Međunarodno pravo i rat

I Tači pred Haškim sudom?

"Ne mogu se samo pripadnici antivladinih pokreta smatrati žrtvama sukoba i izbegavati odgovornost za počinjena (ne)dela. Za međunarodno pravo oni su sada u istom statusu kao i vladine trupe. To što UČK nije priznat ni ozvaničen ne znači da nije odgovoran za ono što su njegovi pripadnici činili", kaže za "Vreme" profesor Milan Šahović

Da li je u današnjem svetu moguće da vlast neke zemlje unutar granica države radi šta joj je volja, pa i da krši norme međunarodnog humanitarnog prava? Da li je ono što se dešavalo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Avganistanu, Indoneziji, Somaliji ili u Dagestanu, na primer, stvar samo tih zemalja? Da li lideri i pripadnici pokreta i grupa koje se i oružjem suprotstavljaju vlastima, poput UČK-a, podležu paragrafima međunarodnog prava ili su amnestirani za ono što u sukobima čine samo zbog činjenice da nemaju jasno određen formalni status? Može li se sukob u nekoj zemlji tretirati isključivo kao pitanje koje se tiče samo te države ili međunarodna zajednica ima prava da reaguje?

Odgovore na ova i još neka pitanja koja se i nas direktno tiču dali su članovi Instituta za međunarodno pravo (vidi okvir), na svom redovnom zasedanju koje je u Berlinu održano od 16. do 25. avgusta. Još na zasedanju u Milanu 1993. godine odlučeno je da se obradi tema primene međunarodnog humanitarnog prava i fundamentalnih prava čoveka u unutrašnjim sukobima u kojima su jedna od sukobljenih strana nedržavni entiteti. U našem slučaju primeri takvih entiteta su bile SAO Krajina i Republika Srpska do Dejtona onomad a UČK danas, a odnosi se i na sukobe u kojima intervenišu mirovne snage. Čitavih šest godina komisija sastavljena od 17 uglednih međunarodnih pravnika, najistaknutijih poznavalaca te oblasti iz čitavog sveta razmatrala je pomenuti problem. Radom komisije rukovodio je kao izvestilac profesor Milan Šahović iz Beograda koji je na početku čitavog posla izradio uvodni referat i studiju, a potom i nacrt rezolucije na osnovu koje je usvojena Deklaracija.

NOVO VIĐENJE: "Ono što se dešavalo prilikom raspada SFRJ, ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i tragično iskustvo iz tih ratova, samo je jedan od povoda za bavljenje ovom temom, jer je njena aktuelnost ojačana činjenicom da unutargranični sukobi preovlađuju u današnjem svetu, da ih je sve više i da su sve krvaviji", kaže za "Vreme" profesor Šahović. "Politički značaj pomenute teme je nesporan", dodaje, "ali je njeno stavljanje na dnevni red podstaknuto i saznanjima o zverstvima počinjenim tokom takvih sukoba, ratnim i zločinima protiv čovečnosti, povredama međunarodnog humanitarnog prava i kršenju Ženevskih konvencija iz 1949. godine i dodatnih protokola iz 1977. godine."

Sve pomenuto dešavalo se tokom nedavnih ratova na Balkanu, uključujući i poslednji koji se vodio na Kosovu, gde se još uvek i pored prisustva KFOR-a svakodnevno dešavaju zločini. Zbog karaktera povreda normi međunarodnog humanitarnog prava, sukobi u nekim državama bivše SFRJ spadaju u sam vrh po drastičnosti, od ubijanja civila do proterivanja stotina hiljada ljudi. Godinama su u Savetu bezbednosti UN-a izglasavane rezolucije kojima se ukazivalo na neophodnost poštovanja inače prihvaćenih konvencija iz oblasti međunarodnog humanitarnog prava. Mnoge regionalne organizacije, poput OEBS-a, baš kao i Međunarodni komitet Crvenog krsta, upućivali su apele slične sadržine i ukazivali na slučajeve kršenja prava čoveka, a otkrivanje mnogobrojnih zločina bilo je direktan povod za formiranje Tribunala u Hagu.

Omiljena fraza nekih naših aktuelnih političara kojom su odgovarali na pomenuta upozorenja, odnosno da ona predstavljaju "mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje", bar kad je reč o poštovanju humanitarnog i ljudskih prava, postaje izgleda sve besmislenija. Jer, za razliku od dosadašnjih pristupa temi primene međunarodnog humanitarnog prava u unutar graničnim oružanim sukobima, najistaknutiji pravnici sveta iz oblasti međunarodnog prava smatraju da se takvi sukobi više ne mogu ticati samo države u kojoj se dešavaju, već da se tiču čitave međunarodne zajednice. Po novom viđenju problema, svaka država, regionalna ili međunarodna organizacija ima puno pravo da zatraži i od vladinih trupa i od onih s kojima je vlast u sukobu da poštuje norme međunarodnog humanitarnog prava. Time što će negirati da konflikt postoji, kako je to frazom "takozvani problem Kosova" radio zvanični Beograd, na primer, odgovornost se ne može izbeći. U Deklaraciji stoji i da "bez obzira na funkciju i ovlašćenja koje Povelja daje pojedinim organima UN-a", u slučaju masovnih kršenja humanitarnog i ljudskih prava, "države, individualno ili kolektivno, imaju prava da preduzimaju diplomatske, ekonomske i druge mere protiv bilo koje strane u internom oružanom sukobu". Stoga ne treba da čude mere koje su do sada preduzimale regionalne organizacije i države sveta povodom onoga što je rađeno na prostoru bivše Jugoslavije i na Kosovu.

ODGOVORNOST ZA ZLOČINE: Članovi Instituta za međunarodno pravo podržali su odluku Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu da principe i pravila koja su se ranije primenjivala samo u međunarodnim oružanim sukobima sada treba primenjivati i u unutar graničnim sukobima. U tom smislu podvlači se i novina u radu Međunarodnog tribunala u kome je do sada suđeno samo onima koji su počinili zločine protiv čovečnosti u međunarodnim sukobima, a gde već počinju da se vode postupci i protiv onih koji su takva nedela počinili u unutrašnjim oružanim sukobima.

"Pokazalo se da pripadnici strana u konfliktu imaju jaču međunarodno pravnu zaštitu kada je reč o sukobu dve države, na primer, nego što pravnu zaštitu imaju strane u unutar državnom sukobu", kaže Milan Šahović. Primer Kosova od marta prošle godine pa do danas jeste možda ponajbolja ilustracija šta se sve događa kada su strane u konfliktu, bilo da je reč o vlasti ili o UČK-u, bez ikakvog nadzora. Dovoljno je setiti se mučnih pregovora povodom dolaska posmatračke misije OEBS-a na Kosovo, negiranja zvaničnog Beograda da se u pokrajini vodi gerilski rat, nepristajanje da se "pregovara sa teroristima", odbijanja davanja viza istražiteljima iz Haga da dođu na Kosovo i da ne ređamo.

Najvažnija novina i glavna karakteristika rezolucije je u izjednačavanju tretmana vladinih snaga i grupa ili pokreta koje su sa njima u sukobu. Bez obzira na to da li su pokreti ili grupe priznati od strane međunarodne zajednice ili ne, bez obzira na njihov formalno-pravni status, i oni, baš kao i vladine trupe, imaju podjednaku obavezu da poštuju humanitarno i osnovna ljudska prava.

"Ne mogu se samo pripadnici antivladinih pokreta smatrati žrtvama sukoba i izbegavati odgovornost za počinjena (ne)dela. Za međunarodno pravo oni su sada u istom statusu kao i vladine trupe", kaže profesor Šahović. "To što UČK nije priznat ni ozvaničen ne znači da nije odgovoran za ono što su njegovi pripadnici činili. Posebno sam se zalagao da se u tom smislu izjednači i individualna odgovornost učesnika u unutrašnjim sukobima bez obzira na njihov status ili zvaničnu poziciju i to je ušlo u rezoluciju", zaključuje on.

Primenjeno na situaciju koju smo imali i još uvek imamo na Kosovu, ne samo da su Slobodan Milošević i još četvorica političkih i vojnih funkcionera pod optužbom Haškog tribunala već se isto može desiti političkom lideru Hašimu Tačiju i ostalim političkim i vojnim ličnostima iz UČK-a, ukoliko se dokaže da su stare ali i nedavno otkrivene masovne grobnice na Kosovu njihovi ljudi punili leševima tamošnjih Srba. Iako UČK i dalje za zvanični Beograd predstavlja "terorističku organizaciju", iako u svetu formalno nije priznata, njeni lideri ili članovi koji su se ogrešili o međunarodno humanitarno pravo ili prekršili fundamentalna ljudska prava i prava čoveka ne mogu izbeći odgovornost ukoliko se istragom dokaže njihova umešanost u neki od zločina o kojima je javnost saznavala ranije i koji se i danas vrše nad tamošnjim Srbima i pripadnicima ostalih manjina na Kosovu.

S obzirom na elitno članstvo koje čine ne samo ugledni teoretičari međunarodnog prava već i sudije, advokati i profesori od svetskog ugleda, koji su u svojim zemljama bili ili su još uvek na visokim pravnim i političkim funkcijama, rezolucije Instituta za međunarodno pravo veoma utiču ne samo na pravnu praksu već i na političke odluke u međunarodnoj zajednici. Rečju, okvir za drugačiji međunarodno-pravni tretman unutrašnjih oružanih sukoba postavljen je u skladu sa najnovijim tragičnim iskustvima svetske zajednice.

Ali, primer bombardovanja SRJ od strane NATO-a pokazao je da su politčki interesi nekad jači od normi međunarodnog prava koje je alijansa grubo prekršila, od odluke koja je doneta mimo Saveta bezbednosti do kršenja niza pravila o načinu ratovanja bombardovanjem civilnih ciljeva. Tako se može pretpostaviti da će i primena nekih od novih stavova iz rezolucije o međunarodnom humanitarnom pravu i fundamentalnim pravima čoveka u unutrašnjim sukobima, u kojima su jedna od strana nedržavni entiteti, zavisiti kao i do sada od trenutnog političkog kursa i interesa glavnih aktera na svetskoj sceni.

Za mirno rešavanje sporova i prava čoveka

Institut za međunarodno pravo osnovan je 1873. godine, i mada njegovo ime sugeriše drugačije, reč je međunarodnom udruženju koje ima 130 stalnih i pridruženih članova, istaknutih pravnika iz oblasti međunarodnog javnog i privatnog prava iz čitavog sveta. Rad Instituta odvija se po komisijama koje obrađuju pojedine teme, a svake druge godine na zasedanjima se posle debate usvajaju rezolucije koje imaju posebnu težinu, s obzirom na činjenicu da se u statutu Međunarodnog suda u Hagu među formalnim izvorima međunarodnog prava stavovi i doktrine usvojeni na zasedanjima Instituta tretiraju kao pomoćni izvor. Najveći doprinos međunarodnom pravu dao je Institut baveći se problemima mirnog rešavanja sporova, ratnim i međunarodnim humanitarnim pravom, pravima čoveka i pitanjima dobrosusedskih odnosa. Početkom ovog veka Institut je dobio i Nobelovu nagradu za mir.