Ratovi zvezda, prva epizoda
Fantomska praznina
Lukasov najnoviji film do sada je zaradio više od 400 miliona dolara. Treba li i vi na tu "gomilicu" da priložite koji dinar?
Teško da je u istoriji
filma bilo premijere koja se očekivala sa više uzbuđenja od četvrtog nastavka
Lukasovog serijala Ratovi zvezda. Oni koji su uspeli da se dočepaju ulaznica za
prvu projekciju počeli su da aplaudiraju čim su svetla u sali počela da se gase, pre
nego što se film uopšte i zavrteo. Pljeskom je ispraćen čak i logotip distributera,
iako Mardokov 20th Century Fox, kao ni čitavu njegovu medijsku imperiju, ne prati
naročita popularnost. A kada su ekranom počeli da se valjaju trapezasti paragrafi
poznatog uvodnog teksta (Pre mnogo vremena, u jednoj dalekoj galaksiji...), uz
prepoznatljivu pleh-muziku Džona Vilijemsa, raspoloženje je bilo već sasvim sumanuto.
Iako se tokom projekcije početna euforija lagano stišavala da bi na kraju, posle
dugačkih 136 minuta, aplauza bilo mnogo manje nego na početku, većina strasnih
poklonika bila je zadovoljna. Iščekivanje dugo šesnaest godina okončano je 19. marta
1999.
U pretpremijernu promociju filma Lukas je uložio "samo" 15 miliona dolara. Iako je ova suma dvostruko manja od marketinških troškova Kameronovog Titanika, veća promotivna ulaganja nisu bila neophodna pošto su zaintrigirani mediji već stvorili atmosferu napetog iščekivanja. I pored histerije koja je pratila premijeru, nisu se ispunila sveprisutna očekivanja da će Star Wars, Episode I - The Phantom Menace postati najveći blockbuster u istoriji filma. Lukas je, doduše, imao eksplozivan start: tokom prvih pet dana prikazivanja Fantomska napast je inkasirala rekordnih 102 miliona dolara, čime su skoro potpuno pokriveni troškovi snimanja (115 miliona, sve iz Lukasovog džepa). Film, međutim, nije uspeo da obori vikend-rekord koji drži Spilbergov Jurassic Park sa 72 miliona dolara, niti su se obistinila potajna očekivanja distributera da će Napast potopiti čak i Titanik (Kameronov film ostaje neprikosnoven, sa 600 miliona dolara zarađenih u SAD i 1800 miliona u inostranstvu). Naravno, treba sačekati da Lukas saopšti i prihode od prodaje autorskih prava na filmske likove koji su se našli na čašama, gaćama, kutijama cerealija i igračkama. Tom Šerak, direktor distribucije koja od filma očekuje čist ćar od oko 100 miliona dolara, demantuje glasine da su početni rezultati loši: "Lud je onaj ko misli da smo nezadovoljni. Nije nam bila želja da se tučemo za rekorde. Hteli smo da u bioskop prvo dovedemo zaljubljenike, a onda i čitave porodice. Upravo to se sada i dešava."
Lukas je, inače, u velikoj zavadi sa vlasnicima nekoliko najvećih američkih bioskopskih lanaca. Neki od njih odbili su da prikazuju Fantomsku napast, svesno se odričući ogromnog profita, zato što Lukas odbija da plaća uobičajenu "pikslu", tj. minimalni ekstra-procenat koji vlasnici bioskopa dobijaju u zavisnosti od prihoda ostvarenog na blagajni. Ni holivudska filmska industrija ne krije da ne voli Lukasov način rada. Blokbasteri poput Titanika ili Jurassic Parka zaradili su na stotine miliona dolara od kojih se dobar deo vratio nazad u studio i slio u budžet za nove filmove. Lukas, međutim, sve zarađene pare nosi u banku i stavlja na svoj račun.
Neočekivano veliki broj negativnih kritika publikovanih u štampi verovatno će izbaciti koju stotinu miliona dolara iz Lukasovog buđelara. "Razočaranje!", brutalno iskreno piše u Njusviku, "...i to veliko." Dok Varajeti opisuje film kao "šećerlemu za oči, bez sastojaka koji hrane srce i dušu", novinar Njujorkera tvrdi da je film "klinački, ignorantski, prepun trulog cinizma". Umereno pohvalni glasovi, poput onih iz Njujork tajmsa ("šta smo očekivali, to smo i dobili!") ili San Francisko kronikla ("ima tu štofa, vredi pogledati"), čuju se mnogo ređe. Reklo bi se da su Lukasu, uprkos svemu, najprivrženiji stari poklonici koji ne haju mnogo za oficijelnu kritiku: "Hej, ljudi, pa ovo su Ratovi zvezda, zabavite se malo. Šta očekujete za samo devet dolara?" U takvoj situaciji, Lukas je prinuđen da vrlo predusretljivo daje intervuje, gostuje na televiziji, piše za novine i objašnjava svoj film, što mu inače nije običaj. To verovatno neće imati mnogo efekta na prođu Fantomske napasti, ali će pomoći da se spasu čast serijala i budućnost sledeće dve epizode čija je premijera predviđena za 2002. i 2005. godinu.
Originalnu trilogiju Ratova zvezda (Nova nada, Imperija uzvraća udarac i Povratak džedaja) Džordž Lukas je snimio u razmaku od 1977. do 1983. Neprestano kubureći s novcem potrebnim za finansiranje dotad neviđenih specijalnih efekata, Lukas je insistirao i na dobroj priči, fino iznijansiranim i majstorski isprepletanim odnosima glavnih junaka: mladog džedaj-viteza Luka Skajvokera, kapriciozne princeze Leje, samoživog kapetana Soloa i opakog Darta Vejdera. Vizuelno bogata i izglancana, od kritike hvaljena, poštovana od publike svih uzrasta, Lukasova svemirska opera danas važi za kultno delo savremene pop-kulture kome se još uvek klanja armija omađijanih ljubitelja ove fantastične sapunice.
U međuvremenu, i filmska tehnika je napredovala ogromnim koracima. Ono što se nekad snimalo korišćenjem gigantskih modela od šarene plastike danas se rutinski simulira kompjuterskim softverom koji može da koristi svaki likovno obdareni klinac. Želeći da u kreiranju virtuelnih svetova ode korak dalje i dovrši sve ono što zbog pomanjkanja para ili adekvatne tehnike svojevremeno nije mogao, sada već prebogati Lukas osniva firmu Industrial Light & Magic, vrhunski studio za filmske specijalne efekte. Pripremajući se za snimanje kompletno nove epizode, Lukas je svoju tešku kompjutersku artiljeriju isprobao redizajnirajući originalnu sagu. Intervencija se, u najvećoj meri, svela na ubacivanje raskošnih digitalnih pejzaža i pozadina kako bi živi likovi dobili verodostojniju podlogu i puniju atmosferu. Iako su razliku između prvobitnog i retuširanog izdanja mogli da primete samo istinski poznavaoci, većini je bilo jasno u kom pravcu idu Lukasova razmišljanja.
U nemogućnosti da okupi staru glumačku ekipu (Mark Hemil, Keri Fišer, Harison Ford i Alek Ginis), Lukas se odlučio da, umesto nastavka trilogije, napravi njen "predgovor". Fantomska napast je, zapravo, istinski početak serijala u kome tri stare epizode predstavljaju četvrti, peti i šesti deo. Priča je zdravo zakukuljena, kao da se ovoga puta deci nije previše povlađivalo. Naime, trošna Galaktička republika sukobila se sa nadirućom Trgovačkom federacijom oko planete Nabu, a sve oko nekakavih carinskih taksi (priznaćete da je povod za priču pomalo banalan u poređenju sa kosmičkim sudarima dobra i zla u ranijim epizodama). U pomoć nežnoj kraljici Amidali (Natali Portman), koja očajnički pokušava da odbrani svoj svet od pretećeg napada "snaga haosa i bezumlja", priskaču dva džedaj-viteza, učitelj Kvi-Gon Džin (Lajam Nison) i njegov šegrt Obi-Van Kenobi (Ivan Mek Gregor). Oni će kraljicu povesti u galaktički senat s namerom da obaveste raspadajuću Republiku o predstojećem sukobu. Ovoj maloj družini vremenom će se pridružiti i Džar-Džar Binks, digitalno stvorenje iz Lukasove mašte nalik na šarenog konja sa klempavim ušima i iskolačenim očima, i Anakin Skajvoker (Džejk Lojd), desetogodišnji klinja, predodređen za viteza, koga ćemo u jednoj od narednih epizoda prepoznati kao Darta Vejdera.
Iako se za priču ne
može reći da je preterano oštroumna, Fantomska napast je, uz The Matrix
braće Vahovski, nesumnjivi kandidat za Oskara u domenu specijalnih efekata (preko
devedeset odsto scena naknadno je propušteno kroz kompjuter radi docrtavanja). U filmu
ćete videti imaginarne gradove pod kupolama u dubokoj vodi, čardake ni na nebu ni na
zemlji napravljene sa toliko filigranskih detalja da vam ni dva gledanja neće biti
dovoljna da ih sve proučite; ostaćete bez daha posmatrajući sudare ogromnih armija bez
ijednog živog filmskog lika, kao da čitate Tolkinovog Gospodara prstenova;
uživaćete u standardno dobro režiranim obračunima dobrih i loših vitezova; videćete
pravu menažeriju stvorenja svih boja, oblika i veličina (čak i Spilbergovog E.T.-a),
jedan raspojasani svemirski Vavilon u kome su ljudi samo jedna od biološki dozvoljenih
formi. I to je manje-više sve.
Dok je lepuškasta Natali Portman, obučena čas kao gejša a čas kao kraljica Elizabeta, sasvim solidno odglumila svoju ulogu (gledali ste je pre osam godina kao devojčicu sa fikusom u Besonovom Profesionalcu), Lajam Nison je delovao neubedljivo, naročito u scenama sa imaginarnim partnerima. Nije lako gledati u beli zid, baš tamo gde će Lukas posle docrtati Džar-Džar Binksa i verodostojno reći: "Strpljenja, moj plavi prijatelju!" A pomenuti "plavi prijatelj" je priča za sebe: dosadan kao vaška, govori skoro nerazumljivim engleskim slengom, toliko melje, frflja ili zanoveta da prosto čeznete da ga svojeručno zadavite. Naročito nezahvalno parče scenarija palo je u tanjir Ivanu Mek Gregoru (Trejnspotting), koji veći deo filma nervozno cupka iza svog učitelja kao da hoće da kaže "raspali ga, ćale", da bi se tek na kraju dočepao pristojnog mesta u priči. Ipak, najveće razočaranje je mladi Džejk Lojd, koji od silne treme ne ume ni da se ponaša onako kako se to očekuje od deteta njegovih godina, a kamoli da odglumi kompleksan Anakinov lik.
Napuštajući mnoge simbole prve tri epizode, opsesivno zamenjujući žive junake kompjuterskim surogatima, Lukas je ispoljio i određenu vrstu kreativne nemoći i nemaštovitosti. Režiser se, recimo, grdno prevario kada je poverovao da će lako napraviti novog Darta Vejdera, jednog od najživopisnijih filmskih junaka svih vremena. Umesto smrtonosnog princa u crnoj odeždi, s onim zastrašujućim loncem na glavi, čije bolesno šištanje iz pluća uteruje strahopoštovanje, dobili smo Darta Mola (glumi ga Rej Park, kung-fu majstor). Ovaj prilično živahan momak, i pored svoje crveno-crne šminke i đavolskih roščića na glavi, ne izaziva više straha od, na primer, Džin Simonsa, basadžije grupe Kiss (naprotiv!). Dok Darta Vejdera pamtimo kao momka koji je umeo da misli, komunicira, oseća i ubija, nesrećni Dart Mol je od Lukasa dobio svega jednu rečenicu scenarija da bi ga na kraju zauvek slistila dva pomenuta džedaja. Ni ostale supstitucije ne izgledaju mnogo uverljivije: umesto robusnih vojnika Imperije odevenih u beli pleh, dobili smo buljuke animiranih, čačkaličastih robota koji se raspadaju na prvi dodir. Tupoglavi Džar-Džar Binks takođe je žalosna zamena za vukodlakog Čubaku.
Vraćanje priče u prošlost drastično je smanjilo njenu zanimljivost i neizvesnost. Ne treba imati treće oko da bi se zaključilo ko će tu da pretekne a ko je viđen da strada. Vizuelno najdinamičnije i najhvaljenije mesto u filmu, dvanaestominutna trka mlaznih kolica (futuristička kopija nadmetanja dvokolica iz Ben Hura) u kojoj slabašni Anakin junački preživljava sva saplitanja konkurencije, ima šupalj, lako predvidljiv kraj. Anakin tek treba da postane mračni Dart Vejder, zar ne? A pošto smo Obi-Van Kenobija već videli u četvrtoj epizodi, malo je deplasirano strahovati za njegovu sudbinu tokom odsudnog obračuna sa Dartom Molom. Naravno, ni ovoga puta nema pobede bez korišćenja sile, Lukasove "kosmičke karme". Ovaj sveprisutni medijum koji multiplicira mentalnu i fizičku snagu izabranih, ovoga puta je do kraja banalizovan svođenjem na trivijalnu biohemiju. Ispada da, ako u krvi imate određeni procenat medihlorina, možete da vidite u mraku, rušite zakone gravitacije ili bez napora vadite svoj auto iz blata kao što to radi Joda sa svemirskim brodom. A taj medihlorin ćete naći, pretpostavljam, u svakoj boljoj (galaktičkoj) apoteci.
Kad sve saberete i oduzmete, ostaje pitanje za kraj - gledati ili ne? Teško je reći. Ako se razumete u kompjutere i dobro znate šta oni mogu, više ćete uživati u dizajnu video-igara poput Quake ili Riven nego u Fantomskoj napasti. Ako na specijalnim efektima insistirate koliko i na dobroj priči o kojoj ćete razmišljati i sutradan, obavezno pogledajte već pomenuti The Matrix. U svakom drugom slučaju, vredi otići u boskop ili do video-kuba. Pod uslovom da sila (tj. taj "medihlorin") bude uz vas.
Saša Marković
