Knjige: Crveni hleb \ Američka azbuka

Homo sovjetikus...

... Kod kuće i u Americi

U skladu sa svojim izdavačkim geslom sadržanim u samom nazivu kuće, beogradska Geopoetika nam je ovih dana podarila izdanje koje utemeljuje novi lutalački (pod)žanr - lirsku kulturologiju. Ime autora, ruskog pisca i kritičara (koji još od kraja sedamdesetih živi u Americi), Aleksandra Genisa (r. 1953) moglo se gdegde sresti u retkim časopisnim prevodima njegovih tekstova na srpski, ali Crveni hleb i Američka azbuka (u prevodu Draginje Ramadanski) prve su njegove knjige koje se pojavljuju na našem tržištu. Radi se, doslovno, o dve knjige u jednoj - jedna počinje "s početka" a druga "s kraja" (s tim da niko ne može da utvrdi šta je šta?!), jedna je štampana ćirilicom, druga latinicom; obe, pak, stanuju unutar istih korica.

U Crvenom hlebu Genis se bavi prehrambenim aspektom zastrašujuće sovjetske civilizacije, najimpozantnijeg trijumfa Organizovane Gluposti u dvadesetom veku, inače prebogatom uvrnutim društvenim projektima. Budući svestan da se u "malom", "marginalnom" i svakidašnjem zrcali skriveni (auto)portret svakog društva i svake civilizacije, Genis upravo seciranjem sadržaja utrobe nesrećnog homo sovjetikusa čitaocu priča turobnu priču o ljudskoj zajednici koja je sve vrednosti i pojmove izvrnula naglavačke.

Sovjetska trpeza (kako i glasi naslov jednog poglavlja) nije bila stvar ukusa, hedonističke domišljatosti ili, pak, količine novca koju je homo sovjetikus trenutno imao u buđelaru; o, ne, ona je bila "naučno zasnovana", na tragu čuvene škole mišljenja koja uči da pojedinac nikako ne zna šta je dobro za njega, pa je zato bolje da osmišljavanje svog života - pa čak i prehrambenih rituala - prepusti Organizovanim Društvenim Snagama. Genis citira američkog novinara R. Kajzera: "Rusi ne mogu da kažu šta vole jer oni nikad ne jedu to što hoće, nego ono do čega dođu. Kaprici planskog snabdevanja, lišenog tržišne uzde, pretvarali su svaki sovjetski ručak u vid lutrije sa promenljivim pravilima." Prepušten na nemilost (milosti nije bilo) najidiotskijim regulama koje je jedno društvo ikada smislilo - a koje su išle do toga koliko kalorija dnevno neki zanatlija ili službenik treba da utroši (npr. učitelj 2600, ali krojač celih 3000...) - građanin tužne Prve Zemlje Socijalizma provodio je život u epohalnoj neimaštini i još impresivnijem sivilu, ne čak toliko gladan koliko lišen mogućnosti da njegova ishrana - kao ni bilo šta drugo, uostalom - bude bilo šta drugo osim mehaničkog trpanja razrezanog mu "sledovanja" u burag. A šta će ovog dana, nedelje ili meseca biti sadržaj "sledovanja" - kiselo zelje, rotkvica, salama nepoznatog porekla ili Nešto Što Liči Na Morske Račiće - odlučiće Partija. "Sledovanje je" - piše Genis - "osnovni elemenat, atom socijalističkog sistema. Bez sledovanja sovjetska vlast ne bi bila moguća jer ne bi bilo potrebe za njom." Baš kao što proklamuje čuveno geslo komunističke utopije "svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama". S tim da, naravno, ne može nedostojni građanin da anarhoindividualistički određuje kakve i kolike su mu potrebe: za to postoji Progresivna Nauka, u tesnoj dijalektičko-materijalističkoj sprezi s Politbiroom. Iza cele razgranate retorike jednog kolektivnog ludila, iza svih žargon-izraza nerazumljivih bilo kome ko nije insider "sovjetske civilizacije", iza svih nadriideoloških racionalizacija koje neslobodu, glad i čemer prikazuju kao samo Istorijsko Spasenje krije se samo - beda. Užasavajuća nesposobnost jednog izopačenog društveno-ekonomskog sistema da zadovolji makar i elementarne, "animalne" potrebe svog maleroznog stanovništva, a kamoli da obezbedi uslove u kojima "radost življenja" neće biti tek obesmišljena fraza iz starovremskog šlagera, nigde se ne vidi tako jasno kao u mršavom jelovniku sovjetčika, tom ne-baš-miomirisnom dokazu najdubljeg pada jedne zemlje u kojoj su milioni ljudi doslovno skapali od gladi usred plodne ravnice.

Aleksandar Genis postiže snažan efekat kod čitaoca opisivanjem, nabrajanjem, navođenjem podataka i analiziranjem; on vam neće gotovo ništa eksplicitno reći o "užasima totalitarizma" ili tako nečemu: sve što treba da se vidi čitalac će (u)videti sam. Jezgrovito i jezovito, Genis na svega nekoliko desetina stranica svodi mračni bilans sedmodecenijske "čemerne žetve" koja je gotovo izopštila jednu veliku zemlju iz matične civilizacije.

"Američka azbuka" je u formu rečnika iliti pojmovnika zavijen pokušaj jednog imigranta da razume, opiše i (samim tim?) usvoji "američku civilizaciju", po mnogo čemu fundamentalno drugačiju ne samo od uvrnute sovjetske nego i od najstandardnije evropske civilizacije. Pisac u osnovi sledi metod iz istraživanja "sovjetske civilizacije": proučava jedno društvo kroz svakodnevicu. Tako su i pojmovi njegovog rečnika (recimo: Aerodrom, Autoput, Banka, Bar, Garaža, Metro, Motel, Ofis, Prenoćište, Supermarket, Taksi, Toalet...) izabrani kao nekakav namerno napravljeni katalog opštih mesta, upravo zato da bi pisac "dekonstruisao" uvreženo mišljenje neamerikanaca o "suštini" i značenju njihove američkosti, kad god takvoj "dekonstrukciji" ima mesta. A obično ga ima. Lutajući Konglomeratom USA bez predrasuda, uviđajući velike, imanentne prednosti jedne zemlje koja je imala privilegiju da je mogla da se konstituiše ex nihilo, izbegavajući sve istorijske greške i zamke stare Evrope, Genis ne krije svoju kritičku zadivljenost americanom, ali takođe lucidno istražuje i taj potmuli, ispod površine vrišteći užas praznine na kojem je Novi Svet sagrađen. Ili se tako bar čini došljaku iz Starog Sveta, pa još iz zemlje Dostojevskog... Nemojte se plašiti, Aleksandar Genis ne pati od tipičnih bolesti "ruskog pisma", i ne hita da nam pokaže da je s Večnošću na "ti"; umesto toga, opredeljuje se za strategiju lirskog putopisca koji krhotine svojih utisaka i misli pokušava da sastavi i sistematizuje kroz "strogu" rečničku formu. To ovdašnjeg čitaoca nužno podseća na Američki fikcionar Dubravke Ugrešić, a uspostavljanju ove ne samo površinske intertekstualne veze ide na ruku i činjenica da je Genisova knjiga izvorno objavljena 1994, nedugo nakon Fikcionara. Genis se, pak, na jednom mestu poziva na Bodrijarovu Ameriku, verovatno "najbeletrističkije" i najnarativnije delo znamenitog Francuza; ako ništa drugo, ove tri knjige povezuje pronicljivi i, koliko je to moguće, od suvišnog "prtljaga" rasterećeni outsiderski pogled na prekobarsku civilizaciju.

Malo koje dosadašnje izdanje Geopoetike je toliko dubinski, a opet nimalo doktrinarno "geopoetičko" kao ovo podsticajno jednoknjižno dvoknjižje ruskog emigranta; od famozne geopolitike svi smo ionako odavno umorni, i jedva živi. A mnogi, bogami, ni toliko.