Ko�mar

"Bo�e mili, �uda velikoga,/kad se ��a�e po zemlji Srbiji,/po Srbiji zemlji da prevrne/i da drugi postane sudija./Tu knezovi nisu radi kavzi,/nit su radi Turci izjelice al' je rada sirotinja raja/koja globa davati ne mo�e/ni trpeti turskoga zuluma/i radi su bo�ji ugodnici..."

Usnio sam �udan san. Kakav san? Stra�an san. Ko�mar.

Kao, ja na Slaviji. Nisam siguran odakle idem, ali znam kuda. Ku�i. Pritisla prljava magla. Ulica pro�arana ljudima. Stoje i mrmore. Na trotoaru kartonske kutije kao tezge. Na njima su do malopre bili stari pornografski �asopisi, ali sada se tu prodaje dnevna �tampa. Prilazim da kupim. Prodavac mi pru�a pripremljeni �tos razli�itih novina i ne uzima novac. D�abe su. Ne �elim da uzmem �tampu koja je d�abe. �agor naglo prestaje i svi gledaju u mene. "Kako to misli� - ne�e�!?", zapanjeno �e "prodavac". "Ne�u", odgovaram. "Ovaj ne�e! Ovaj ne�e!", vi�u oko mene.

Udaljavam se ulicom dvojnog imena prema Beogra�anki. Odmah tu, kod knji�are put mi prepre�uje visok momak. Na jakni mu Znak. "Ne�e� istinu da sazna�?!" Zaustih da ka�em da sam slobodan �ovek, da sam biram �ta �u �itati, ali prete�e me udarac u glavu. Dolazi jo� njih. Udaraju ne�tedimice. Savijam se i izmi�em. Za�udo niko me ne juri. Samo vi�u: "On ne�e, on ne�e!" O�amu�en i zbunjen idem dalje. Iz haustora izlaze spodobe sa Znakom. �evrdam, vozim slalom izme�u njih, a oni pokazuju na mene i vi�u: "Njega, njega!", i za�udo, svi stoje u mestu, niko me ne prati da me dotu�e. Prepre�uje mi put �ovek sa bi�em. Fijuk, udarac, o�tar brid na le�ima. "Ne �eli� da pro�ita� �ta Bodler misli?", o�inski govori i zamahuje, pe�e, ode�a se cepa u froncle. Kad sam izmakao van doma�aja bi�a �ujem kako se nekome hvali da me je udario deset puta u jednoj sekundi. "Bo�e", pomislih," zar samo jedna sekunda? Trajalo je celu ve�nost." Pocepana ode�a, krv koja curi sa arkade i iz nosa me obele�ava. Svi znaju da ne�u ne�to �to bih po op�tem mi�ljenju zasigurno morao. Oni vi�e i ne znaju �ta, ali moje stanje im govori da sam nepodoban, izrod i izdajica i kao takav rak na zdravom narodnom tkivu. Svi su obele�eni Znakom. Policija ga nosi na �apkama, vojnici na �lemovima. Prilazim grupi vojnika kod SKC-a sa �udnom nadom da �u bar predahnuti ako ba� ne budem spasen. Ra�unam, vojska je narodna, deo je nas, ako se iko toga se�a. Na policiju ne ra�unam, �ovek sam sa iskustvom. Jedan od vojnika mi �alje neke znake, ali ja ne razumem, drugi ga guraju nazad i ne�to mu �u�no obja�njavaju.

Jedan od njih podi�e no�ice od minobaca�a i uzvikuje: "Ko nije sa nama - protiv nas je!" Rasudilo mi je blokirano (ne uspevam da ga restartujem) u naporu da shvati �ta se to, do vraga, doga�a i kakva je ova sad maglu�tina i vlaga usred leta. Sodoma i Gomora, �ta li.

Naglo skre�em u svoju ulicu dvostrukog imena i upadam u unakrsnu vatru. Parna strana rafalno tu�e neparnu, a ova �estoko uzvra�a. Niko me vi�e ne gleda, ne udara me, nikoga vi�e i nema. Samo osice: i sa leve i sa desne strane. Zale�em u �ubre i kaljugu i puze�ki napredujem, mic po mic, prema toplom domu svome. Strah me je da �e me deca videti u ovakvom stanju, jo� ve�i da me uop�te ne�e ni videti. Ulazim u mra�nu ku�u (nema struje), skidam isfronclani mantil, spiram skorelu krv. Pu�karanje se ne �uje. Deca se igraju lego-kockama uz sve�u i smeju se mom izbezumljenom pogledu. Tada sasvim jasno �ujem zatvaranje vrata na automobilu ispred ku�e, pirlikanje "motorole" i glas koji javlja tamo gde treba da su stigli. "Ovo je kraj", pomislih i napregnuh sve snage da se probudim. Pogledam oko sebe. Sve je, kao, u redu. Deca se igraju lego-kockama i smeju se mom izbezumljenom licu. Na televizoru Vesti. Opet se doga�a narod, jebo te. U prvim redovima popovi sa ripidama, biv�i, sada�nji i budu�i politi�ari sa strana�kim i nacionalnim znamenjem. Za njima pusti narod. "Promene, promene", uzvikuju svi. "Preobra�enje, preobra�enje", dopevavaju. Osu�uju nepo�instva po�injena u na�e ime, nepo�instva kojih se nisu setili u vreme �injenja nego tek sada kad je i do nas stiglo. Tu je negde, siguran sam, i sve�e rukopolo�eni koji se onomad sa mitraljezom slika�e. Ne vidim Bratstvo koje nam o Bo�i�u poru�i da �emo (kao narod) nestati ako se Bogu ne okrenemo i kao dokaz ruku im poljubimo, ali su tu, ovo bez njih ne mo�e. Ovi dozlogrditelji, opet, razumeju te�ko stanje i ba� sad su odlu�ili da prionu na posao spasa na�eg radi. Do sad su se izgleda samo zezali. Predi crnu vunu, majko mila! Tu je i biv�i ovaj i onaj kome nisu smetali d�abe avioni do gde god su hteli, generali koji nekom (sada biv�om) vojskom komandova�e i po�ini�e/ne spre�i�e ovo ili ono u ime naroda i Otad�bine i sad, sva je prilika, zaboravi�e, skupa sa o�ijukavim kukavnim vo�ama i vo�icama koji bi i tamo i ovamo, samo da budu... Ajd' Alija kud je vi�e vojske.

U novinama �itam kako pobedni�ki general poru�uje narodu da je uz njega, ali samo ako nije nevaljao. Ko je nevaljao, dobi�e po guzi. Zaboravio je, crnjan, da se Mi�i� povukao sa teritorije tek kada je zadnje zrno ispalio (eh, Mi�i�, Mi�i�), i da je li�no vodio ra�una da vojska ne po�ini kakav zulum, umesto da se neprijateljem pravdao. �itam dalje, jedni potpisa�e da �e se pristojno izra�avati, a ovi drugi pak se dogovori�e da su oni zadu�eni za spas, jer su, ka�u, izabrani. Svi su, me�utim, sigurni u samo jedno: izdajice su svuda oko nas. Nema neprijatelja do kom�ije. Ima opet vi�e izdajica nego patriota. Samo nikako da se nagode ko nije. Da li sam se zaista probudio?

"Voleo bih majko mila da sad ovo samo snevam! Joooojooooj, joooojooooj!"