Njujork

Predak sa Menhetna

Intrigantna lobanja našeg arhi-pretka, najverovatnije Homo-erektusa, pronađena je ne na obroncima kakve afričke planine ili na obali reke na Javi već u finoj maloj radnjici na Zapadnom Menhetnu.

Lobanju je, zajedno sa još gomilom drugih drangulija, poreklom iz Indonezije, doneo čovek koji je navodno raščišćavao posed jednog kolekcionara. Vlasnik radnje Henri Galiano nije ga video ni pre ni posle, ali u njegovom poslu to nije neobično. Galiano je lobanju uočio naknadno, dok je pregledao gomilu kamenja, minerala i predmeta koji su pripadali urođenicima. Lobanja je bila prekrivena prašinom kako bi bila manje primetna, i imala je samo gornji deo, bez vilice i nosnih kostiju.

Pre nego što je otvorio radnju, Henri Galiano se bavio paleontologijom u obližnjem Američkom muzeju. Iskoristio je priliku kada je njegov poznanik doktor Erik Delson prolazio pored radnje da ga pozove unutra i "pokaže mu nešto interesantno".

"Radi se o vrlo interesantnom primerku koji se razlikuje od svega što smo do sada znali o Homo erektusu", kaže doktor Delson. Lobanja je pripadala čoveku od dvadestak godina. Stručnjake je iznenadilo to da je njegov mozak veoma sličan mozgu Homo-sapiensa, doduše znatno manjih dimenzija, ali sa neobično visokim čelom.

Oblik lobanje otvorio je diskusiju o tome nije li se Homo-erektikus sa Indonezije možda razvijao u mnogo napredniju vrstu, ali naučnici smatraju da je za takve zaključke još uvek suviše rano.

"Ne bi mogli da kažemo da je ovaj momak bio sposoban da govori poput nas danas, ali je svakako imao potencijal za napredniju komunikaciju, što do sada nismo videli kod Homo-erektusa", govori Daglas Bronfild sa Siti univerziteta.

Prema mišljenju stručnjaka, ovakva lobanja bi na tržištu mogla da dostigne cenu od čitavih pola miliona dolara, ali Henri Galiano ne žali što ju je poklonio muzeju.

"Imam dobre odnose sa naučnicima, i ti odnosi su mi važniji od nekoliko dolara", kaže Galiano. "Stvari poput ove lobanje, uostalom, ne bi smele da se nađu u privatnim kolekcijama već u odgovarajućim institucijama njihove zemlje porekla."

Vašington

Globalni pakao odlazi u raj

"Najomrznutiji" (Mosthated) ima samo devetnaest godina, ali ono što on ima da kaže agenti FBI pažljivo slušaju. On je jedan od osnivača Globalnog Pakla, jedne od najpoznatijih svetskih hakerskih grupa, koja ima dvadesetak članova u Americi, Kanadi, Belgiji i jugoistočnoj Aziji. Grupa je postala predmet interesovanja FBI-a zbog nekoliko spektakularnih upada na državne računare. Prema tvrdnji Najomrznutijeg toga više neće biti.

"Od sada ćemo se držati zakona", izjavio je on. Njegov novi posao je konsultant za bezbednost kompjuterskih mreža.

Globalni Pakao funkcionisao je kao organizacija sa prilično labavim pravilima. "Otprilike smo znali šta se sme, a šta se ne sme", govori jedan od članova.

Članovi grupe imaju između 13 i 29 godina, a od njihovih biografija mogle bi se napisati čitave knjige. "Najomrznutiji", recimo, prihvatio se kompjutera kako bi se sklonio sa ulice, s obzirom na to da živi u prilično "rđavom" kvartu, gde, po njegovim rečima, "do dvadesete ili si mrtav, ili si u zatvoru". Prema sopstvenom priznanju, on je kao tinejdžer više puta bio u sukobu sa zakonom, tako da je za njega računar bio bekstvo od loše stvarnosti koja ga okružuje. Imao je podršku od devojke, kao i od Valaha, još jednog člana Globalnog Pakla, inače bivšeg Majkrosoftovog programera, koji mu je pomogao da se izbori sa drugom vrstom kriminala - hakerisanjem.

"Valaha mi je predočio da imam budućnost izvan hakerisanja i pokazao mi da ima mnogo stvari koje mogu da radim legalno", priča "Najomrznutiji".

Slično njemu, 17-godišnji "egoubica" koristi računar da se izbori sa drogom, porokom od koga se izvesno vreme lečio. Radeći na računaru on pokušava sebi da dokaže da smisao življenja postoji i bez droge.

Iako je jedan od njihovih članova nedavno uhapšen zbog hakerisanja, članovi grupe ne smatraju da je ono što oni rade obavezno kriminal. Prema njihovim rečima, oni najčešće samo "skeniraju" mrežu i traže bezbedonosne rupe u sistemu. Kada ih nađu, alarmiraju sistem inženjere, ali neretko bivaju ignorisani. Čak i od FBI-a, kojem su ponudili pomoć nakon što su im izhakerisali kompjuter.

Iako je veći deo grupe počeo da shvata ozbiljnost situacije, nakon što su im agenti pozvonili na vrata, pokupili opremu i pokrenuli istragu, neki od njih ne nameravaju da se predaju tek tako.

Mnemonik, 26-godišnji član grupe, tvrdi kako će i dalje tu i tamo da "overi" poneki sistem. Njega posebno nerviraju kolege koje govore kako oni sve to rade kako bi ukazali na propuste u sistemu. "Kada uđeš u sistem, znaš da radiš nešto protivzakonito", kaže on. "To i jeste sva čar, da je legalno niko to ne bi ni radio."

Istanbul

Pesnik kao zidar

Istanbulska policija privela je na ispitivanje turskog građevinara koji je sagradio hiljade kuća koje su se srušile prošlog meseca u zemljotresu.

Veli Gocer je bio u bekstvu skoro tri nedelje i najzad je uhapšen juče u kući svog rođaka. Otkad je Tursku pogodio zemljotres, u javnosti se dosta govorilo o njemu i ostalim ljudima koji su odgovorni za tragediju. Stručnjaci kažu da je hiljade života moglo biti pošteđeno samo da su kuće i stanovi bili sagrađeni po građevinskim propisima. Izvestan broj ljudi je već uhapšen, ali gospodin Gocer je najviše zapao za oko javnosti.

U telefonskom intervjuu datom pre svog hapšenja, praktično je priznao da se nije pridržavao propisa - mešao je pesak i beton. "Niko mi nikad nije rekao da to nije pravilno." Gocer je priznao da on u stvari nema dozvolu za rad, ali da mu vlasti nikad nisu ni tražile na uvid takav papir. "Ja sam pesnik, a ne građevinar", otkriva on. "Kriv sam i platiću zbog toga, ali uopšte se ne osećam krivim. Žao mi je, ali smrt tih ljudi nije moja krivica."