,5 milijardi kubnih metara do 2011, što je verovatno dovoljno da zadovolji naše reducirane potrebe. Pošto sad ova saradnja ima i humanitarni aspekt, ugovorena je isporuka i onoga što je ranije obećano - oko 800.000 tona naftnih derivata, veoma potrebnih našoj zemlji. Plaćanje je prolongirano do kraja decembra 2003, znači za četiri godine, što, kako procenjuje Prvulović, nama i te kako odgovara, a značajno je za Rusiju. Rusija je na sebe preuzela obavezu da reguliše transport gasa preko Mađarske, kuda se energenti sa istoka transportuju još od socijalističkog perioda.

Obećano je oko 150 miliona dolara pomoći, a postavlja se pitanje da li će Rusija biti sposobna to da plati pošto ona pati za likvidnim sredstvima, skoro kao i mi. Spoljni dug Rusije iznosi oko 160 milijardi dolara. Bilo kako bilo, način plaćanja nama sada ide u prilog jer je dogovoreno da robu kao i ranije dobijamo putem barter ili drugih vezanih poslova. Ostaje da se vidi kako će reagovati Mađari, da li će otežavati transport gasa, jer Mađarska neće uraditi ništa što EU ne bi odobrila.

Dušan Lazić smatra da će humanitarna pomoć manje-više biti realizovana, ali da je to malo spram potreba. Nama je potrebno da uvozimo 300.000 kubnih metara gasa na sat, a razmišlja se da se humanitarna pomoć Rusije kreće negde oko 30.000 kubnih metara!

On se boji da bi problemi s barter-aranžmanima mogli da nastanu ako se ponovi kineska priča - Kina je bila spremna da nam isporučuje naftu, a da mi plaćamo traktorima, ali taj aranžman je pao zato što mi nismo uspeli da isporučimo traktore, i ta nafta je morala da se plaća dolarima.

Što se tiče reprogramiranja dugova, mi Rusiji dugujemo 350 miliona dolara i to je reprogramirano za sledeće četiri godine. Rusija je, s druge strane, još znatno dužna Jugoslaviji - oko 1,5 milijardi (mada nije ceo dug bivšeg SSSR bivšoj SFRJ pripao sadašnjoj Jugoslaviji, najveći deo tog duga se ipak odnosi na nju).

Rusija je već ranije odobrila Jugoslaviji kredit od 150 miliona dolara, jedan deo je iskorišćen, a deo koji nije iskorišćen možda može da se koristi za plaćanje nafte.

JEDNA DESETINA PROŠLOSTI: Mi smo imali jaku privrednu saradnju sa SSSR-om, baziranu na komplementarnosti naših privreda. Od Rusije (koja je vukla 80 odsto spoljnotrgovinske razmene SSSR-a) dobijali smo energetske i druge sirovine, a izvozili industrijske robe široke potrošnje. Na ruskom tržištu imali smo značajno mesto. Bili smo njihov najvažniji ekonomski partner mimo SEV-a (bivše socijalističke zemlje), ispred mnogih razvijenih zemalja zapada. Rusija je bila naš tradicionalni, najznačajniji spoljnotrgovinski partner.

Posle svega što je zadesilo i nas i Rusiju, ta saradnja je doživela kolaps. Više se nije odvijala legalnim kanalima, teško je doći do podataka, ali činjenica je da je ta razmena praktično zamrla. U novijem periodu, pa i ove '99, došlo je, po Prvulovićevoj proceni, do izvesnog oživljavanja razmene na jednom veoma reduciranom nivou ekonomske saradnje. Rusija je u našoj spoljnotrgovinskoj razmeni zauzela relativno mesto koje je ranije imala - ona na naše tržište uglavnom izvozi energente i neke druge sirovine. Međutim, naša razmena u ukupnoj ruskoj spoljnotrgovinskoj razmeni sada verovatno ne premašuje 1,2 odsto. Ovaj nivo razmene je, međutim daleko ispod nivoa koji je sama Srbija imala sa Rusijom dok je bila u okviru SFRJ - otprilike je 10 puta manja. U tom reduciranom obimu Rusija je sada zauzela mesto posle Republike Srpske (mada su poslovi sa RS više transfer nego što je spoljna trgovina u pravom smislu reči).

U '97. godini sa Rusijom smo imali razmenu oko 700 miliona dolara, ta razmena je otprilike bila uravnotežena što se tiče vrednosti izvoza i uvoza, ali je uglavnom bila kreditirana od strane Rusije, jer mi nismo mogli da platimo - zato su jedno vreme i bile obustavljene isporuke gasa i nafte. Nije u pitanju bio samo transport preko Mađarske nego i naša solventnost.

Naša privreda, dakle, ni izdaleka nije povratila svoje pozicije na ruskom tržištu.

ZAŠTO SMO U DRUGOM PLANU: Ruski ukupni izvoz se procenjuje na 70-ak milijardi dolara, uvoz je nešto manji. Istovremeno sa procesom tranzicije, u Rusiji su, bez obzira na cenu, izvršene značajne promene. Ruska privreda se posle raspada SEV-a okrenula ekonomskoj saradnji sa Zapadom. Danas je EU najvažniji spoljnoekonomski partner Ruske Federacije i učestvuje u ukupnoj ruskoj spoljnoj trgovini za 65 do 70 procenata - tako da tek margina ostaje za razmenu sa drugim zemljama i sa našom zemljom. Mi smo otišli u drugi plan.

Zašto? Ruska privreda, kaže Prvulović, postaje otvorena privreda, okreće se poslovanju po svetskim standardima i na ruskom tržištu može da prođe ona roba koja zadovoljava svetske standarde u pogledu kvaliteta i cenovne konkurentnosti. Ukoliko ne nudite takve proizvode i takve uslove, onda nemate šta da tražite na ruskom tržištu. Međutim, pošto u svakom sistemu ima ostataka starog, mi po drugom, sporednom, koloseku pokušavamo da se priključimo tom ruskom ekonomskom potencijalu.

I kad nisu bile sankcije, i kad nije bilo rata, mi smo uglavnom uvozili energetske sirovine, to smo plaćali najčešće robom, u poslednje vreme smo to dobijali na kredit, mada je bilo perioda kada smo mi kreditirali naš izvoz u Rusiju i to smo plaćali robom koju nismo mogli plasirati na drugim konkurentskim tržištima, pa čak ni u manje razvijenom delu sveta.

Nagoveštava se da će se spoljnotrgovinska razmena Beograda i Moskve do kraja godine popeti na 200 miliona dolara, što je za nas u ovom trenutku značajno, mada je to nivo razmene koji ne zadovoljava ni jednu ni drugu stranu.

DA LI JE TO UOPŠTE POLITIKA?: I naši privrednici i naši političari još gledaju ka istoku. Političari - prilično razroko. Što se stanja naše istočne politike tiče, Dušan Lazić se pita da li je to uopšte politika! Stavljajući odnos prema Rusiji u kontekst ukupne politike sadašnje vlasti i ponašanja te vlasti na međunarodnom planu, on konstatuje da to nije nikakva koherentna politika, da to i nije politika koja vodi računa o interesima građana i države. On primerice podseća da je pre samo nekoliko dana jugoslovenska zvanična štampa bila puna napisa o korupciji u Kremlju, o korupciji i pranju novca u koje je umešan Jeljcin i čitava njegova porodica. Naša zvanična glasila unela su u te napise mnogo zluradosti. O tome je, doduše, pisala i svetska štampa, ali tamo je bilo i izjava da te tvrdnje o korupciji nisu dokazane. Ovih dana čitamo intervjue jugoslovenskih zvaničnika stranim glasilima i agencijama gde se ruska vlast optužuje za izdaju ne samo Srba i Srbije nego i za izdaju Rusije i Rusa. U takvoj stvorenoj atmosferi, predsednik Vlade Srbije ide u Moskvu da moli tu istu rusku vladu da nam da gas i da nam da naftu, a ni jedno ni drugo ne možemo da platimo - naš dug Rusiji iznosi oko 350 miliona dolara. To je, kaže Lazić, naprosto nepoznato ponašanje u normalnom komuniciranju u međunarodnim odnosima i u spoljnoj politici. Ako već nisu naučili kako se stvara povoljna politička atmosfera pred važne posete, pred važne razgovore, što se bar ne sete one narodne poslovice: "Koga je moliti nije ga ljutiti."

Takva naša "istočna politika" traje već čitav niz godina - uporno se konfrontirajući sa Zapadom, tražili smo pomoć i podršku Rusije, političku, ekonomsku i vojnu, a istovremeno smo se orijentisali na kritiku zvanične ruske politike i na podršku onim snagame koje se suprotstavljaju reformskoj orijentaciji izvršne vlasti u Moskvi.

Naši vladajući krugovi pokušavali su da Rusiju konfrontiraju sa glavnim partnerima na zapadu, najpre s Amerikom, a onda i sa svim razvijenom zemljama, da nađu pukotinu u ruskoj politici i konfrontiraju pojedine strukture ruskog društva i ruskog establišmenta.

Kakve interese da vodi takvu politiku ima jedna izolovana, zaostala, razorena mala zemlja koja sopstvenim snagama ne može da izađe iz ove krize, a teško da može i uz međunarodnu pomoć? Da li je to uopšte iole racionalna politika ili je to u suštini neshvatanje šta se u svetu dešava u poslednjih deset godina, pita se Lazić. On ukazuje da to neprihvatanje promena koje su se desile u svetu, neprihvatanje činjenice da nema više hladnog rata zapravo otkriva jedan palanački pogled na svet.

Očigledno je režim procenio da mu nisu bitni interesi zemlje i naroda

već da su bitni interesi održanja režima na vlasti i produžavanje sistema vladavine ma koliko to zemlju u celini koštalo.

Nikakvi zaključci nisu izvučeni ni dan-danas, već se nastavlja sa tom politikom. Vrlo često ćemo naći predstavnika režima koji kaže da će se ipak stvari u Rusiji promeniti - sve se vezuje za sledeće parlamentarne izbore 19. decembra ove godine. Misli se da će na tim izborima pobediti komunisti i tzv. patriotske snage, a očekivanja se vezuju i za izbore za predsednika Rusije, da će tu kao nekim štapićem Rusija da promeni svoju politiku. A Rusija vodi politiku koja je u skladu sa interesima te zemlje, ona se drži strateške orijentacije koju je započela sa Gorbačovom i perestrojkom, i nastavlja da traži zajednički interes sa razvijenim svetom, sa glavnim partnerima, i ne ide u nepotrebne konfrontacije od čega svi mogu da imaju štete - i Rusija, i mi kao mala zemlja, i međunarodni odnosi u celini.

Pokušaj s naše strane da Rusiju uvučemo u konfrontaciju nije dao rezultate.

RUS GLEDA SEBE: Vlada Vereš, saradnik Centra za strateške studije (Pres klub), na pitanje da li je došlo do neke korekcije ruske zapadne politike, kako je izgledalo po nekim demaršima, kaže: "Otvoreno i direktno govoreći, spoljna politika ove zemlje već godinama se zasniva na pokušaju da se Rusija gurne u sukob i konfrontaciju sa Zapadom, pre svega u politički sukob a, kao što smo videli naročito od marta pa nadalje, beogradski režim ne bi prezao ni da gurne Rusiju u rat protiv NATO-a i protiv i Amerike. Rusija u taj rat nije ušla i u mnogim političkim krugovima, pa bogami i u dobrom delu javnosti, nastalo je izvesno razočaranje i nerazumevanje zašto se to nije dogodilo..."

Vereš kaže kako se najčešće čuje pojednostavljeno objašnjenje da Rusima trebaju pare sa Zapada pa joj je zato manevarski prostor ograničen, te stoga, navodno, nije pomogla Jugoslaviju koliko se to očekivalo. On konstatuje da nije sporno da Rusiji trebaju zapadni krediti, međutim, on smatra da je problem u tome što naši vladajući krugovi nisu razumeli jednu bitniju i direktniju činjenicu - a to je da se Rusija promenila, da se ruska politika, pre svega iz unutrašnjih razloga, mnogo razlikuje od politike SSSR-a.

"Jedan od faktora urušavanja i propasti sovjetskog sistema bio je u tome što je spoljna politika sa imperijalnim ambicijama, sa ideološkim mesijanstvom i hegemonizmom predstavljala neizdrživo opterećenje za unutrašnji ekonomski i socijalni sistem. Nova Rusija ne želi, uz sve probleme i oscilacije koje ima, da ponovi tu grešku", konstatuje Vereš.

Rusija danas vodi onakvu politiku kakva pre svega odgovara razvoju unutrašnjih reformi, odnosno stvaranju što povoljnijeg ambijenta za rešavanje vrlo ozbiljnih unutrašnjih teškoća. Hladni rat bi danas rezultirao drastičnim posledicama, i po zapad naravno, ali još više po Rusiju.

Suštinski interesi Rusije govore protiv sukobljavanja sa EU, SAD i sa drugim najkrupnijim faktorima savremenih međunarodnih odnosa. Rusija vodi politiku primerenu svojim objektivnim potrebama i mogućnostima, i nije spremna da je bilo ko gurne u onu vrstu avanture za koju je jasno da joj iz njenih najdubljih interesa ne odgovara.

Vereš uočava da, naravno, postoje i bitne razlike između Rusije i Zapada, Rusije i Amerike. Interesi Rusije i Zapada ne poklapaju se potpuno, a u nekim stvarima se i bitno razlikuju. Uzmimo samo za primer rusko protivljenje proširenju NATO-a.

Ključni momenat, međutim, koji kod nas nije shvaćen jeste da te razlike postoje, ali da su to razlike između partnera a ne razlike između neprijatelja. Te razlike se rešavaju na pragmatičan, realističan i racionalan način, a mi pokušavamo da im nametnemo "sindrom protivnika", da ih uvučemo u naše probleme i da ih suprotstavimo jedne drugima. Njihovi interesi su, međutim jači od uticaja koje može imati jedna u suštini mala zemlja.

Spoljnopolitički koncept Rusije se zaokružuje, on nije sasvim jasan, u Rusiji ima još dosta onih koji su u dilemi da li da daju prednost činjenici da je Rusija vojnostrateški naslednik SSSR-a ili pak činjenici da je Rusija vojnopolitički raskinula sa SSSR-om. Ima onih koji su skloni da unutrašnje teškoće identifikuju sa promenom međunarodnog statusa i međunarodnog uticaja te zemlje.

U Rusiji je dosta prisutan sindrom ili refleks velike sile i oslobađanje tog refleksa ne ide glatko, tako da se često govori i o značajnim ruskim interesima na Balkanu. Vereš procenjuje da su ti interesi manji nego što se to veruje.

Rusija nije u stanju da kontroliše ni svoju celokupnu teritoriju, kaže Vereš imajući u vidu Čečeniju, republiku nad kojom Moskva faktički nema kontrolu; kao i fakat da Rusija ima krajnje ozbiljne teškoće u nizu republika Severnog Kavkaza, gde takođe uticaj Rusije dolazi manje ili više u pitanje.

U takvom kontekstu govorenje o nekom posebnom strateškom interesu ekonomski oslabljene Rusije na Balkanu samo je politička retorika kojoj su skloni neki politički krugovi u Moskvi, a pogotovu kod nas, ali ona nema realnu osnovu.

Međutim, svi pokušaji da se Rusija gurne u onaj sukob koji njoj iz suštinskih razloga ne treba i na koji ona nije spremna osuđeni su na propast, a zemlje koje se tome nadaju dovode sebe u još težu situaciju. Eventualni hladni rat sa Zapadom bi za Rusiju bio poguban ne samo ekonomski, on bi značio restauraciju sovjetske spoljne politike, što bi u krajnjoj liniji vodilo restaruarciji onih unutrašnjih odnosa koji su takvu politiku proizvodili, a to bi dovelo do ogromnih potresa u Rusiji za šta većina građana nije zainteresovana.

U tom kontekstu, Vereš procenjuje da na sledećim ruskim izborima jugoslovensko pitanje neće imati neki naročiti značaj. Ruski izbori bi mogli biti slični američkim izborima - po tome što će spoljna pitanja imati vrlo malo udela, a unutrašnji problemi igraće značajnu i krupnu ulogu i ogromna većina glasača će se na osnovu njih i opredeljivati. Ne treba sumnjati da će problem Jugoslavije upotrebljavati i zloupotrebljavati razne političke snage u Rusiji koje će na tim pitanjima probati da prikupe manje političke poene, procenjujući verovatno i same da posebnog uticaja na izborni rezultat jugoslovensko pitanje neće imati. On nailazi na indicije koje govore da bi novi ruski parlament mogao biti nešto više centristički orijentisan, odnosno da bi komunisti verovatno mogli da imaju nešto manje mesta. Volja birača se pomera u korist nekih novih koalicija političkog centra koje su nedavno formirane, prognozira Vereš.

Naše demokratske snage ne obraćaju pažnju na te procese jer su uglavnom zauzete traženjem kontakta na zapadu, one su zanemarile "istočno pitanje" i prepustile ga režimu: jednu veliku zonu prepuštaju kao slobodno lovište, bilo da se radi o ulasku u Savez Rusije i Belorusije, bilo o aranžmanima s firmom "Zarubježnjeft".

"Mislim da naša demokratska opozicija nije preduzela dovoljno aktivnosti da uspostavi kontakte sa tim reformskim snagama i sa izvršnom vlasti u Moskvi koja se može posmatrati kao reformska. Mislim da je to propust. Kao što imamo interes da kontaktiramo sa demokratskim snagama i vladama na zapadu isto tako imamo interesa (i opozicija bi morala da ima interesa) da saradjujemo sa reformskim snagama u Rusiji, i ne samo u Rusiji već i u svim bivšim socijalističkim zemljama", kaže Dušan Lazić. On podvlači da su naši odnosi sa Rusijom izuzetno značajni, i istorijski, i ekonomski, i politički - ne zbog škole mišljenja da kriterijum spoljne politike treba da bude slovenstvo ili pravoslavlje, već zbog bliskosti srpskog i ruskog naroda, razumevanja i tradicionalno dobrih odnosa.