Lov na veštice

Kolektivno bacanje kamenom

Istorija izgona poznatih umetnika: kako su odlazili iz Beograda Haris Burina, Rade Šerbedžija, Uliks Fehmiju, Mira Furlan...

Devedesetih godina, kada smo štrajkovali u Beogradskom dramskom pozorištu i kada su prosto iz moje sobe nestali telefoni, tada još postojeća javnost ipak se bila uskovitlala, te je povodom toga i u "NIN"-u objavljen jedan tekst u kome sam kao opis slike, kao stanje duha u tom teatru navela i da je to sredina u kojoj Envera Petrovcija obavezno zovu Šiptarom: "Šiptar, zovu te na telefon." Bilo mi je užasno neprijatno što se o takvoj svojoj formulaciji nisam dogovorila sa Enverom, iako sam slutila šta to može izazvati. Sa Enverom Petrovcijem sam radila u Ateljeu 2l2, dok sam u tom pozorištu bila dramaturg a Enver uvaženi član glumačkog ansambla. Veoma blisko smo sarađivali u predstavi "Lov na divlje patke" Vampilova, u režiji Egona Savina, a zatim je Enver igrao svoga sunarodnika u predstavi "Kosančićev venac 7" Slobodana Selenića, u režiji Zorana Ratkovića, i tada je avionom dolazio iz Prištine da odigra svoje predstave, svoga sunarodnika u predstavi, a Mira Trailović je tražila stan za njega, budući da je Enver znao da prespava u garderobi Ateljea 212.

Zatim sam sa Enverom radila u Beogradskom dramskom.

I konačno, kada je granica zemlje u kojoj smo rođeni i u kojoj smo živeli i radili Enver i ja spuštena sa Soče na Kumbor, Enver je igrao glavnu ulogu u predstavi "Hi Fi", Gorana Stefanovskog, u režiji Hajdane Baletić, u Centru za kulturnu dekontaminaciju i denacifikaciju, koji smo osnovali i zbog otpora brutalnosti i destrukciji svake vrste, nastalim ratom za granice na teritoriji bivše Jugoslavije.

U poslednjem broju ovih novina pročitala sam pismo Enveru, njegov odgovor i sjajan tekst Teofila Pančića.

Pismo koje je Enveru upućeno iz Beograda radi na izgonu i poslednjeg Srbina sa Kosova i Metohije, baš kao što su radila na izgonima i prethodna javna, tajna i anonimna pisma tokom "rđave beskonačnosti" naše čaršijske javnosti i partijske državnosti tokom desetogodišnjeg rata u ovoj zemlji, čije je postojanje ipak priznato barem po tolikim "odjecima i reagovanjima" i tolikim potpisanim mirovnim dogovorima i sporazumima.

EKSTREMIZMI: Hoću reći da je svako ovde i da je svako tamo ko je hteo o bilo čemu da se dogovori, i ko je hteo da se najgore ne dogodi, svako ko je nastojao da smanji i spreči nasilje i nekako se poveže sa onim Drugim bio osuđen i sa jedne i sa druge strane, i da su i prvi i drugi i treći ekstremizam i nacionalistička državotvornost uporno radili na njegovom uništenju uz svesrdnu pomoć i medija i "čaršijske javnosti".

I tako sve dok usred ove zemlje, ovog "regiona", deca Srba sa Kosova ne mogu da idu u školu u Beogradu. Dakle, bilo koga ko je u svojoj sredini prozborio protiv zahuktavanja u smrt i u ništa, u nasilje, ta ista sredina pljuvala je kao izdajnika, dok za onu Drugu sredinu nije bio dovoljno dobar kao oponent ludila svojih mediokriteta.

To na terenu, u ratu raznorodnih fašizama, izgleda ovako - nijedan pripadnik Drugih neće i ne može da ostane u selu onih prvih, već će se, života i sigurnosti radi, prikloniti svojoj nacionalnoj grupi, te će se tako etničko čišćenje, kao svrha a ne posledica ovog desetogodišnjeg rata, nastaviti sve dok ne ostanu samo istovetni u patološkim skupinama istovetnih.

To se događa i ovoga časa, jer će NATO sarađivati sa onima koji "imaju moć" da kontrolišu teren (čitaj: terorišu na terenu), baš kao što je i Slobodan Milošević bio "garant mira" (čitaj: zvezda desetogodišnjeg rata).

Sarađivati sa Tačijem, koji će pak u "NIN"-u ispljuvati Suroija i Malićija jer ne može da ih kontroliše kao što kontroliše teren. Suroiju, Malićiju, Nevzatiju, Sokolju, Vlasiju, otpornim na teror, Sezairu, provereno otpornom i na torturu, neće se dogoditi da im neki seljak, kao onaj seljak u koloni izbeglica na traktorima iz Krajine l995, kaže - "sram bilo ove pismene".

Pismeni i usmeni ovde nisu imali mnogo šta da kažu kada su umetnici iz Hrvatske upućivali pisma udruženjima zbog razaranja u Hrvatskoj. U izjavi koju sam tada dala za RTS videla sam uveče nešto sasvim drugo, nešto gnusno i izmontirano. Nije se ništa naročito dogodilo ni kada je žena Harisa Burine maltretirana u stanu kao "napolitanka", dok je Haris igrao "Zapali me" u Beogradskom dramskom pozorištu. Tim povodom, a u povodu patriotskih pisama grupe umetnika, povodom "rada za mudžahedine u Bosni" i onih kolega druge nacionalnosti, jedno od tih pisama objavljeno je u "Vremenu", posle neuspešnog pokušaja dizanja panike u institucijama "zaduženih za kulturu", otišla sam u SDB i zatražila da se sastanem sa nekim iz odseka za terorizam. Primio me Marko Aranđelović, pokazala sam mu pisma i telegrame u kojima se Radetu Šerbedžiji piše da "izvoli ići odavde tamo u Hrvatsku i tamo napadati Tuđmanov režim, a ne ovde kukati na nacionalizam". Budući da posebno ne verujem u postojanje nekontrolisanih grupa na terenu, zamolila sam gospodina Aranđelovića da preduzme nešto inače ću smatrati da je saglasan sa terorom te vrste. Preduzeo je nešto, policija jeste obilazila kuću u kojoj je Burina stanovao.

ODLASCI: U međuvremenu je otišao Uliks Fehmiju, otišla je Mira Furlan...

Uzgred, a najvažnije, Rade Šerbedžija je igrao "Moj obračun sa njima" Miroslava Krleže u Beogradskom dramskom pozorištu one noći kada je na RTS-u prikazivan film o Špegelju. Kao što je bio na predstavi "Čekajući Godoa" Semjuela Beketa, u režiji Harisa Pašovića, 25. juna l991. u Beogradskom dramskom pozorištu. Te noći Haris Pašović je primio nagradu "Bojan Stupica" u foajeu pozorišta. Poslednji put tada su zajedno u Beogradu bili učesnici nekadašnjeg "Godoa" u Ateljeu 2l2 i Dalibor Foretić, Gradimir Gojer, Haris, Rade...

Iz stare podele "Godoa", nema više scenografa Stojana Ćelića, velikog slikara iz Bosne preminulog u vreme rata u Bosni, koji je napravio ono drvo iz "Čekajući Godoa". Iako je bio apstraktni slikar, što ni komunisti ni nacionalisti nisu nikada mnogo ljubili, jer mnogo više vole obnovljene slike i stvarnosnu literaturu.

Nekoliko dana potom, u foajeu tog istog pozorišta, proslavljeno je venčanje Lenke Udovički i Radeta Šerbedžije, Lenkinu haljinu šila je Bjanka Adžić Ursulov, koja je otišla, zvali su Dušan Jovanović i Milena Zupančić...

Tada su počeli da stižu članci iz zagrebačkih novina o tome šta se događa sa Radetovom decom u Zagrebu i oko njih.

"MARŠ NAPOLJE": Iskreno govoreći, ma koliko to bilo blasfemično jer su mrtvi ljudi, Žarko Laušević je pucao u Podgorici. A nije pucao na one koji su uporno javljali telefonom da je u gledalištu bomba pred predstave koje je Žarko igrao, a posle prekida predstave "Sveti Sava" Siniše Kovačevića, u režiji Vladimira Milčina i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, "marš napolje", "prekini to", vikali su, nije pucao ni posle pokušaja da se organizuje generalni štrajk u pozorištima jer su se u skupštini pominjale deportacije drugih i "konačna rešenja", nije pucao kada je isuviše kasno došao u "Bojana Stupicu" a već su izbacili Irfana Mensura...

Milena Dravić, za vreme strašne noći "Svetog Save", noći iz "Sumraka bogova", ili iz mnogih filmova o fašizmu, koje smo počeli da gledamo "uživo", popela se na galerije sa kojih je odjekivao urlik momaka u kožnim jaknama. Otišla je da se suprotstavi, a te smo momke, ili slične, posle videli na delu tokom raznih događaja u delu rata koji je za nama.

O svemu tome, uz pomoć pisama i dokumenata objavljenih i u knjizi Biljane Jovanović, Maruše Krese, Radmile Lazić i Radmile Iveković, "Vetar kreće sa severa, a obrće se na jug", jeseni l996, odigrali smo predstavu "Performans K", u režiji Ane Miljanić u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

A sada, kako se sve sužava, kako ima još država u nastajanju i još ekstremizma u neograničenim količinama, Enver.

Sećam se jedne emisije "Utisak nedelje" na Studiju B u kome je bio, između ostalih, i snimak intervjua Vesne Jugović sa Fehmijem Aganijem, a način na koji je intervjuisan naterao je Aganija da skine slušalice i odustane od intervjua. Setila sam se toga u času kada sam saznala kako je Fehmi Agani ubijen, tako da ne bih mogla baš sada to da ispričam, iz diskrecije i poštovanja prema njegovom činu, konačnom.

Nikada nismo o tome eksplicite razgovarali, ali mislim da znam kako je bilo Enveru u naporu da bude svoj u obe sredine, i da te sredine sobom poveže. Uostalom, on tako i izgleda, to mu se na licu videlo iako nije želeo o tome da govori, mislim da znam šta ga je čekalo i čeka ga i u jednoj i u drugoj sredini.

Kada svi traže da budeš samo njihov, da budeš njihova svojina, da budeš njihovo oruđe i oružje. Traže da budeš Zamjatinovo "Mi". Enver je i talenat i integritet, to je uvek jednina.

Đavo je odavno odneo šalu. Kada se iz kolektivnih krugova "bace kamenom",

bacaće se kamenjem i posle svega. Ili, što reče onaj seljak, "sram bilo one pismene". Narod nije baš tako glup i nepismen, kao što to često tvrde pripadnici elite.

I bacaće se elita "kamenom" makar išla na demonstracije zime l996/97, ne primećujući da demonstriraju i zato što je bilo "dobro" uzimati učešća u svakom sranju, počevši od paljanskih emisija, do spotova i spotića, te glumljenja i pevanja na trgovima, ne primećujući gde je zapravo "target" i u čemu se on sastoji.

Tada, u tom času imali su pravo protesta samo oni koji su protestovali i do tada protiv rata i nasilja, protiv ovdašnjeg zla, koje je od prvog časa sve zlo i svu odgovornost uporno i bez zadrške uvek prebacivalo u "tuđe" dvorište. Hoću reći, možeš se "obraćati" kolegama iz zemalja NATO alijanse povodom bombardovanja Jugoslavije ukoliko si odgovarao na "obraćanja" svojih kolega iz drugih jugoslovenskih država, baš kao što Harold Pinter protestuje protiv NATO intervencije zato što je i ranije protestovao protiv nasilja svake vrste.

Šta da radimo sa tim "tuđim" dvorištima i "prokletim avlijama"?

Prve noći bombardovanja na telefonu je bio Slobodan Šnajder, kuća se dobro tresla, Šnajder je sasvim jasno rekao: "Ćuj, stara, znam kako ti je, a biće ti onako kako je i do sada bilo, mi smo ti ga najebali", i što rekla Dubravka Ugrešić: "Biće da smo mi 'izdajnici' krivi, biće da smo mi srušili Jugoslaviju."

Ovo ne pišem zato što mi je stalo ikome da držim pridike, pogotovo ne moralne pridike, već zato što mislim da je važno sećati se, zato što me duboko potreslo, još jednom, iako sam mislila da sam se već na to "navikla", to jest da sam sve to već videla i da je to u sklopu, metodu i u sistemu "rđave beskonačnosti". Potreslo me je to što se dogodilo sa Enverom jer mislim da još ima nade, da još nije kasno i da ovde još uvek ima ljudi.