Novo u bibliotekama

Skladišta za (ne)čitaoce

Po kom kriterijumu Ministarstvo kulture nabavlja, između ostalih, sabrana dela Mire Marković

Niste uspeli da pronađete nove knjige Mire Marković u Biblioteci grada Beograda? Nema nijedne knjige Željka Simića osim starog, već zaboravljenog izdanja Kulture i politike?

Pomalo zbunjeni krećete put biblioteke "Đorđe Jovanović", koja se nalazi dva ugla dalje, otvarate vrata i sa strepnjom prilazite autorskom katalogu. Ništa.

Tužni, ali već pomalo gnevni prisećate se palilulske biblioteke "Milutin Bojić", ali se i tu ponavlja ista scena, rađajući povrh svega neprijatnu klicu sumnje u vlastitu obaveštenost, mada pouzdano znate da knjige koje tražite postoje, prikazali su ih na televiziji više puta, čak ste ih svojim očima videli na prošlogodišnjem Sajmu knjiga. Niste se baš probili u blizinu autora jer je taj pokušaj osujećen kordonom policije, ali je možda i to bila dobra prilika da se čitateljstvo podseti da između autora i čitaoca postoji jasna distanca.

Ova strašna nepravda koju doživljava slučajni čitalac, proizvod subjektivnih slabosti i objektivnih okolnosti, biće ispravljena pregalačkim zalaganjem Ministarstva za kulturu Republike Srbije. Malopre spomenuti gospodin, ovaj put u ulozi ministra kulture, sklopio je nedavno ugovor sa izdavačkom kućom "Verzalpres" o otkupu sedamdesetak naslova za biblioteke među kojima su se, sasvim slučajno, našli njegovo delce Sudari i dodiri ali i sabrana dela Mire Marković. Polovina ukupno objavljenih naslova "Verzalpresa" biće otkupljivana u tiražu od najmanje sto primeraka po knjizi sve dok njihov broj ne dosegne planiranih dvadeset dve hiljade knjiga koje će usrećiti članove sto devedeset tri biblioteke.

Tako je neočekivano obznanjen početak akcije "Svakoj biblioteci u Srbiji po sto knjiga", o kojoj su izdavači obavešteni tek naknadno iz dnevne štampe.

Na spisku "Verzalpresa" su i nezaobilazni autori poput Homera, Andrića, Mana, Getea, Markesa, Kamija, Hemingveja i drugih koje bi trebalo da ima svaka biblioteka u ovoj, ne odveć knjizi naklonjenoj zemlji, kao što ih verovatno i ima. Nema baš svaka sabrana dela Mire Marković i eseje Željka Simića, ali je sve ostalo gotovo sigurno na broju.

Zapravo, i nije baš sve tako jednostavno, jer je veliki broj bilioteka u Srbiji još krajem prošle godine dobio paket knjiga koje je naručilo Ministarstvo kulture. Radost biliotekara, koji su te godine primili svega stotinak novih knjiga omogućenih od nadležnog ministarstva, brzo je splasnula jer su iz braonkastog poveza počele da izranjaju korice Odgovora, Noći i dana, Između istoka i juga...

Basarine sumnje o zaveri bibliotekara koji kompromituju biblioteke, čineći ih delom sveta simulacija, neočekivano su se pretvorile u zaveru protiv bibliotekara. Zamisli o "novom svetu koji dolazi", "bogatijem, pravednijem, univerzalnijem" lako su uklopile - čim je ruka bibliotekara po inerciji stavila knjige na police, umesto da ih odloži tamo gde im je mesto - u duhovni horizont misli Mao Ce Tunga (u "savremenom svetu svaka kultura, dakle i književnost i umetnost... slede određenu političku liniju"; Govori na Savetovanju o književnosti i umetnosti u Jenanu, Izabrana dela, III tom), izabranih članaka Nikolaja Ivanoviča Buharina (koji je jednom otputovao čak do Sjedinjenih Američkih Država da se bavi agitacijom za boljševčko stanovište o pitanju mira i rata, ali se tu upustio u svađu sa Trockim pa je čitava misija propala; nisu mogli da se saglase oko efikasnosti privredne politike zasnovane na samom teroru, jer je Lav Davidovič Bronštejn predlagao da se rekvizicija žita zameni porezom u naturi, što je za najistaknutijeg predstavnika privredne politike zasnovane na prinudi i rekviziciji bilo apsolutno neprihvatljivo) i nagvaždanjima Vorošilova, Tugan-Baranovskog, Kaganoviča i Eugeniuša B. Pašukanisa o zaoštravanju društvenih tenzija zbog sve ubedljivijih pobeda komunizma.

Tako se na policama rađaju mutanti vavilonske biblioteke. Zdepaste ruke ovog doba ostavile su jasne tragove svojih kriterijuma, jer su između više desetina izdavača u Srbiji izabrali "Verzalpres".

Ako pozovete nekog izdavača za koga vam se učini da poslednjih godina objavljuje knjige koje su na ovaj način prekoračile magični prag knjižnica, dobićete nedvosmisleno jasan odgovor da otkupa gotovo nije ni bilo. Zapravo, većina je poslednjih godina samo jednom imala priliku da iskusi to zadovoljstvo. "Stubovima kulture" su poslednji put knjige otkupljene u septembru 1997. godine, "Cliu" jednom, jedno izdanje, "Paidei" jednom, jedno izdanje... Valjda zato što su neočekivano počeli da štampaju bezvredne naslove i beznačajne autore, kao što su Tamaro, Trevor, Okri ili Houp u "Cliu", Sabrana dela Dušana Kovačevića i dela Albaharija i Petkovića u "Stubovima", Pesou, Tabukija ili Mekjuena u "Paidei".

"Biblioteke su zbog Ministarstva kulture postale neka vrste deponija i skladišta za ono što se otkupljuje a ne čita", reći će Zoran Hamović, glavni urednik "Clia". "Političko-ekomski monopol koji na tržištu ima 'Verzalpres' govori da su oni produžena ruka nečeg drugog. To znači da imaju neku vrstu kodifikovanog političkog ili ekonomskog interesa koji nije sadržan u njihovoj izvornoj delatnosti - objavljivanju knjiga, što Ministarstvo kulture ne bi smelo da podrži", kaže Hamović.

Ono ipak to podržava, jer više ne postoje književni kriterijumi po kojima se odlučuje o otkupu novih naslova. Kada se, u nekoj vremenskoj perspektivi, pobrkane stvari budu vraćale na svoje pravo mesto, taj gest će se pokazati ogoljen, onakav kakav jeste - kao još jedan od neuspelih pokušaja da se smisao zameni prazninom.