Čekajući finale

Zločin i nagrada

Rekao bi čovek da Slobodan Milošević nikad nije bio bezbedniji. Njega taj dvostruki obruč, jedan na dvorskim vratima i drugi na graničnim prelazima, čuva od svake vrste gneva i čini ga nedodirivim

Ono što se trenutno događa na Kosovu počinje da radi u korist Miloševićevog režima i produžava mu rok trajanja. Neki nepopravljivi praktičar usudio bi se da u jeku nacionalne tragedije ukaže na činjenicu da je gubitkom starateljstva nad Pokrajinom Slobodan Milošević ušparao nekih milion i po maraka dnevno, koliko ga je, procenjuje se, koštalo održavanje srpskog državnog aparata na Kosovu i to u mirnodopsko doba. Ali, kad kažem da situacija na Kosovu radi u korist njegovog režima, ne mislim nimalo na pare. Mislim najpre na politiku.

Ono što se tamo svakodnevno događa pomera težište priče s Miloševićevih nepočinstava - od loše politike do zločina počinjenih u njeno ime - na zločine nad nealbancima, ali i na nemoć međunarodne zajednice da bude efikasna. Raspada se projekt koji su zamislili i svetu predstavili konstruktori vazdušne intervencije. Kako je već zapazio reporter "Vremena", na Kosovu je trenutno premalo Srba za multietničko društvo i previše Albanaca za demokratsko društvo.

A beše li to cilj međunarodne zajednice? Jeste, cilj kojim je dobrim delom pravdana intervencija definisan je kao izgradnja demokratskog, multietničkog društva i niko tada nije pominjao da će se inžinjerci zaduženi za prvu fazu izgradnje takvog društva saplitati o ubistva, paljevine, pljačku..., mada se to moglo pretpostaviti i pre nego što su postali očevidci na kosovskom gradilištu.

Nisam siguran da nešto što se uopšteno zove međunarodna zajednica uopšte zna gde je zabasala. Ali, čini mi se da uče lekciju i da im se potire jednostavna propagandna šema o podeli na dobre i rđave momke, da im se pokazuje da crno-beli svet nije kosovska zbilja i da, kad se očisti od propagandnih natruha, taj svet ima ugljeno sivu boju. Tu se preko noći menjaju granice između zločinca i žrtve, palikuće i zapaljenog, kooperativnosti i nepomirljive politike teranja samo svog interesa, bez obzira na cenu.

Milošević je sada opkoljen dvostrukom stražom: partijsko-policijsko-generalskom gardom koja mu čuva kućni prag na Dedinju i, s druge strane, stražom međunarodne izolacije koja ne samo da ga efikasno čuva od opasnosti da neko u zemlji Srbiji uporedi naš život sa životom ostatka sveta, već doprinosi tome da dobar deo Srba okameni uverenje da se u događajima oko Kosova nije radilo o nekakvoj humanitarnoj intervenciji već o mučkoj zaveri skovanoj između ekstremnih Albanaca i NATO saveza, a na štetu pravednih Srba, koji stradaju sada na Kosovu, a s afričkim standardom još će da stradaju na balkanskoj zimi. Rekao bi čovek da Slobodan Milošević nikad nije bio bezbedniji. Njega taj dvostruki obruč, jedan na dvorskim vratima i drugi na graničnim prelazima, čuva od svake vrste gneva i čini ga nedodirivim.

Do njega dopiru vesti da na Kosovu gotovo ništa ne ide kako je planirano, i on se iz tog sukoba povlači bez vidljive rezignacije i vidljivog gubitka po svoju ličnu vlast. Kako se iz dana u dan množe vesti o jadnom položaju Srba na Kosovu, njegova politika, pa i njegov rat protiv celog sveta sve manje izgledaju kao loš i ludački poduhvat, a sve više postaju ono što njegova propaganda uporno pokušava da dokaže - postaju odbrana nacionalnog interesa i nekakvih principa na kojima bi trebalo da počiva pravedan međunarodni poredak.

On je vruć kesten ispustio iz ruku i sada sa velikim zadovoljstvom gleda kako ga drugi kotrljaju da im ne bi ispržio dlanove. O zločinima na Kosovu danas jedino Srbi nariču. Već postaje otužna ta priča o Miloševićevoj moći i morbidnoj sposobnosti da na nesreći sopstvenog naroda popravlja lični i politički rejting. Nesebičnu pomoć u tome pružaju mu drugi akteri kosovske drame, kao što su mu je u protekloj deceniji pružili svi akteri krvavog rastakanja Jugoslavije, uključujući tu i međunarodnu zajednicu.

Ali, po pitanju zločina, sve tri strane promenile su unekoliko sopstvene politike.

Srbi u zločinima koji se sada vrše na Kosovu dobijaju alibi za prethodne koje su oni vršili. Propaganda dobija nepresušni izvor za potiranje koliko dojučerašnje prošlosti, i trudi se da ukine mogućnost i potrebu srpskog moralnog preispitivanja.

Albanci o zločinima kojima je pravdana agresija govore sve načelnije, svesni i sami činjenice da su "igrom velikih brojki" tokom priprema i tokom same intervencije proizveli efekat koji se na terenu ne može dokazati, a i zabavljeni su etničkim čišćenjem koje je procentualno i statistički efikasnije od već inkrimisanog i haškim optužnicama verifikovanog etničkog čišćenja u srpskoj režiji.

Međunarodna zajednica vrlo pragmatski procenjuje da pitanje zločina može malo i da sačeka. Duboka pitanja morala, na kojima su gradili podršku sopstvenog javnog mnjenja za intervenciju, potisnuta su u drugi plan, jer nezgodno je toj istoj javnosti, usred "feragoste", kad su se birači opuštali posle jedne, čini im se pravedne borbe, objašnjavati da u zemlji nejasnih geografskih granica ne postoje ni jasne granice između zločinca i žrtve, pa ni između zločina i kazne.

Uskoro će, za dva, tri meseca, Kosovo prekriti debeo sneg.